Valter bez voznog reda

Mada nijedan glumac sa prostora bivše Jugoslavije nije ostvario više filmskih uloga od Velimira Bate Živojinovića, ni on sam, kada je u tišini rodne Koraćice svodio životne račune, verovatno nije osetio preveliko ushićenje. Za razliku od većine njegovih kolega koje razjedaju slične sumnje, Živojinović je ipak smogao snage da svoje strahove podeli sa drugima. „Smatram da se meni pridaje suviše značaja; ja sam sve vreme samo radio posao od kog sam živeo“, rekao je Živojinović tokom Filmskih susreta u Nišu gde mu je nedavno uručena počasna nagrada „Car Konstantin“ za pola veka rada na filmu. „Niko od vas nije video sve filmove u kojima sam igrao. Nisam ni ja, ali znam šta sam radio. Nemam nameru da umanjujem njihovu vrednost, ali mogu reći da pola od toga ništa ne valja“, bio je krajnje iskren glumac, kako se to nije usudio niko od onih koji su pisali o njegovom delu. Primećujući, pomalo šeretski, da mu to priznanje predstavlja jedino podstrek za narednih pedeset godina rada, Živojinović nije propustio da primeti kako čitava svečanost povodom njegovog jubileja liči na komemoraciju, s tom razlikom „što je mrtvac prisutan“.

SAMOIRONIJA: Ta sklonost ka samoironiji i iskrenosti nije, nažalost, došla do izražaja u brojnim likovima koje je igrao Velimir Živojinović. Njegove uloge često je određivala neka prostodušna melanholija, tako da su se one pretvarale u jednu nedovršenu rolu, koju na simboličkom planu možda najbolje ilustruje ono uporno ponavljanje „Sa’ ću da te karam… e, baš sa’ ću da te karam… “ iz filma U raljama života, što je, kao što se zna, ostalo na pukim rečima.

Možda sam Živojinović ne bi bio toliko strog u (pre)vrednovanju svog glumačkog dela, jer je on vrlo često ponavljao da je zadovoljan onim što je uradio, ali bi verovatno bio spreman da prizna da njegovoj karijeri nedostaje jedna ključna uloga. Njeno odsustvo mnogo je upadljivije od prostodušnog tapšanja svetine po ramenu, mada je ovaj glumac to uspeo da kompenzuje nesvakidašnjom popularnošću koja, nakon raspada bivše Jugoslavije, seže od Srbije do daleke Kine.

Velimir Bata Živojinović rođen je u selu Koraćica pod Kosmajem 5. juna 1933. godine, od oca Dragoljuba koji je bio sudski izvršitelj i majke Tiosave, domaćice. Neki kažu da je mali Bata došao na svet u vozu između Koraćice i Smedereva, ali to spada u onu vrstu pikanterija koje se nikada neće naći u ozbiljnoj biografiji jednog glumca. Baš kao ni to da je tokom detinjstva navodno čuvao ovce s jednim malim Grkom koji je pobegao iz nekog nemačkog transporta, sada velikim bogatašem u svojoj zemlji. To što je Velimir u ranoj mladosti gledao kaubojce i sanjao da postane glumac već bi moglo imati nekog značenja, što se moglo videti u ulozi filmskog kaskadera koji putuje provincijom u kaubojskoj opremi sa konjima i magarcem, prikazujući rodeo priredbe sa scenama iz vesterna, u Psu koji je voleo vozove.

Velimir Živojinović pošao je u prvi razred sa pet i po godina u svom rodnom selu, i ponavljao. S obzirom na to da je njegov otac često menjao gradove življenja po nalogu službe, Živojinović se školovao u Smederevskoj Palanci, Mladenovcu i Beogradu. U srednjoj školi bio je đak Druge, Treće, Četvrte, Osme i Desete gimnazije, priča se da je izbacivan iz više škola, kao i da su ga u srednjim glumačkim školama u Nišu, Novom Sadu i Titogradu proglasili netalentovanim za profesiju kojoj je želeo da se posveti. To ga, međutim, nije sprečavalo da učestvuje u radnim akcijama, postane omladinski rukovodilac, upiše Pozorišnu akademiju iz trećeg puta i diplomira sa čistom desetkom.

Lokalne legende kažu da je mladi Velimir jednom prilikom virio s drugovima kroz prozor društva „Branko Krsmanović“ gde su se održavale pozorišne probe, tako da ga je spazila Soja Jovanović i uvela u svet teatra. On je deset godina igrao sve i svašta u velikom broju predstava Beogradskog dramskog pozorišta, radeći sa drugim glumcima koji su tada počinjali, poput Ljube Tadića, Slobodana Perovića, Radeta Markovića, Olivere Marković i drugih, uključujući i afirmisane reditelje Soju Jovanović, Minju Dedića ili Milenka Maričića. U takvom okruženju postajalo je sve očiglednije da se on tu našao sasvim slučajno, pa se Živojinović vremenom i preorijentisao na film.

Mada on to nerado priznaje jer ne želi da se vezuje za određene likove, njegova karijera krenula je uzlaznom putanjom nakon uloge Bulidže u seriji Građani sela Luga, zbog koje će ostati zapamćen i za neka buduća vremena. Teško je i pobrojati sve filmove u kojima se Živojinović pojavljivao, jer njihov broj prelazi tri stotine ostvarenja, ali je neke od najboljih uloga ostvario u Vlaku bez voznog reda, zatim filmovima Tri, Neprijatelji, Skupljači perja, Majstor i Margarita, Valter brani Sarajevo, Diverzanti, Sutjeska i U raljama života. Bez obzira na to što je više puta dobijao Zlatnu arenu i druge prestižne nagrade, bilo je tu svega i svačega, kao na nekoj gomili gde se trpaju stvari bez reda i unutrašnje harmonije, od likova montera u Uzavrelom gradu, lopova u Putu oko sveta, nemačkog pukovnika u Operaciji Beograd, profesora filozofije u Višnji na Tašmajdanu i ginekologa u Ludim godinama, do Mirte u Skupljačima perja, Koste u Drugarčinama, gazda Dače u Lutalicama, Skoblara, Ružića, Sekule, Tabakere, Nićifora, Tatulića i čika Pere…, ali mu je planetarni uspeh sigurno donela uloga Valtera u filmu Hajrudina Krvavca Valter brani Sarajevo.

RETRO: Taj film se ovde gleda samo u nekoj retro-vizuri, ali Kinezi već duže od tri decenije sa nesmanjenim oduševljenjem ponavljaju to delo koje ih neodoljivo podseća na revoluciju koju je vodio Mao Cedung. Za vreme NATO intervencije, iz kineske državne televizije došla je grupa novinara u Koraćicu, potom je svakog dana na programu te kuće emitovano po pet minuta intervjua, nakon čega se, navodno, stotine Kineza prijavilo da pomognu Valteru i njegovoj zemlji koju bombarduju. Možda je to samo jedna od mitologema, ali nema sumnje da su Živojinoviću u toj zemlji nudili ogroman novac da reklamira pivo na kome se nalazi njegova slika iz filma. Živojinović ih je prostodušno odbio. Nije želeo da naruši Valterov ugled.

Za razliku od njegove filmske karijere, Živojinovićev izlet u politiku bio je ispod glumačkog proseka, u kome je polovinu urađenog on sam odbacio. Pri tom, Živojinović nije srljao poput Aleksandra Berčeka ili Ljubiše Ristića koji su sebe istresli ispred praga dvojca Milošević–Marković; on se učlanio u Socijalističku partiju Srbije dok je pekao jagnje i pijuckao vino sa svojim brojnim društvom u kosmajskoj pitomini, ali njegova vezanost za ovu partiju od samih početaka, nije ostala bez traga. Mogao je Živojinović biti i negde drugde, izaslanik Srpskog pokreta obnove koji je nosio partijske pristupnice zakasnio je pola sata u odnosu na njegovog suparnika iz SPS-a, ali to ne bi bilo Živojinovićevo prirodno okruženje, jer je on krajnje opušteno plivao u populizmu svoje stranke. On i partija su se sreli i prepoznali, podelili osećanja i uverenja, tako da je Živojinović kao trbuhozborac SPS-a otvoreno govorio o navodnim hrvatskim kompleksima, jer su „Srbi uvek imali bogatiju tradiciju i značajniju kulturu“. Taj sraz narodskog glumca i pučke partije potrajao je tokom Živojinovićevog članstva u Izvršnom i Glavnom odboru SPS-a, njegovom poslaničkom mandatu od 1990. godine, dugogodišnjem predsednikovanju u skupštinskom Odboru za predstavke i žalbe gde je, navodno, izašao mnogima u susret, između ostalog reditelju Srđanu Dragojeviću i glumcu Draganu Bjelogrliću. Zbog čega su njih dvojica išli da kukaju Velimiru Živojinoviću, niko nikada nije saznao. Živojinović je dok se njegov glavnokomandujući odmarao u Ševeningenu na kraju dogurao do potpredsednika SPS-a, ali kada se Milošević trgao iz zatvorskog dremeža, pozvao je svoju rasutu pastvu da glasaju za Vojislava Šešelja na predsedničkim izborima, pored živog kandidata svoje vlastite partije Velimira Živojinovića. Živojinović tu izdaju nikada nije uzeo za zlo, osim što više nije sedeo kao poslanik u Skupštini Srbije, što je činio punih dvanaest godina. Za to je već dovoljno platio. Ne samo da su ga tokom stranačkog angažmana pojedine kolege mimoilazile sa blagim podsmehom, nego je za vreme srpsko-hrvatskog rata izgubio svog najvećeg prijatelja i saborca iz partizanskih filmova, sa kojim je u civilu plandovao u Koraćici, Borisa Dvornika.

METAFORA: Nakon mučne svađe u medijima, Živojinović i Dvornik prekinuli su sve kontakte. Onda su prošle godine iznenada podmetnute telefonske slušalice u ruke dvojice nekadašnjih prijatelja, ali se Dvornik ubrzo nakon toga predomislio: „Prijateljstva između Bate Živojinovića i mene neće biti! Nikada! Svoju reč, koju sam dao pre petnaest godina, neću pogaziti“, ponavljao je on danima potom u hrvatskim medijima.

Poslednjih godina Velimir Živojinović padao je polako u senku. Snimio je epizodnu ulogu u filmu Mrtav ladan, igrao u seriji Košarkaši Dejana Zečevića, tumačio rolu činovnika u Ivkovoj slavi Zdravka Šotre, ali se nešto dogodilo u njegovoj karijeri, što je on sam dovodio u vezu sa petooktobarskim događajima. No nije stvar u jednom datumu, već u promeni vrednosnog sistema koja nije uspela. Jedni su se ponadali da se to dogodilo, drugi su se uplašili njihove nade. Velimir Bata Živojinović bio je samo kolateralna žrtva, poput onih grozdova Nemaca koji su padali kao pokošeni ispred njegovog puškomitraljeza.

Poznati glumac na kraju je ipak smogao snage da pogleda u lice svojim filmskim ulogama. Još da je shvatio da su razlozi za prekid njegovog prijateljstva sa Borisom Dvornikom bili dublji od motiva za njihovo drugovanje, što je postalo neka vrsta metafore srpsko-hrvatskih odnosa, pokazalo bi se da je sazreo za ono što mu je uvek nedostajalo – ključnu ulogu koja će obeležiti njegovu karijeru.