Urednik na oročeno

Postoje samo trojica ljudi koji su bili glavni (i odgovorni) urednici „Vremena“, a dvojica od njih su pokojni. Jedan je Zoran Jeličić, koji je taj nezahvalan posao obavljao prvih godinu dana izlaženja nedeljnika, a drugi je, naravno, legendarni Žare, Dragoljub Žarković – od 1991. do smrti, početkom 2020.

Dovde je sve jasno. Ali ko je, dođavola, treći?! Pomalo mi je zazorno da to kažem, ali bio sam to – ja. Svega pet meseci, doduše, i na vlastito insistiranje isključivo u v.d. statusu, ali ipak!

Kako mi se to dogodilo? Jesam li to želeo? Ako jesam, zašto sam brzo odustao? Ako nisam, zašto sam uopšte pristao? Dobra pitanja, nadam se da će i odgovori biti na njihovoj visini, dakle, što bi rekao Nabokov: speak, memory!

Bilo je proleće 1998, imao sam trideset i tri, „Isusove godine“, koji mesec pre toga počeo sam da pišem „Nuspojave“ (koje će se do danas, eto vraga, pokazati kao najdugovečniji kolumnistički serijal u savremenom srpskom novinarstvu), intenzivno sam pisao i za kulturnu rubriku a i drugde po listu („Vreme uživanja“ i šta god je već moglo i trebalo…), o sve brojnijim angažmanima sa strane da i ne govorim („Naša Borba“ u kojoj sam već bio „kućni gost“, od one sorte koja ima ključeve, četkicu za zube i svoju pregradu u frižideru, potom „Feral“, AIM, moji novosadski „Nezavisni“ etc.), i ništa mi to nije teško padalo: bio sam gladan pisanja, bio je to ionako moj način postojanja u svetu i izražavanja onoga što u njemu vidim, zašto bi mi bilo teško? Uređivanje je, međutim, nešto drugo: nikada, ni u najluđim snovima, nisam video sebe kao urednika, kamoli glavnog urednika, ni u „Vremenu“ ni bilo gde drugde.

A onda me je Žare pozvao jednog dana u svoju kancelariju; mislio sam, šta li sam zgrešio? Umesto doga, Žare mi je rekao da ima zdravstvenih problema i da oseća da je pravi trenutak da se povuče sa mesta glavnog i odgovornog urednika gde je već dao najbolje od sebe (ostao bi direktor) i da je sasvim uveren da sam ja najbolji kandidat za njegovog naslednika, te da tako misle i drugi vodeći ljudi redakcije s kojima je razgovarao. Iskreno, bio sam zatečen. Svakako i polaskan. Ali istovremeno sasvim siguran da mi se „to“ ne radi. Ne čak da ja „to“ ne bih umeo ili mogao da radim – ne očekujte od mene, pogotovo tadašnjeg mene, takvu skromnost – nego da je takav posao u oštroj suprotnosti sa svim mojim planovima, željama i, uslovno rečeno, ambicijama.

Bio sam, uostalom, klinac; ne toliko po godinama života, ali, mada sam u „Vremenu“ objavljivao još od 1991, zapravo sam tek tri i po godine kontinuirano bio prisutan, a nisu prošle ni dve godine otkad sam „ušao u impresum“. I sad odjednom – glavni urednik?! Divno za bildovanje sujete ali, ipak, zaboga – ne! Našao sam načina da se uljudno zahvalim na ponudi i objasnim zašto ne mogu da je prihvatim i zašto sam, naposletku, korisniji ovde gde već jesam; Žare nije lako odustajao, ali nisam se ni ja dao, i tako je to trajalo valjda nekoliko nedelja. Onda je, međutim, upotrebio „oruđe“ protiv kojeg nisam imao dobar imunitet: Stojana Cerovića, redakcijskog senseija čijem smirenom autoritetu ni moja bandoglavost nije mogla da se odupre. Jednog popodneva smo se Stojan i ja zatvorili u „korektorsku“ sobu u Mišarskoj, i izašli odatle s „kompromisnim sporazumom“: prihvatiću časnu poziciju, ali samo kao vršilac dužnosti, i to oročeno na najviše šest meseci i uz uslov da redovno pišem kao i do tada, a onda ćemo videti šta ćemo. Žare je bio zadovoljan, uveren da ću se „primiti“, a da se on taman na vreme ratosiljao bede na način najbolji za novine. Ja sam, pak, bio krajnje skeptičan…

Žare je insistirao da upriličimo ceremoniju primopredaje u uredničkoj sobi, uz prisustvo dobrog dela redakcije. Bilo je to krajem aprila 1998, a moje je urednikovanje krenulo s prvim majskim brojem. Fotografije Goranke Matić prikazuju nas onako nestvarno mlade i nasmejane, zagledane u svetlu budućnost. Jedna svedokinja (I. M. H.) tvrdi da sam održao dosta strog nastupni govor, u miloševićevskom „a sada svako na svoj radni zadatak“ maniru, i biće da je tako ako ona tako kaže, ali ja se ne sećam ni jedne reči. Mislim da mi je bilo samo do toga da se to nekako što pre završi pa da ostanem sam u uredničkoj sobi, u koju me je preselilo s gornje palube.

Urednički kolegijum nisam nameravao bitnije da menjam: em ne nameravam da se zadržim na kormilu (ni jednog, ali zaista ni jednog sekunda u tih pet meseci nisam ozbiljno razmatrao mogućnost da se trajnije prihvatim ovog posla), em je on ionako dobar, s kvalitetnim i pouzdanim „veznim igračima“ poput urednika kulturne i spoljnopolitičke rubrike, Slobodana Kostića i Seške Stanojlović. Trebao mi je, međutim, neko pogodan za „špic napada“, tj. neko ko je dobar u svakodnevnoj komunikaciji s novinarima (ja bih radije da „strateški promišljam“ u kuli od slonovače!), a da o novinama razmišljamo dovoljno slično i srodno. Izbor je lako pao na Filipa Švarma koji će postati moj zamenik, a posle moje „abdikacije“ odgovorni urednik „Vremena“, sve do danas. Da li sam mu time učinio uslugu ili sam mu izbaksuzirao život, to samo on zna; za „Vreme“ je to svakako bio dobar i srećan izbor, jer teško da bi iko drugi trpeo sve što on trpi i vukao koliko on vuče u ove dvadeset i dve godine!

Vreme od proleća do rane jeseni 1998. bilo je sama završnica perioda posleratne, tj. postdejtonske relaksacije. Milošević je trošio poslednje kredite statusa „faktora stabilnosti“, ionako već ozbiljno načetog temeljnom političkom krizom zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora na kojima je izgubio skoro svako mesto u Srbiji s više od dva semafora. Situacija na i oko Kosova ubrzano se intenzivirala, crni oblaci ukazivali su se još daleko na horizontu, ali su se kretali sve brže… U vazduhu se osećalo približavanje nove otvorene konfrontacije s tzv. međunarodnom zajednicom, samim tim i zaoštravanje unutrašnjih konflikata – čitaj: unutrašnje represije, za šta su socijalisti našli odgovarajuće koalicione partnere i entuzijastične saučesnike u radikalskom bašibozuku; tako su besprizornici Šešelj, Nikolić i Vučić postali ministri, a sveukupni javni govor se iz dana u dan sunovraćivao ka novim, do tada neispitanim dubinama.

„Vreme“ je u takvim okolnostima plivalo onako kako mu je bilo primereno: nedvosmisleno protiv struje. Nisam ja tu „politički“ imao šta da menjam, samo da održavam ono što nam dolikuje i zbog čega nas toliko vole ili mrze… Na drugoj strani, „čisto zanatskoj“, lomio sam se gotovo svakodnevno između poriva za izvesnim redizajnom i rekalibriranjem lista, i neke vrste samozabrane da to činim, jer sam mislio da na to nemam pravo ako već ne nameravam da svoje „v.d.“ urednikovanje pretvorim u regularno. Naposletku sam, naravno, doneo neke polovične reforme i inovacije, poput redakcijskog uvodnika „Pečat vremena“ (danas ga je moguće gledati kao offline preteču Komentara dana na našem sajtu), i rubrike „Forum“, u kojoj su za „Vreme“, najčešće o vrućim temama i polemički, pisali najprominentniji kritički intelektualci, mahom oni koji su pripadali kasnije bizarno ozloglašenoj Drugoj Srbiji. Takođe smo Filip i ja bolje osmislili i „zategnuli“ Mozaik, rubriku koja je trebalo da bude nešto opušteniji i eklektički „izlaz“ iz novina punih „teških“ političkih, ekonomskih i kulturnih tema, ali takav kakav bi „Vremenu“ ipak pristajao, dakle, svakako bez horoskopa i ukrštenih reči i uopšte malograđanskih „revijalnih“ zanimacija…

Ovakve spomeničarske prigode zahtevaju i anegdote. Najbolje se sećam onih gde sam ispao „glup u društvu“… Poput one kad smo na prelomu zaboravili da u novine uvrstimo Coraxovu karikaturu… Zašto? Pa eto, išla je redovno uz Cerovićevu kolumnu, a te nedelje Stojan nije pisao, i tako… U sledećem broju je izašla i karikatura i izvinjenje urednika. Sećam se i jednog poslepodneva u uredničkoj sobi. Nema gotovo nikoga u redakciji, kad na vrata ulazi grmalj, bradat, namrgođen; pomislim da sam gotov, da me cela Jugoslovenska vojska u otadžbini proklela i poslala ovog viđilanta na mene; procedim nekako „izvolite“, a mrgud se nasmeši i reče, otežući po valjevski: „Ma ja sam, Todorović!“ Šta da se radi, nisam znao čoveka…

U tome su prošli proleće i leto, godina 1998. vukla se ka svom sumornom jesenje-zimskom krešendu i ka još gorem nastavku u vidu cele 1999, ja sam bio – čemu se femkati – prilično zadovoljan novinama koje pravim(o) i odjekom na koji su moje male reforme nailazile kod ljudi do čijeg sam mišljenja držao, ali sve džaba: i dalje nisam video sebe na tom mestu. Možda je to moj nepopravljivi anarhoindividualizam, a možda i puka sebičnost, tek, žudeo sam da dočekam trenutak kada ću ponovo predstavljati samo i jedino sebe. Drugačije prosto nisam umeo, jer nisam „društvena životinja“ na način kakav to mesto zahteva.

Dovoljno je reći da sam, na Žaretovo užasavanje, u tom periodu sve pozivnice za prijeme i koktele po ambasadama, strankama, kompanijama ili čemu već uredno bacao u koš neotvorene… Naposletku sam, jednog lepog septembarskog dana, rekao Žaretu: „Računaj da od prvog oktobra nemate glodura.“ Uredio sam dvadeset i kusur brojeva, ponosan sam na svaki od njih, podmirio sam taštinu saznanjem da „umem i to da radim“, ali nisam se „primio“ na to i nisam promenio početni stav da to, prosto, nije moja sudbina, da ne želim da sedim u tuđoj stolici. Vruć krompir je ostao u Filipovoj ruci, a Žare se ubrzo pomirio s tim da će polovina tog krompira opet biti njegova. Tako je počela druga trećina njegovog dugovekog mandata, koji će biti njegovo životno delo.

Oni crni oblaci već su se sasvim približili, koju nedelju nakon mog odstupanja donesen je Šešelj-Vučićev Zakon o informisanju, a ni bombardovanje više nije bilo daleko. A ja sam pokupio pinkle s uredničkog stola i vratio se na četvrti sprat. Tamo me je dočekao promajni, olupani sobičak, leti vreo a zimi leden, i muzejski kompjuter na stolu. Otvorio sam tetris, otvorio sam pivo, zatvorio sam životnu epizodu koju nisam tražio, ali mi je, kada o tome dobro razmislim, ipak drago da se odigrala.

foto: draško gagović