Većina za izbore i referendum

Raste raspoloženje za to da stanemo na terazije da se opet izmerimo. Većina građana Srbije je za vanredne republičke parlamentarne izbore, ne bi da menja vlast, samo bi da je malo proseje kroz izborno sito. Na parlamentarnim izborima DOS (sa G17 PLUS) pobedio bi DSS sa 3:2. Ako bi se na izborima pojavio G17 PLUS rezultat bi bio 2:2:1.

Pouka glasi da pravac politike treba da ostane generalno isti, ali da se sprovodi s nužnom pažnjom – većina građana Srbije je za pristupanje Evropskoj uniji i Partnerstvu za mir, ali većina takođe iskazuje prilično veliko nepoverenje u ove institucije (Evropska unija dobija 49 glasova nepoverenja, OEBS 52, Partnerstvo 55, Haški tribunal 60, NATO 85).

Ta politička utakmica uz dosta medijskog svrstavanja i navijanja igra se na vrućem pepelu zagašenog „socijalnog vulkana“, produžene recesije, socijalnog raslojavanja, pada industrijske proizvodnje i spoljnotrgovinskog deficita od 2,5 milijardi dolara, u nedovršenoj državi. Polovina zaposlenih ispitanika plaši se otpuštanja. Oko 74 odsto NK radnika svoje stanje opisuje kao nepodnošljivo ili teško podnošljivo. Sa stavom da može doći do eksplozije socijalnog nezadovoljstva koju niko neće moći da kontroliše slaže se polovina zaposlenih. Oko 69 odsto ispitanika smatra da se u vreme socijalizma živelo bolje, a dva odsto čak kaže da je bolje bilo pod Slobom…

REFERENDUM: Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka (CPIJM) u istraživanju „Javno mnjenje Srbije – proleće 2002. godine“ pokazuje da većina građana Srbije smatra da u Srbiji treba održati referendum o Sporazumu o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore (56 odsto „za referendum“, prema 26 odsto onih koji referendum smatraju nepotrebnim). Sam sporazum čije je usvajanje u toku, međutim, ima podršku većine građana Srbije, ali znatno manju od one koju su iskazivali očuvanju federacije. Za sporazum bi glasalo 41 odsto, a protiv 30 odsto. Samo 3 odsto građana Srbije smatra da taj sporazum više odgovara Srbiji, dok nešto više od četvrtine građana ocenjuje da je Sporazum podjednako dobar za obe republike, a isto toliko da je to rešenje bolje za Crnu Goru, dok 24 odsto smatra da to rešenje nije dobro ni za jednu republiku…

Oko 44 odsto ispitanika procenjuje da će se dve republike sve više osamostaljivati i da će kroz tri godine postati nezavisne države, ali je približno isti i broj onih koji veruju u zajedničku državu – bilo da ona opstane kroz održanje sadašnjeg stanja (21 odsto), bilo da dođe do jačanja saradnje i preuređenja federacije (17 odsto).

PREDSEDNIČKA TRKA: Na izborima za predsednika Srbije Vojislav Koštunica ima najveće šanse i, po proceni istraživača CPIJM-a, mogao bi u određenim okolnostima da pobedi već u prvom krugu (na primer, ako u skladu s najavom V. Ilić odustane od kandidature ako u trku uđe Koštunica).

Ako Koštunica ne uđe u trku, Labus bi imao nedostižnu prednost nad drugim eventualnim predsedničkim kandidatima i mogao bi da pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora. Na to ukazuje više indikatora, kako odnos pozitivnih i negativnih mišljenja (plitka podrška) tako i broj tvrdih pristalica (dubinska podrška).

Plitka podrška

V. Koštunica -19 +77

M. Labus -23 +66

M. Dinkić -28 +62

B. Đelić -28 +59

G. Svilanović -29 +58

N. Čović -32 +56

Z. Đinđić -47 +48

D. Mićunović -36 +46

D. Maršićanin -37 +40

V. Ilić -46 +35

V. Batić -57 +30

B. Pelević -46 +28

S. Milošević -64 +26

D. Mihajlović -58 +24

V. Šešelj -71 +23

V. Drašković -74 +15

(procenat pozitivnih i negativnih ocena)

(CPIJM, april 2002)

Lični rejting znatno su poboljšali Labus (sa 59 odsto ukupno povoljnih ocena na kraju 2000. godine na 66 odsto) i B. Đelić (sa 51 na 59). Rejting Čovića (+56), Svilanovića (+58) i Dinkića (+62), sudeći po tom merilu, stabilan je na visokom nivou. Najviše su izgubili V. Ilić (pao sa 52 pozitivna poena na 35) i Batić (sa 45 na 30).

Kad se meri najveće poverenje ili dubinska podrška, Koštunica je u odnosu na februarsku sondažu povećao skor najtvrđih pristalica za 3 odsto (sa 29 na 32), a premijer Đinđić je izgubio 3 odsto (sa 13 na 10 odsto biračkog tela). U merenjima ove vrste efekat ima i „senka događaja“. Kod prvog to (novih 200.000 glasova) to je možda posledica njegove inicijative na konsolidaciji odnosa s Crnogorcima, drugoga stiže negativan efekat (od oko 200.000 glasova) afere Perišić. Možda. Istraživači nisu ispitivali uzroke promene rejtinga.

Dubinska podrška

Koštunica 31,6

Đinđić 10,3

Labus 7,7

Milošević 5,9

Šešelj 3,6

Đelić 2,8

Ilić 1,8

Pelević 1,7

Drašković 1,6

Čović 1,3

Dinkić 1,1

(procenat najtvrđih pristalica)

(CPIJM, april 2002)

Inače, od februara do aprila 2002. poverenje u većinu institucija je raslo, rejting predsednika SRJ, ranije najuglednije institucije, uglavnom je ostao isti (+74, -15), ali u međuvremenu znatno je poboljšan rejting Vojske Jugoslavije (+81, -12) i Srpske pravoslavne crkve (+79, –12), pa su ove dve institucije zauzele prvo i drugo mesto.

Rejting srpske vlade je unekoliko povećan u odnosu na ranija istraživanja CPIJM-a, ali se vidi da je ova instanca predmet kontroverzi, pošto se istovremeno povećava i broj onih koji iskazuju otvoreno nepoverenje, pa se ova institucija ipak suočava s manjkom legitimiteta, odnosno nema podršku većine stanovništva (-44, +49). Sa istim problemom se nešto jače suočavaju savezna skupština, savezna vlada, skupština Srbije, sudstvo. Sindikat je poboljšao rejting, ali broj negativnih glasova unekoliko nadmašuje broj pozitivnih (52: 28).

PARLAMENTARNI IZBORI: Sudeći po aprilskoj sondaži CPIJM-a, većina (55 odsto) građana Srbije je za prevremene republičke parlamentarne izbore (21 odsto protiv i 24 odsto neodlučnih). Nijedna partija ni koalicija ne bi na tim izborima osvojila apsolutnu izbornu pobedu, ali bi krvna slika vladajuće koalicije bila drugačija.

Ako bi sada bili održani ti izbori, DOS (bez DSS-a, sa G17 PLUS) osvojio bi 32 odsto glasova, DSS 22, SPS bi imao 8 odsto, SRS 4, SSJ 3, SPO 2 i ostale stranke 2 odsto glasova.

Pažnju istraživača CPIJM-a privlači promena odnosa snaga DOS-a i DSS-a, u dugom roku se pokazuje da DSS stalno pada, DOS stalno raste. Od februara do aprila 2002. godine došlo je do izvesnog ubrzanja tog procesa – izborna podrška DOS-a (zajedno sa G17 PLUS) povećana je za 6 poena, dok je podrška DSS-u porasla za jedan, pa je DOS povećao prednost nad DSS-om za čitavih pet odsto.

Odnos snaga između DOS-a i DSS-a stalno se menja: jun 2001. rezultat DOS (sa G17+): DSS je 23:34, decembra 2001. godine 21: 28; u februaru 2002. godine, kada je postalo jasno da se koalicija raspada, zabeležen je obrt u korist DOS-a 26:21, a u aprilu 2002. razlika je povećana i taj rezultat je sada 32:22.

Kao što se vidi, razlika između DOS-a i DSS-a sada iznosi čitavih 10 odsto, tačno za veličinu trećeg potencijalnog igrača G17 PLUS, pa proizilazi da je političko profilisanje ovog potencijalnog izbornog takmaca zatalasalo izbornu bazu. Ako bi se odlučio da na izbore izađe samostalno, G17 PLUS bi za svojih 10 odsto biračkog tela proporcionalno smanjio podršku DOS-u. U tom slučaju bi DOS i DSS bili izjednačeni:

Tri igrača

DOS+G17 DOS-G17

DOS 32 22

G17 PLUS – 10

DSS 23 22

SPS 8 9

SRS 4 4

SSJ 3 3

SPO 2 2

Drugi 2 2

Neodlučni 26 26

(DOS+G17 – G17 PLUS u okviru DOS-a; DOS-G17 – G17 PLUS nastupa samostalno; procenat birača)

(CPIJM, april 2002)

Ostali odnosi u okviru vladine koalicije od 17 stranaka u analizi ovog, aprilskog, istraživanja CPIJM-a nisu analizirani, mada u okviru te koalicije ima dosta programskih i ideoloških razlika (sukob između NS-a i GSS-a zbog „domorodačkih“ izjava Velimira Ilića; ekstremizam LSV-a, itd… DHSS, koji je do sada bio „ispod radara“, radi partijske promocije, uprkos obavezama prema koaliciji kojoj pripada, prikuplja potpise radi raspisivanja referenduma o nezavisnosti Srbije. Većina partija te koalicije izdvojila je svoje poslaničke grupe i radi na partijskom profilisanju (NS, DA); ujedinjenjem SD-a i SDU-a formirana je nova Socijaldemokratska partija koja ima poslaničku grupu od 13 poslanika…

Međutim, činjenica da istraživači uprkos tim razlikama prikazuju „DOS minus“ kao celinu govori možda o tome da oni uočavaju izvesnu homogenizaciju birača ove vladine grupacije. Inače, u prethodnoj, februarskoj sondaži iste institucije DS je imao 16, LSV 2, NS 2, GSS 1, SVM 1, ostale članice 2 odsto potencijalnih birača.

SOCIJALNA BAZA: U februarskoj sondaži CPIJM-a DSS je mogao računati na najveću podršku među penzionerima i radnicima, a DS među stručnjacima i studentima, dok su službenici i tehničari podeljeni.

U ove nedelje objavljenom istraživanju „Sindikalni barometar 2 – kako preživeti tranziciju javno mnjenje zaposlenih – proleće 2002“, kojim je u Centru za socijalne i demokratske studije (CSDS) rukovodio Srećko Mihailović, dolazi se do zaključka da bi trećina zaposlenih (32 odsto) glasala za neku od stranaka DOS-a, pri čemu bi DS i DSS dobili po 13 odsto, a sve druge stranke 6 odsto glasova.

Pojedinačno, kao stranku koja najviše vodi računa o interesima i potrebama zaposlenih, navode se DSS (5 odsto), DS (4 odsto), SPS (3 odsto), druge stranke DOS-a (3 odsto), dok po 1 odsto zaposlenih smatra da tu ulogu ostvaruju SRS i druge stranke opozicije.

Inače, više od četiri petine zaposlenih (83 odsto) ili smatra da nijedna politička stranka ne uvažava sindikalna pitanja i interese (36 odsto) ili ne zna koja od njih brine tu brigu (47 odsto).

Kako zapaža Gradimir Ivanić iz CSDS-a, sukob između sindikata i Vlade dovodi do znatne politizacije radničkih protesta; jedan broj članica DOS-a kao da nastoji da sindikate (osim onog njihovog) gurne u opoziciju pa da se potom s njima politički obračunava; na drugoj strani, delovi pojedinih sindikata (uz podršku dela sindikalnih centrala) ponašaju se kao aktivisti pojedinih političkih stranaka. Ekstreman je slučaj ASNS-a koji zauzima poziciju partijskog, odnosno državnog sindikata.

OSVETA SREDNJE KLASE: Srećko Mihailović zapaža da pod uplivom vladajuće politike, a i autentično, iz redova tzv. srednje klase povremeno dolazi do antiradničke, a možda još više do antisindikalne histerije u kojoj se govori da su radnici lenji, da primaju platu a ne rade, da neki od njih godinama ne ulaze u fabriku, zloupotrebljavaju bolovanja, rade na svom imanju, imaju svoje radnje, zarađuju na popravkama i krpljenju, rade „na crno“, čime uzimaju hleb nezaposlenima – i za sve to vreme primaju plate, plaćeno im je socijalno i penziono osiguranje… U tom svetlu za najveći deo političke javnosti, pa i znatan broj građana, posebno za pripadnike tzv. srednje klase, učesnici radničkih protesta su „samoupravljači“, „komunjare“, „kardeljijanci“… Mihailović kaže da je ovu pojavu Miša Arandarenko veoma dobro imenovao kao osvetu mentaliteta srednje klase.

Evidentno je, kaže Mihailović, da su razlike u kvalitetu života između nižih i viših grupa u društvenoj stratifikaciji ranije bile znatno manje nego sada. Ovo vreme proglašava najboljim četiri i po puta više stručnjaka u odnosu na broj NK i PK radnika. Mihailović procenjuje da to mora da ima socijalne i političke posledice. U suočavanju s mogućim, pa i prilično sigurnim gubicima kod radnika se javlja, gotovo nužno, nostalgija za prošlošću i njeno naknadno ulepšavanje i veličanje (vidi tabelu „Nostalgija Titanik“).

Istraživači Centra za socijalne i demokratske studije uočavaju da 46 odsto NK i PK radnika, 36 odsto KV i VK radnika i 30 odsto službenika ne očekuju poboljšanje u skorije vreme… Mihailović uočava da se oni radnici kojima je gubitništvo izvesno, koji su prepušteni sami sebi, „sami na vetrometini“, bez podrške, pa čak i bez razumevanja – okreću sindikatima. To se isključivo odnosi na radnike državnih preduzeća. Tek 4 odsto ispitanika koji rade u privatnim preduzećima učlanjeno je u neki od sindikata. Ili im je kod privatnika dobro ili su novi privatnici „mnooogo za’ebani“.

Polovina zaposlenih (52 odsto) slaže se sa stavom da će doći do eksplozije socijalnog nezadovoljstva koju niko neće moći da kontroliše, ako ne bude suštinskog socijalnog dijaloga, odnosno, ako on ne rezultira postizanjem dogovora o ritmu, pravcu i ceni tranzicionih promena. Sličan nalaz čitamo u februarskoj sondaži CPIJM-a koja je nagoveštavala da masovnije proteste iz ekonomskih razloga očekuje čak 54 odsto ispitanika, te da je taj procenat isti kao septembra 2000!

U kom pravcu bi ta potencijalna tenzija mogla odvući „srpski brod“? Da li je potencijalno ugrožena reforma koju neki sindikalisti već nazivaju „holivudskom“, zbog dosta marketinga na koji se često svodi?

Niži sloj zaposlenih (nekvalifikovani, nestručni, bez ili s malo škole) u aktuelnom vremenu su zakovani za društveno dno, objektivno gledano tranzicija im malo šta dobro može doneti, oni postaju svesni odsustva perspektive, odnosno imaju (gotovo instinktivnu) svest o svom gubitničkom statusu. Polovina zaposlenih plaši se otpuštanja, a taj strah neki od anketiranih izjednačavaju sa strahom za život.

Srednji sloj zaposlenih (KV i VKV radnici, tehničari, službenici sa srednjom školskom spremom) po svom položaju korak je dalje od gubitničkog statusa, ali ni izvesnost tom sloju nije baš najbliža i gotovo da je situaciono određena (zavisi od poslovanja preduzeća u kojima rade). Taj sloj gradi ambivalentan odnos prema tranziciji, bliži su mu tranzicioni zahtevi ako procenjuju da im lično donose izvesnu sigurnost, a protive se tamo gde procenjuju da će oni lično biti gubitnici.

Viši sloj zaposlenih (više i visoko obrazovanih) znatnom većinom svrstan je uz tranzicijski blok.

Da li će opozicija kapitalizovati takvo stanje? CPIJM ukazuje da se već duže vreme ništa bitno ne menja na opozicionoj strani, s tim što SPS beleži konstantan blagi rast. Kad bi na izbore izašla ujedinjena, opozicija (SPS, SRS, SSJ), po CPIJM-u, mogla bi računati samo na 14 odsto pristalica. SPO i druge stranke imaju po 2 odsto.

GDE SU SINDIKATI: Mihailović, međutim, zaključuje da nikako nije za potcenjivanje opasnost da se od nižeg sloja zaposlenih stvori izrazit protivnik tranzicije – ima indikatora koji već sada ukazuju na njegovo političko oblikovanje i pozicioniranje, približavanje pa i ulaženje u konzervativni stranački blok, u SPS, SRS…

Svaki deveti ispitanik CSDS-a izjavljuje da bi glasao za stranke aktuelne opozicije – SPS (5 odsto), SRS (3 odsto) i druge opozicione stranke – SPO, SSJ (3 odsto). Oko 15 odsto zaposlenih koji će glasati ne žele da saopšte za koga će glasati, možda procenjujući da je njihov izbor većinski proskribovan. Ako se zbog toga deo njih pribroji opozicionim biračima, onda bi stranke bivše vlasti, uključiv i SSJ i SPO, po proceni CSDS-a mogle da računaju na ukupnu podršku i do petine zaposlenih.

Više od polovine zaposlenih (54 odsto) inače ne uspeva da pozicionira sindikat na tradicionalnoj osi političkih podela: levica–centar–desnica.

Među onima koji to čine najviše je onih koji smatraju da sindikatima odgovora pozicija političkog centra (20 odsto), nešto je izraženija umereno leva od umereno desne pozicije (13 prema 9 odsto), dok sindikate na krajnjoj levici i krajnjoj desnici vidi tek po 2 odsto ispitanika.

Samo oko 17 odsto zaposlenih imenuje stranku najbližu sindikatima, a približno isti udeo zaposlenih prihvata čvrsto vezivanje sindikata sa strankama i stranačkim koalicijama. Istraživači CSDS-a nalaze da među zaposlenima ima 12 odsto članova ili tvrdih pristalica sadašnje opozicije, a 5 odsto njih je za stranke DOS-a. Opozicija, dakle, ima više aktivista među zaposlenima, a DOS se kao u opoziciono vreme više drži beogradskog „kruga dvojke“.

Gradimir Ivanić na osnovu istraživanja CSDS-a zaključuje da se u Savezu samostalnih sindikata Srbije nalazi 23 odsto ispitanika, u UGS Nezavisnost 16 odsto, a u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) 2,6 odsto zaposlenih. Onih koji su izjavili da pripadaju nekim drugim, različitim patuljastim sindikatima je 3,2 odsto.

Zoran Stojiljković uočava da mnogi među zaposlenima više ne znaju ni da li su još, bar formalno, u radnom odnosu, a kamoli da li su u sindikatu. Među zaposlenima ima čak 56 odsto onih koji nisu ili ne znaju da li su članovi nekog od sindikata.

Gotovo polovina zaposlenih (45 odsto) zalaže se za prihvatanje dva međusobno komplementarna stava – da sindikati treba da sarađuju sa strankama koje štite interese zaposlenih, ali i da, istovremeno, budu u principijelno opozicionoj poziciji prema svakoj vladajućoj partiji – koaliciji, čak i ako su joj prethodno pomogli da dođe na vlast. Polovina zaposlenih ne slaže se sa tvrdnjom da sindikati treba da budu pod okriljem neke jake političke stranke, kao ni sa izlaskom sindikata na izbore sa sopstvenom listom.

U slučaju da se sada raspišu izbori, preko dve petine zaposlenih (42 odsto) ili ne bi izašlo na izbore ili ne zna za koga bi glasalo i da li bi uopšte glasalo!