Na Kopaoniku provejava prvi sneg, sezona samo što nije počela a u Planinskom domu „Rtanj“, po vestima koje odatle stižu, atmosfera je usijana da maltene ni grejanje nije potrebno: dva sportska društva/kluba polažu vlasnička prava nad ovim nemalim objektom. I jedni i drugi su prošle nedelje u zgradu ušli manje-više na silu i uporno odbijaju da iz doma izađu osporavajući onom drugom pravo da unutra ostane. Obe grupe imaju neka dokumenta, odluke različitih sastava istih upravnih odbora overenih istovetnim pečatom o naimenovanjima, razrešenjima i isključenjima, kojima dokazuju svoje tvrdnje. Zavađene strane, jer napeto je k’o kišobran, fizički razdvaja kopaonička policija, nemoćna ili nevoljna da bilo šta učini.
Neposredni uzrok svemu ovome, pored izvesne berićeti koju zimska sezona na Kopaoniku donosi, kao i svih drugih pogodnosti koje pravo na eksploataciju planinskog doma omogućava, jeste delimična presuda Opštinskog suda u Raškoj po pravnoj stvari tužioca Planinarskog skijaškog društva studenata tehnike „Rtanj“ i preduzeća Jinpros, oba iz Beograda, protiv Planinarskog skijaškog kluba studenata tehnike „Rtanj“ i Borisava Ristića kao ovlašćenog lica, takođe oba iz Beograda. Presudom se, naime, nalaže tuženima da u roku od petnaest dana isprazne dom „od svih lica i stvari“ i predaju ga tužiocima kao legitimnim vlasnicima ili da se po ovoj presudi žale. Tuženi su se opredelili za ovu drugu opciju, ali se žalba iz nekih raloga jedno vreme kiselila u sudu da bi se, tik pre ovog uzaviranja strasti, proneo glas da presuda samo što nije donesena i da će biti u korist, logično je, jedne od strana. Kako se zove dobitnička strana, klub ili društvo, jer to je u nazivima jedina razlika i za sve što je prethodilo i što će uslediti ima izvestan značaj, nigde još ne piše crno na belo, ali obe su ubeđene da su baš one te.
SVI U KOLU: Planinska kuća na Kopaoniku, dom „Rtanj“, izgrađena je davne 1958. godine, u vreme kad je vlasništvo bilo rastegljiv pojam i kad je turizam u ovoj zemlji bio mislena imenica, a za potrebe Planinarskog društva studenata tehnike „Rtanj“ osnovanog deset godina ranije. Bila je to skromna brvnara sa tek nekoliko soba, kuhinjom i velikom zajedničkom trpezarijom koja je, kao i cela zemlja, izgorela do temelja 4. aprila 1990. godine, baš na Dan studenata. Izgradnja novog doma, koji su članovi „svojim sredstvima i svojim rukama iz pepela podigli“, pokazaće se, inicijal je svih daljih nesporazuma. U izgradnju je uključeno i beogradsko preduzeće Jinpros, tada društveno a kasnije deoničarsko za koje jedna od danas sučeljenih strana tvrdi da je bilo donator, dok je druga strana još 1993. godine s njim potpisala ugovor o suvlasništvu nad objektom, bratski po pola. Tada je predsednik upravnog odbora društva/kluba, zaista je teško razlučiti ko se kako i kada zvao, bio Jovan Mandić, kasnije smenjen na skupštini društva/kluba i na to mesto izabran Borisav Ristić, sada u dnevnoj štampi unisono označen kao glavni negativac, nasilnik i uzurpator. Još od tada pa nadalje vode se sudski sporovi pred više sudova između društava/klubova koji se naizmenično osnivaju, registruju i registracije se, naknadno, poništavaju. U celo kolo su se uhvatili i Ministarstvo prosvete i sporta, Savezno ministarstvo pravde, Vrhovni sud Srbije i to traje do dan-danas.
Kako god, prošle nedelje je jedna grupa, koja se predstavlja kao Planinarsko skijaško društvo studenata tehnike „Rtanj“, došla u objekat predvođena Jovanom Mandićem, poznatim po gašenju ulične rasvete na komandu Vuka Draškovića u toku Vidovdanskog sabora 1992. godine, i Zoranom Živkovićem, predsednikom upravnog odbora tog društva osnovanog 2001. godine koji je ujedno i sin većinskog vlasnika preduzeća Jinpros, pretendenta na vlasništvo polovine objekta. U štampi su svi oni predstavljeni, takođe unisono, kao pozitivci, odnosno uplašeni studenti koji uprkos strahu neće da se odreknu svoje imovine, pa šta god da bude. Ulaskom u Dom obavestili su dve spremačice i jednog pomoćnog radnika da su oni vlasnici objekta i s njima obavili primopredaju a na ulazna vrata prikucali presudu Opštinskog suda koja još nije pravosnažna i unutra se zabarikadirali. Dan kasnije, kada je saznala da se u planini dešava nešto za nju nepovoljno, došla je druga grupa koja se predstavlja kao Planinarsko skijaški klub „Rtanj“ da, po pravu samopomoći i koristeći „umerenu silu“, spreči za nju neovlašćena lica da zauzmu Dom. Na video snimku novinara SOS kanala emitovanom u ponedeljak uveče nedvosmisleno se vidi da upravnici Doma neko iznutra ne dozvoljava da unutra uđe. Motorna testera, kojom je zasun na vratima presečen i tako otvoren ulaz, „radila“ je tek pošto ubeđivanje nije pomoglo.
KOJI STUDENTI: Na konferenciji za novinare, rektor Beogradskog univerziteta Marija Bogdanović rekla je da „više neće da moli, već zahteva od vlade, ministra policije Dušana Mihajlovića i sudstva da stanu na put kriminalnim radnjama pojedinaca koji su uzurpirali studentsku imovinu na Kopaoniku“ i zatražila od Okružnog suda u Kraljevu da slučaj reši u roku od 24 časa jer je „situacija dramatična i ako dođe do kakvog incidenta, neko od studenata može i da strada“. Studenti su, tvrde i jedni i drugi, na obe strane, šta god da se pod pojmom student podrazumeva.
„Neki profesori Elektrotehničkog fakulteta počeli da svojataju klub i Dom bez nekog pravnog osnova“, rekao je u telefonskom razgovoru za „Vreme“ Borisav Ristić, narečeni negativac. „Ja decu nipošto ne bih svađao međusobno, ali neko, očigledno, hoće“, dodao je, komentarišući podatak da studenata ima sa obe strane. Za napise po štampi kaže da je ubeđen da su tako sročeni iz neznanja i po inerciji i veruje da je rektor Marija Bogdanović pogrešno informisana. Ističe da Klub ima više od dve i po hiljade članova a od toga dve stotine aktivnih sportista organizovanih u nekoliko sekcija: alpsko i nordijsko skijanje, snou-bord iliti spuštanje niz snežnu padinu na dasci, sekciju planinara i slobodnih penjača, letače paraglajderom i planinski biciklizam. Mnogi od njih postigli su zapažene rezultate, kaže, osvajali prva mesta na mnogim takmičenjima, sve zahvaljujući finansiranju iz prihoda Doma. „Nećemo dozvoliti da Dom pređe u privatne ruke“, kategoričan je Ristić. Veruje, takođe, da je presuda Okružnog suda već donesena u njihovu korist, mada iskazuje zabrinutost zbog medijske halabuke koja bi, moguće je, mogla presudu da preinači. „Napetost je popustila, danas smo napravili ručak za sve a deca su zajedno igrala košarku“, završio je Ristić.
Tok događaja, od postanja pa do sada, slika je i prilika stanja našeg društva tokom nekoliko decenija, stanja sadašnjeg i onoga što nas očekuje. Suštinska dilema je tipično tranzicijska: čija je imovina koja je doskora nazivana društvenom, kako se dokapitalizacijom takve imovine stiču vlasnička prava, ko o tome odlučuje i na osnovu čega… sve do pitanja kontinuiteta pravnog lica. Osnova svih sporova jeste to ko je zaista u svojstvu člana kojeg društva/kluba u pogorelačkoj izgradnji učestvovao i kakva eventualna vlasnička prava iz svog učešća može da vuče. Sada se, ima li mesta čuđenju, pojavljuje više njih koji bi sebe videli kao vlasnika. Jedno je sigurno: na mestu prvobitne brvnare nikla je impresivna zgrada, kažu sa tri stotine ležajeva, slična drugim zdanjima na toj planini, mnogo veća nego je projektom predviđeno. Građevinska dozvola, treba li isticati, ne postoji jer je niko nije ni tražio u skladu s tadašnjim običajima, kao što ne postoji ni valjana dokumentacija po kojoj bi se nedvosmisleno moglo utvrditi ko je koliko i kojim povodom u Dom uložio. Na potezu je nezavisno sudstvo. Do tada, stanje u planinskom domu „Rtanj“ je takvo kakvo jeste i oko toga će se, sva je prilika, koplja još lomiti.
