Nedavno izglasan Ustavni zakon, u članu 5 predviđa da Skupština Srbije na prvom zasedanju nakon izbora nove vlade uskladi sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost. Takođe, novoizabrani sastav parlamenta, trebalo bi da izabere i Zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost. Iako nigde nije eksplicitno navedeno, može se naslutiti da se ovaj član odnosi na poverenika za informacije od javnog značaja i zakon koji reguliše oblast dostupnosti informacija. Šta konkretno znači sadržina člana 5 trebalo bi pitati autore te odredbe.
Već na prvi pogled je jasno da je ona neprecizna, nejasna i da otvara
mogućnost za vrlo različita tumačenja što je, razume se, veoma loše“, kaže za „Vreme“ poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, i dodaje da, iako Zakon o dostupnosti informacija i poverenik nigde nisu spomenuti, veliki deo javnosti prepoznaje nameru da se u ovoj sferi interveniše.
Za sada nije jasno otkud potreba za intervencijama u ovoj oblasti, pa se pretpostavke kreću od toga da je ovaj član usmeren lično protiv Šabića do spekulacija po kojima se iza usklađivanja Zakona o dostupnosti informacija sa Ustavom krije namera da se onesposobi institucija poverenika. U prilog drugoj teoriji govori to što je trenutno važeći zakon o dostupnosti informacija sasvim u skladu sa novim ustavom Srbije. „Za usklađivanjem nema potrebe jer su upravo na moju inicijativu u novi ustav unete odredbe o pravu građana na pristup informacijama od javnog značaja. U Predlogu koji su pisali ministar Zoran Lončar i Dragor Hiber toga nije bilo“, kaže Šabić. Da je Zakon u skladu sa Ustavom potvrđuje i doskorašnji predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, koji kaže da je Zakon o dostupnosti informacija potpuno usaglašen, kako sa starim tako i sa novim ustavom, ali i sa evropskim standardima: „To ne znači da nova skupština ne može nešto da doda tom zakonu, naravno, ne narušavajući osnovne principe na kojima je on donet, ali nema nesklada, jer novi ustav ne sadrži nikakve nove definicije, ograničenja ili proširenja instituta prava građana na obaveštenost.“ Ne želeći da ulazi u to da li se iza svega krije neslaganje sa trenutnim personalnim rešenjima, Vučetić dodaje da je ustavotvorac, pravno gledano, slobodan da predvidi opštu reizbornost svih organa i izabranih lica nakon promene Ustava.
Kada je reč o pretpostavkama da je član 5 zapravo udar na Šabića, treba imati u vidu da je od njegovog stupanja na funkciju poverenika bilo nesuglasica između njega i Vlade. Kao najveći problem u dosadašnjem radu, Šabić navodi neodgovarajući odnos izvršne vlasti prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama: „Jako je teško raditi na primeni jednog ovakvog, za balkanske uslove gotovo revolucionarnog zakona, bez nekih važnih pretpostavki kao što su nadzor nad primenom Zakona, pokretanje odgovornosti protiv onih koji ga krše, obezbeđenje izvršenja odluka poverenika i obuka kadrova. Nažalost, iako sam više puta tražio, tu još nije učinjeno gotovo ništa.“ Šabić dodaje da su konstatacije o ovakvim propustima države ušle i u relevantne međunarodne dokumente poput izveštaja Komisije Evropske unije i GRECO-a (Antikorupcijska inicijativa grupe zemalja Saveta Evrope za borbu protiv korupcije). Odnos vlasti prema povereniku za informacije od javnog značaja diskutabilan je od samog početka. Prvih šest meseci od stupanja na funkciju Šabić je radio u uslovima koje je nazivao „kafkijanskim“: bez kancelarije, telefona, kompjutera i adrese na koju bi se građani mogli obratiti. Još tada je javno izražavao sumnju da nekome ne odgovara postojanje institucije poverenika. Iako se više puta obraćao sekretaru Vlade, predsedniku Skupštine Srbije i ministru za kulturu i informisanje, elementarne uslove za rad dobio je tek nakon pola godine. Opisujući u razgovoru za „Vreme“ kakav je odnos Vlade prema povereniku, Šabić kaže da Ministarstvo za kulturu i informisanje, inače zaduženo za nadzor sprovođenja Zakona o dostupnosti informacija, nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak zbog slučajeva kršenja Zakona, kojih je bilo više hiljada: „U, na sreću, malo slučajeva kada je od Vlade Srbije traženo da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, ona to nijednom nije učinila.“ Premda otvorenih sukoba između poverenika i Vlade u celini do sada nije bilo, dolazilo je do nesuglasica sa pojedinim ministarstvima. Najviše polemika oko Šabićevog delovanja izazvao je zahtev nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava da im BIA dostavi podatke o broju prisluškivanih građana u 2005. godini. Kada je BIA odbila, sa obrazloženjem da je reč o državnoj tajni, Inicijativa mladih obratila se povereniku za informacije, koji je direktoru BIA Radetu Bulatoviću naložio da predoči tražene podatke. Umesto toga Bulatović je Vrhovnom sudu podneo tužbu protiv rešenja poverenika. Zbog ovog događaja ministar pravde Zoran Stojković optuživao je Šabića da radi protiv države.
Da li je član 5 Ustavnog zakona usmeren na kadrovske ili zakonske promene, videćemo na prvom skupštinskom zasedanju po izboru nove vlade. Međutim, Šabić smatra da funkciju poverenika ne treba tretirati van konteksta primene Zakona o dostupnosti informacija. „Ovaj zakon uneo je u naš pravni poredak pravo javnosti da zna sve o radu vlasti“, kaže Šabić, dodajući da upravo zbog toga ima mnogo onih kojima ovakav zakon smeta.
