Ustavni tajming

U konsultacijama predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunica s predsednikom Srbije Borisom Tadićem, zatim sa zamenikom predsednika Srpske radikalne stranke Tomislavom Nikolićem i rukovodstvom Socijalističke partije Srbije usaglašene su najvažne do sada sporne tačke teksta Predloga novog srpskog ustava.

Predsednik vlade i predsednik Srbije naglasili su potrebu da Srbija u ovom trenutku dobije novi ustav, kako bi se pravovremeno i na pravi način zaštitili suštinski državni i nacionalni interesi Srbije. Konsultacije su završene u znaku konstatacije da je sada od najvećeg državnog i nacionalnog interesa da novi ustav bude donet odmah i da se voljom naroda potvrdi da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije.

Intencija ključnih političkih faktora je da se novi ustav u Skupštini Srbije izglasa konsenzusom i jednoglasno, da taj predlog dobije podršku značajne većine birača u Srbiji i da to bude jaka politička poruka onima koji nameravaju da Srbiji otmu 15 odsto njene teritorije. Parlamentarne stranke izjasnile su se za hitno donošenje novog ustava Srbije tokom skupštinske rasprave o Kosovu, pre dve nedelje, 12. septembra, uz konstataciju da bi to predstavljalo značajnu podršku daljim naporima državnog pregovaračkog tima o statusu Kosova. Na donošenje novog srpskog ustava, u tom kontekstu gleda se i kao na ustavni plebiscit protiv nametnutog rešenja za Kosovo, o čemu je srpska strana dobijala signale. Postojeći tvrdi ustav inače je i donet da bi se sprečila secesija Kosova i u ovom kontekstu je samo donošenje ustava u tom pogledu aktivnija poruka od same ustavne dikcije.

Ima više primera kada je takva norma potezana bez obzira na „realističnost norme“ – Kina u svom ustavu definiše Tajvan kao svoju teritoriju, Irska je imala sličnu odredbu, Zapadna Nemačka ustavno nije priznavala Istočnu Nemačku, a i kad je presuđivao o pravu Kvebeka na otcepljenje, ustavni sud Kanade je konstatovao da o takvom pitanju treba da budu konsultovani i ostali građani Kanade jer i njihovi interesi time mogu biti pogođeni.

DUGA PRIPREMA: Ovu inicijativu za promenu Ustava Narodna skupština Srbije je inače pokrenula još 30. marta 2004. godine na predlog 213 poslanika. Od prisutna 203 poslanika „za“ je glasalo 202. Rasprave nije bilo. Sama odluka o pokretanju inicijative za promenu Ustava je doneta uz potpuno odsustvo značajnije medijske pažnje.

U Ugovoru sa Srbijom koalicije DOS iz decembra 2000. u prvoj tački je pisalo da će nova skupština prvog radnog dana usvojiti deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava radi otklanjanja ustavnog haosa.

DOS, koji je brzo zapao u unutrašnju krizu, bezuspešno je pokušao da završi taj posao: Zakon o načinu i postupku promene Ustava Srbije je usvojen 11. aprila 2003. tokom vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića. Taj posao je praktično prekinut pošto je Predsedništvo DOS-a 17. jula 2003. usvojilo koncept izbora predsednika Srbije u Skupštini, posle čega je je DSS napustio ustavnu komisiju. Ta inicijativa je ocenjena kao neustavna i napuštena je.

Koalicioni sporazum (DSS, SPO–NS, G17 plus) na osnovu koga je sastavljena Koštuničina vlada iz 2004. opet je imao Ustav za prioritet. Bilo je čak nagoveštaja da bi Ustav mogao da bude donet do Vidovdana, 28. juna te godine, pošto je jedna od solucija bila da manjinska vlada koja je tada formirana zapravo obavi samo jedan zadatak, donese novi ustav.

Usledili su predsednički izbori, koji su tu temu gurnuli u drugi plan, mada je u toku te predsedničke kampanje upravo podnet vladin ustavni predlog. Posle se pokazalo da je ta vlada dugoročnija, ustavni sporovi mnogo komplikovaniji, a drugi politički prioriteti urgentniji. Pored vladinog ustavnog predloga, u međuvremenu, početkom 1995, pojavio se i Predlog ekspertskog tima koji je formirao predsednik Republike, koji ima pravo na ustavnu inicijativu.

Predlozi su se dve godine krčkali uz povremena nadmudrivanja. Ta dva predloga su u poslednjih mesec i po dana nešto intenzivnije nego ranije usaglašavali Dragor Hiber u ime tima predsednika Srbije i ministar za državnu upravu Zoran Lončar u ime Vlade.

AUTONOMIJA I PREDSEDNIK: Neki od sporova su bili sholastički, a neki sadržajni. Uglavnom su sporenja vođena oko položaja i načina izbora predsednika Srbije, oko pitanja kao što je ono da li posle donošenja Ustava treba da slede izbori za sve strukture vlasti, oko položaja Vojvodine i stepena decentralizacije u Srbiji. U prvom predlogu DSS-a iz koga je proizašao predlog vladajuće koalicije bilo je predviđeno da Srbija bude regionalna država, ali se od toga odustalo pre svega zbog protivljenja radikala.

Pitanje položaja Vojvodine je ostalo na tapetu do kraja. Šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić izjavio je, na primer, posle konsultacija s premijerom Koštunicom da SRS, ni pod kojim izgovorom neće prihvatiti da učestvuje u referendumu za Ustav, kako radikali kažu „koji bi od Vojvodine napravio novo Kosovo i Metohiju“, odnosno neće Ustav koji autonomiji daje državne ingerencije. Bilo je i reakcija s druge strane, od vojvođanskih autonomaša. Predsednik LSV-a Nenad Čanak izjavljuje da je bilo kakav kompromis za Vojvodinu neprihvatljiv, jer se bez zakonodavne, izvršne, sudske vlasti i imovine, ne može tvrditi da Vojvodina ima autonomiju. Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš zatražio je pismeno obaveštenje, kako bi se vojvođanska skupština izjasnila o ustavnom rešenju. Bojkot referenduma najavljivao je i lider SVM-a Jožef Kasa. Čuli su se zahtevi i da se Sandžak u Ustavu definiše kao evropska regija. Nekoliko desetina čedista je duvalo u pištaljke uz poruku da neće novi „kosovski ustav“.

OKTOBARSKA GUŽVA: Konsultacije o Ustavu se nastavljaju. Izvesno je da se ostaje pri konceptu direktno biranog predsednika Srbije, što izgleda kao ustupak radikala, mada nije jasno zašto su se oni bili vezali za koncept izbora predsednika u Skupštini. Autonomija ima ekonomske, ali ne državne ingerencije.

Kad ustavni predlog jednom bude gotov (medijima je on predstavljen kao gotova stvar, mada niko nije video taj tekst), Skupština bi o njemu mogla relativno brzo da se izjasni. Licitira se s datumom donošenja Ustava. Četvrtak u vladi, subota, nedelja u Skupštini (9. marta bismo rekli „do pola četiri, najdalje petnaest do četiri“…).

To licitiranje je verovatno povezano i s konfuzijom nastalom zbog 1. oktobra, datuma koji je G17 plus označio kao dan svog izlaska iz vlade i izlaska poslanika G17 plus iz Skupštine – ako se ne nastave evropski pregovori. Odluka o tome biće doneta posle 29. septembra i susreta Karle del Ponte sa Olijem Renom. Šef poslaničkog kluba SPS-a Ivica Dačić je u tom kontekstu izjavio da socijalisti neće mirno gledati da G17 plus provocira raspad Vlade ili izazivanje politčke nestabilnosti u Srbiji, da neće dozvoliti da ta stranka uživa lukuz da izbore čeka u opoziciji, a da zadrži državne funkcije na koje je podnela ostavke i da se hvali investicionim planom za koji je glasao SPS. SPS kao uslov za glasanje o izmenama Zakona o budžetu od G17 plus traži jasan odgovor da li je za njih u ovom trenutku od Kosova i Metohije važnije da napuste Vladu i parlament. Preti da u drugom slučaju parlament pre njih napušta SPS. Funkcioneri DSS-a u takvoj situaciji ponavljaju da vlada 2. oktobra neće pasti, a Dinkić – da će Srbija 2007. biti zemlja kandidat za člana Evropske unije.

SPROVOĐENJE: Kad predlog prođe kroz partijske konsultacije i javne licitacije i prođe kroz ustavni odbor, po članu 133. važećeg ustava, Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i stavlja ga na republički referendum radi potvrđivanja.

Uobičajena referendumska kampanja može trajati mesec dana, tu važi opšte izborno pravilo da ne može proći manje od 15, a više od 90 dana od dana raspisivanja do dana održavanja. Kao datum se pominje 29. oktobar ili 5. decembar, mada treba biti oprezan s tim rokovima, jer neki mediji, zahvaćeni ubrzanjem koje je u politički život u Srbiji unela vest o načelnoj ustavnoj saglasnosti, već su zakazali i naredne izbore za decembar.

Ministar Lončar je izjavio da će odlučivanje o izborima uslediti tek ako narod na referendumu potvrdi ustavni predlog, a da sve ostalo predstavlja novinske spekulacije. Sredstva za održavanje referenduma predviđaju se rebalansom ovogodišnjeg budžeta, a o sredstvima za eventualno održavanje vanrednih izbora do sada nije bilo reči. Akt o promeni Ustava smatra se konačno usvojenim ako se za njega na republičkom referendumu izjasni više od polovine ukupnog broja birača.

Za uspeh referenduma potrebno je da „za“ glasa više od polovine svih upisanih birača u Srbiji (birački spisak je stari, biće da treba preko 3,5 miliona glasova). Od tri referenduma u Srbiji (1990, 1992. i 1998) na dva (kosovska) taj rezultat je ostvaren, a na jednom (državni simboli 1992) – nije. Jedno vreme je u Srbiji vladalo uverenje da je taj rezultat nedostižan i da je Ustav legalno nepromenljiv. Kako je porastao pritisak zapadnih političara da se brzo reši status Kosova u korist nezavisnosti, poraslo je i očekivanje da će taj rezultat na narednom ustavnom referendumu u Srbiji biti postignut. Na primer, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu Danijel Frid sam je povećao taj ishod za jedno 15 procenata kada je u Beogradu izjavio da je Kosovo jedinstven slučaj na svetu i da rešenje za status neće biti presedan koji će moći da se primeni bilo gde drugde – ni za Republiku Srpsku, ni za Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnestrovlje ili Čečeniju.

Posle verifikacije rezultata referenduma koje sprovodi Republička izborna komisija (nije jasno da li će to biti u postojećem sastavu ili će biti izabrana nova), a ta procedura može trajati nedelju dana, akt o promeni Ustava potom proglašava postojeća Narodna skupština. (Obične zakone proglašava presednik Srbije.)

Po članu 134. postojećeg ustava sadašnja skupština dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika potom donosi i ustavni zakon za sprovođenje promene Ustava. Taj ustavni zakon za sprovođenje promene Ustava takođe proglašava Narodna skupština i on stupa na snagu istovremeno s novim ustavom.

Od tog trenutka počinje novo odbrojavanje. Pitanje je koliko za to treba vremena. Kada je usvajan aktuelni ustav 1990, između usvajanja Ustava i novih izbora prošlo je oko tri meseca. Za preuzimanje nadležnosti SCG od strane Srbije vlada je dobila rok od 45 dana da donese ili predloži potrebne pravne akte, ona je u tom roku predložila izmene u Zakonu o ministarstvima, a o njima se Skupština Srbije još nije izjasnila, pa je faktički ta državna tranzicija produžena na više od tri meseca. Sadašnja važeća „redovna“ norma kaže da se u slučaju prestanka mandata predsednika Republike pre isteka vremena na koje je biran, izbori za novog predsednika Republike moraju održati u roku od 60 dana od dana prestanka mandata starog predsednika Republike. U istom roku treba da bude izabrana nova skupština ako je postojeća raspuštena. Po članu 26 Zakona o izboru narodnih poslanika, od raspisivanja do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 45 ni više od 90 dana.

U tom ustavnom zakonu treba da se definiše način diskontinuiteta postojećih državnih organa, pa između ostalog treba da se odredi i kada će biti organizovani izbori za nove. Po rečima ministra Lončara, ni kod jednog relevantnog političkog činioca u Srbiji uopšte ne postoji dilema da li posle donošenja budućeg ustava sledi diskontinuitet nosilaca svih državnih funkcija (uključujući i lokalne) i da li će biti neophodno održavanje izbora. Da li će to biti opšti izbori istog dana ili različitih dana, i u kojem roku, biće utvrđeno zakonom o sprovođenju ustava.