Uspešna tranzicija u digitalnu sferu

Četvrta i poslednja debata u organizaciji Asocijacije medija u okviru projekta “Inovacije i mediji”, posle Novog Sada, Niša i Kragujevca, održana je u Beogradu. O neophodnosti digitalne tranzicije štampanih medija, preprekama i novim mogućnostima govorili su Biljana Stepanović, glavna urednica “Nove ekonomije”, Bojan Cvejić, urednik portala Danas.rs, i Pavle Zlatić, nekadašnji urednik portala Blic.rs, B92.net, a danas medijski ekspert na programu “Mediji.inovacije” koji podržavaju USAID i SIDA.

STEVAN RISTIĆ: Pre tri godine Asocijacija medija je sprovela istraživanje o percepciji inovacija u medijskom okruženju. Svaki drugi ispitani je smatrao da je izvesno da će inovacijama mediji u Srbiji obezbediti sebi bolji ekonomski položaj, a četvrtina je smatrala da je to velika zabluda. “Nova ekonomija” ima ubrzan rast na svim digitalnim platformama i po Vašem mišljenju, mogu li inovacije zbilja da pomognu ili je to zabluda?

BILJANA STEPANOVIĆ: Bilo bi dobro da utvrdimo šta su to inovacije. To je danas jedna vrlo popularna reč i svi je koriste, ali ja moram da kažem da se mi inovacijama bavimo od osnivanja na način što stalno izmišljamo kako da zaradimo novac. Za nas je to inovacija. Dakle, svakog meseca imamo neku inovaciju i stalno smišljamo šta je to što bi tržištu i oglašivačima u ovakvim uslovima kakvi jesu bilo interesantno. Tako da bih se ja sada složila i sa ovima što tvrde da su inovacije ključ, ali i sa ovima koji tvrde da to nema veze. Zašto? Ako ne pratite tendencije na tržištu, ako niste novi, ako ne dajete neke nove stvari, ako ne pratite svetski trend – vi propadate. Ali sa druge strane, to vam nije dovoljno ako u državi nema slobodne tržišne utakmice, kao što ja tvrdim i mogu da obrazložim, ali neću sada da davim. Mi se bavimo inovacijama koliko je u našoj moći, ali ja tvrdim da bismo mi na nekom slobodnom tržištu i u nekoj normalnoj utakmici, bez kontrolisanih budžeta, bili mnogo bolji.

STEVAN RISTIĆ: “Danas” je napravio uspešnu tranziciju sa štampanog na onlajn izdanje, a da pritom kvalitet ni jedne ni druge platforme nije pao, pri čemu onlajn izdanje stiže i do nove, mlađe publike, i tako dalje. Kako ste to uspeli?

26-04

BOJAN CVEJIĆ: Pa, mi smo malo zakasnili što se tiče tih inovacija u medijima, ne samo u Srbiji, nego i u svetu, pošto smo mi do pre par godina bili jedan od retkih tradicionalnih medija u svakom smislu i onda smo shvatili da moramo više da se okrećemo ka digitalu i da to naša publika od nas očekuje. Čak i oni koji su nas čitali bili su srećni što smo razvili internet izdanje i što smo više vesti i tekstova objavljivali tamo. Nekako, videli smo taj prostor da u Srbiji, zapravo, nedostaje taj kvalitet, da u moru medija koje imamo, pogotovo mislim na dnevne, imamo senzacionalizam, provladine medije, propagandu, kršenje Kodeksa svakodnevno, da postoji jednostavno prostor gde ljudi žele i očekuju da čitaju nešto, da kažem, normalno. Kvalitet smo zadržali, naravno, malo smo morali naslove da omekšamo da bi bili prihvatljiviji publici, da bi publika “kliknula”, što se kaže, da bi pročitali, ali sam kvalitet tekstova smo zadržali onakav kakav smo pravili i nekada za print. I naravno, uz pomoć društvenih mreža koje razvijamo konstantno, sad smo otvorili i TikTok, gde očekujemo da pored publike koju imamo trenutno, da probamo i ove mlađe da privučemo da čitaju vesti.

STEVAN RISTIĆ: Koje su bile glavne prepreke u vašoj organizaciji tokom tranzicije, pošto taj proces nije ni malo jednostavan?

BOJAN CVEJIĆ: Glavna prepreka je otpor ljudi koji su navikli da rade na jedan način godinama i decenijama i tu je postojao otpor u smislu da li će oni sada morati da rade više, da li će da se izgubi na kvalitetu, šta sad oni zapravo treba da rade, ali već sada kako se vide neki rezultati i kako se oni navikavaju, sada je to već mnogo lakše. Tu ne postoje neke prepreke finansijske prirode jer prelazak na digital nije neka skupa stvar, tako da je to bila jedina i glavna prepreka.

STEVAN RISTIĆ: Da li bilo u “Novoj ekonomiji” nekih otpora i prepreka? Vi ste krenuli prvo kao štampano izdanje, pa ste posle počeli ozbiljnije da se bavite portalom.

BILJANA STEPANOVIĆ: Ne, naprotiv, mene su mlade kolege gurale u to više, jer sam se ja pitala hoćemo li moći finansijski to da izdržimo, to je moj zadatak. Ali, srećom, ja sam dosta zahvalna ovim mladim ljudima koji kod nas rade, oni su mene gurali, oni su navaljivali “ajmo ovo, ajmo ono”, bukvalno ni od čega prave super “rilsove” na Instagramu i mnogo se trude i ja jedino što mogu da uradim trenutno je da ih svakog dana pohvalim. Kod nas je drugačija situacija, jer je “Danas” stariji, tradicionalni medij, a mi smo okupili mladu ekipu i oni sad isto vrše pritisak na mene da krenemo na TikTok.

STEVAN RISTIĆ: Postoji svest da tradicionalni mediji moraju da se osavremene, da moraju da postoje na svakoj digitalnoj platformi, ali je dobar deo ispitanih rekao da je najveći problem novac. Pavle, vi ste na projektu “Mediji i inovacije” koji sprovodi IREX, USAID i SIDA i uključeni ste u poslednjih pet–šest godina u bar tridesetak projekata medija, što lokalnih što nacionalnih, radite na njihovoj tranziciji ka digitalnom kako bi počeli da monetizuju sadržaj koji imaju na internetu i ostanu to što jesu, a da malo lakše rade. Kakva su iskustva svih ovih godina u radu tradicionalnih medija?

PAVLE ZLATIĆ: Pre nego što direktno odgovorim na to tvoje pitanje, možda da se nadovežem na ovo što su Bilja i Bojan rekli. Kao i kod vesti, mislim da je kad pričamo o inovacijama u medijima, ključan kontekst i to je Bilja na početku otprilike spomenula, pitanje šta je inovacija za koga i za koji medij i ja sam saglasan da je to sad popularna reč. Mislim da je važno da prvo detektujemo ko je za šta kadar, kome šta odgovara u smislu da neka aktivnost bude svrsishodna, a to često zna da bude problem, jer često zna da bude “diskonekt” između tih potreba i onoga što se zaista radi i to nije endemski samo za Srbiju, to se dešava svugde. Postoji jedan Rojtersov izveštaj koji izlazi u januaru, a bavi se predviđanjima i trendovima u medijima i on je svake godine vrlo zanimljiv jer se radi anketa sa vlasnicima medija, urednicima i novinarima na raznim tržištima, i govori se šta će ove godine biti ključno za medije i vrlo često se promaši zato što se mi gađamo; recimo, ove godine će “blokčejn” biti velika inovacija u medijima, ili virtualna realnost, i to, a to nijedne godine nije bila velika stvar, budu veliki projekti koji iza sebe imaju i velike pare i velike ambicije, pa se od toga ništa ne desi. Zato je uvek važno, i to je jedno od osnovnih iskustava i nešto što se mi na projektu trudimo da pronađemo gde ima smisla gurati inovaciju i definisati prvo šta je ta inovacija. Mi u Srbiji u medijskom sistemu, posebno kad gledamo ove nezavisne digitalne i male izdavače, koji nisu u korporativnom vlasništvu, prvo imamo godine, u nekim slučajevima i decenije, propuštenih prilika što iz subjektivnih, što iz objektivnih razloga, dakle, postoje neke male prilike za monetizaciju, koje se prosto ne koriste i koje nisu magično rešenje za sve probleme, ali su deo nekog potencijalno većeg rešenja za neku održivost medija. Tako da neke programatik platforme, koje će već za godinu dana biti ugrožene zbog kukija, nisu korišćene, a mogle su da se koriste. Ja znam, recimo, da je “Danas” koristio programatik rešenja kad je krenuo sa svojim sajtom u poluoptimizovanoj verziji i to mu je donosilo neke prihode, koji nisu prihodi koji će vam pokriti gro troškova, ali će pokriti bar deo. Zatim, postoji to traženje novca od publike na ovaj ili onaj način, “Danas” je takođe jedan od primera, ali i “Nova ekonomija” ima svoj pretplatni model, koji pretpostavljam ne plaća baš kiriju, ali može da donese jedan deo novca. Ja mislim da je, suštinski, za svaki medij, u stvari, i to je moje osnovno iskustvo, da sam sa sobom prepozna šta se uklapa u njihovu priču, da saslušaju šta su iskustva kolega iz zemlje, jer je svako tržište dosta specifično. Malo nama ovde vrede saveti eksperata iz belog sveta ako ne možemo da ih kontekstualizujemo na ovo tržište, što nije toliko teško koliko se čini. I kolege ovde su imale iskustva sa ekspertima iz inostranstva koji su doneli neku vrednost, ali je potrebno i taj proces pažljivo gurati u nekom pravom pravcu. I postoji problem što mi, čak i kod nekih većih organizacija, imamo situaciju da kasne sa tim tranzicionalnim procesima, koje je trebalo uraditi pre 10 ili 15 godina. Onda se tu nakupi problema, i logističkih i operativnih i tehnoloških, javi se i taj otpor o kome je pričao Bojan, što, opet kažem, nije endemski, jer su i velike korporacije širom sveta, kad su pravile tu tranziciju, imale velike probleme i onda treba sagledati taj problem iz nekoliko uglova i biti korektan prema medijima i shvatiti šta oni mogu. Mi ovde imamo problem, i tu ću završiti, da postoji i inercija da se prihvataju predlozi inovacija a da se sve to ne uklopi na najbolji mogući način. Deo svakako snosimo mi, deo snose mediji, deo snosi tradicija, a mislim da bi svima bilo od koristi da kada se započinju procesi, da se započnu najtransparentnije, najotvorenije i bar u slučaju mog programa upravo radimo na tome da budemo otvoreni, kao “trebalo bi da se menja to, to i to”. Inovacija nije nužno tehnologija, nije nužno virtuelna realnost i blokčejn, inovacija je nešto što menja poslovanje ka digitalnom jer je to nužno u okviru nečeg što je realno.

STEVAN RISTIĆ: Da li nailazite na otpor kao neka vrsta donatora, da li ste registrovali neku vrstu okoštalih razmišljanja ili rigidnih stavova prema novim stvarima?

26-02-ZLATIC

PAVLE ZLATIĆ: To svakako postoji, ali postoje subjektivne i objektivne stvari i to koliko neko ima resursa u smislu ljudi. Brojne inovacije koje guraju medije u “produkt led”, znači nešto što ima portfolio nekih proizvoda koje šalju određenim ciljnim grupama, na primer Bilja ima sajt, print, njuzleter i niz nekih drugih stvari, sve ima svoju ciljnu grupu i format, sa razlogom, ali sve to zahteva da se time neko bavi. To je jedan od ključnih problema. Nijedna stvar u portfoliju ne može biti usputna, neko mora da bude angažovan oko toga. Tu se prvo rađa otpor, jer nabrojiš deset stvari i treba ti deset ljudi da to radi, veliki problem je u neefikasnim radnim procesima. Međutim, matematički je nemoguće da svi mediji rade sve kako treba, ali naš zadatak je da probamo da nađemo ko šta ne radi dobro i šta je moguće popraviti. Dakle, rigidnih stavova ima, i jedna od stvari koja pokazuje da je to globalna stvar jeste što Rojtersov letnji izveštaj pokazuje da ljudi globalno sve više izbegavaju vesti, to se zove aktivno izbegavanje vesti. Mislim da oko 38 postoljudi neće da konuzmira vesti, to je problem koji je posledica i rigidnih stavova medija svuda, a to je kako vesti treba da izgledaju, ali da bismo zadržali publiku, moramo da nađemo neke modele koji su publici prihvatljivi. Treba da se nađe balans da sebe ne urušavaš, a opet da obavljaš svoju misiju.

STEVAN RISTIĆ: Ljudi na Tviteru znaju da je Biljana Stepanović glavna urednica “Nove ekonomije”, ali i strastvena kuvarica, poslastičarka. Medijskom zajednicom je prošla vest da se projekat koji ćete realizovati sledeće godine zove “Kejk njuz”. Zanima me da nam nešto više o tome kažete pošto su te torte koje nam izlaze na “lajni” jedna od retkih stvari koje me ne koštaju živaca.

26-11-BS

BILJANA STEPANOVIĆ: Ja sam u ovoj hedonističkoj niši, te hedonističke stvari su mi prirasle srcu, pa tako i te torte. I onda moja zamenica Ivana Pavlović kaže: “Što mi ne bismo od tih torti nešto pametno napravili”, pa je dala predlog za “Kejk njuz” za konkurs Evropske unije i dobili smo, zato što mi nikad ne radimo projekte koji nama nisu zanimljivi, makar dobili i novac. Niti ja želim, niti mogu da nateram nekog u redakciji da radi nešto što mu se ne radi i onda se ovo svima svidelo. Suština je da ćemo mi zajedno sa Njuz.net ljudima da pokažemo šta je to konkretno lažna vest, radi se o igri reči “kejk njuz”/”fejk njuz”. I onda, recimo, jedna torta koja ima lepa svojstva torte spolja, a unutra su loši sastojci – to vam je lažna vest. Sa druge strane, druga torta izgleda isto, lepo spolja, ali i unutra ima dobre sastojke, npr. čokoladu i orahe, i mi ćemo na taj jednostavan način da objasnimo ljudima razliku između lažnih i verodostojnih vesti, da im prenesemo neke važne poruke.

Ako mogu samo jednu rečenicu u vezi sa ovim što je Pavle rekao. Mi ne moramo sve da izmišljamo sami, već možemo da vidimo šta taj svet radi, jer su meni strani konsultanti bili dragoceni, ja sam od njih mnogo naučila, videla šta oni rade i deo prepisala prilagođeno nama, i to je uspelo. Ali, moram da priznam da sam imala i konsultante koji nemaju pojma o ovom poslu i onda sebi daju za pravo da mi nešto objašnjavaju. Tako da, kad smo kod inovacija, mislim da nije loše da pogledamo šta taj svet radi i da prilagodimo to našim uslovima. Na primer, meni je konsultant rekao da moram odmah da promenim dizajn novina i mi smo to uradili i zaista je naš prihod od štampanog izdanja porastao 68 odsto uprkos tendenciji da se gase štampanja izdanja. Jedan dobar savet zlata vredi više nego da šest meseci “lupate glavu” šta ćete i kako ćete.

STEVAN RISTIĆ: Bojane, pre neke dve nedelje navodili ste dvadeset pet razloga zašto čitati “Danas”. Jedan od razloga – zato što se iz dana u dan trudimo da budemo sve bolji i kvalitetniji; pokušavamo da pratimo promene i trendove kod čitalačke publike u Srbiji. Pre nekoliko dana “Danas” je lansirao i novu platformu na Tiktoku. Meni to deluje kao nastavak tih promena i pokušaj podmlađivanja publike. Šta je sledeće? Šta planirate?

BOJAN CVEJIĆ: “Danas” se poslednjih nekoliko godina bavio svime ovime o čemu smo pričali danas. Pokušavali smo da uvodimo neke inovacije u poslovanje, da menjamo neke stvari, da uvodimo podkast, klub čitalaca… Onda smo poslednjih godinu dana rešili da se malo više bavimo brendom. I to je isto popularna reč. Kako da mi ojačamo svoj brend? Kako da on bude prepoznatljiviji? I kako da dođe do što više ljudi? Kako da naš sadržaj nekako unapredimo i da bude prilagodljiv publici i navikama sa kojima ljudi danas žive? Svi znamo da svi čitaju na telefonu. Retko ko više čita vesti na svom računaru. Sve manje ljudi kupuje novine i onda smo bukvalno to – hteli da se malo više bavimo sadržajem, a da te nove neke proizvode i inovacije u poslovanju ostavimo možda za sledeću ili onu tamo godinu. Tiktok je jedan način tog prilagođavanja sadržaja za mlade. Jer smo shvatili da smo mi možda dostigli neki pik što se tiče broja ljudi koji nas čitaju. Mi smo poslednjih nekoliko meseci u top10 prema Gemiusovoj listi i ne vidimo tu sad prostor, tj. to ne raste mnogo u poslednje vreme. Onda smo shvatili da ti mladi koji su na Tiktoku zapravo ne čitaju nijedan medij. I da zapravo možemo da dođemo samo još do njih. Mi očekujemo da će taj projekat “Danas” na Tiktoku doneti nama čitaoce u narednih godinu, dve ili tri. Ali, jednostavno ulažemo u Tiktok i u te mlade koji kada odrastu i budu malo zreliji, prepoznaju naš brend i da onda “dođu” da čitaju vesti. Jer, mladi koji su sada na toj društvenoj mreži imaju šesnaest, sedamnaest godina – oni ne čitaju ništa i neće čitati još narednih pet godina ništa. Ali, želimo da budemo prisutni tu i tu obrađujemo neke teme koje zanimaju njih, ali nisu neozbiljne. Gledamo da pravimo neke zanimljive priče. Na primer, radili smo jednu priču o vinčanskom pismu, pa onda kako se prijaviti za pomoć od pet hiljada dinara. I tu smo izabrali četvoro najmlađih ljudi iz redakcije koji će jednostavno svojim rečnikom i jezikom mladih to uspeti njima da objasne za minut ili manje od minuta. Tako da, tu ne očekujemo sada neki broj klikova ni veću posetu, ali želimo da ti mladi znaju da postoji neki “Danas” i kada se budu zainteresovali u životu da se informišu i da ih zanima šta se dešava u društvu i državi – da im to bude neka asocijacija. Čuli smo nekoliko puta kako mladi pričaju u prevozu: “Evo, vidi, video sam na nekom instagramu, zove se danas.rs”. Ne znaju šta je “Danas”, ali znaju tu našu stranicu. I tako se nadamo da će ovi još mlađi nas prepoznati po Tiktoku i da ćemo sutra imati nove čitaoce.