Umiveno lice nacizma

Kanda bi to bila jedna od onih izložbi koje bi retko ko osim zagriženih ljubitelja stripa i andergraund umetnosti – uopšte i primetio. Umesto toga, izazvala je pravu buru u javnosti, a o njoj su se – posredno i neposredno – očitovali mnogi: od političkih organizacija, preko esnafskih udruženja, do nove-stare premijerke Brnabić. Jedan od ciljeva izložbe je bio da kroz strip-umetničko transponovanje prizove iz zaborava brutalne devedesete, a zapravo je – ona i sve što se oko nje dešavalo – podsetila na to u kakvom društvu danas živimo. Društvu, dakle, ništa manje brutalnom i cenzorski raspoloženom kojim drmaju – kao i devedesetih – oni koji bi da, ako treba i silom, nameću svoje političke, etičke i estetske uzuse. Neki će reći da je sada već legendarno saopštenje Ministarstva kulture i informisanja povodom uništavanja ove izložbe čak prevazišlo devedesete: po njima, kao da je napisano u Nemačkoj u vreme kada su nacisti osvajali materijalnu i duhovnu moć, obračunavajući se sa nepoćudnim umetnicima koji su „mnogo kenjali“ i remetili simfoniju vlasti i naroda.

Hajde da ukratko ponovimo šta se sve „izdešavalo“.

U zemunskoj galeriji „Stara kapetanija“ 8. oktobra je postavljena izložba „Imali su oko sebe taj neki sjaj“ alternativne umetničke strip-grupe „Momci“, koja je delovala tokom devedesetih. Ova postavka, koja je sadržavala ilustracije i strip-table od pre dvadesetak i više godina, trebalo je da potraje desetak dana, ali se za njeno skraćivanje i rebrendiranje pobrinula formacija od petnaestak tipičnih mladih „društveno zabrinutih pojedinaca“ u fantomkama – oni su 13. oktobra, u hipu, uništili izložbu, bacivši pritom i suzavac u galeriju. Tokom nasilnog upada, u „Kapetaniji“ je dežurala umetnica Anita Bunčić Četnik, koja je „fantomima“ pokušavala da objasni šta je smisao izložbe i šta je smisao umetnosti uopšte – ali joj to nije pošlo za rukom. Ovi „aktivisti“ su prethodno, na društvenim mrežama, savladali potrebno znanje koje je kazivalo da su izloženi radovi – satanistički, sajentološki, balijski, ustaški, antipravoslavni i, naravno, antisrpski. I da ih – s tim u vezi – valja uništiti i spasiti naciju. Galeristi i članovi grupe „Momci“ prijavili su policiji pretnje koje su danima dobijali, ali je ova to ignorisala. Nije ništa učinila ni da zaštiti izložbu i radove, iako je bilo bezbroj indicija da će se nešto poput nasilnog upada u galeriju – desiti.

Sa moralnim čistuncima i nacionalnim radnicima na društvenim mrežama, koji su se zgražavali šerujući radove sa izložbe, te pozivali na linč – složilo se Ministarstvo kulture i informisanja. Ono je, kao, osudilo nasilje i uništavanje umetnosti, ali je u saopštenju za javnost mnogo više prostora posvetilo razračunavanju sa slobodom umetničkog izražavanja, koja je u Srbiji ustavna kategorija. Ministarstvo je, kažu, praktično opravdalo nasilje i izokola poručilo da će se ubuduće huligani i nasilnici više pitati kada je o umetnosti reč. Pored ostalih, na saopštenje su reagovali Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije i Udruženje likovnih umetnika Srbije, koji su konstatovali da je u pitanju „najsramotnije saopštenje u istoriji te institucije“, te da se nijedan ministar od Minhena 1937. godine nije usudio da govori o „degenerisanoj umetnosti“. Ministarstvo je, podsetimo, u saopštenju navelo da „izložba sa ovako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena“, a da „prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti“.

Ni Ministarstvo kulture, ni drugi dr­žav­ni organi nisu međutim reagovali na pojačano delovanje ekstremne desnice, kojima je uništavanje izložbe tek jedna od „umetničkih“ aktivnosti proteklih dana. Nisu reagovali, recimo, na nasilni upad lidera Srpske desnice Miše Vacića na izložbu „Kapija – I kad boli, istina je lijek“, posvećenu ratnom masakru u Tuzli, kada je granata ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske ubila 71 Tuzlaka, a prosek starosti poginulih iznosio je 24 godine. A možda je i bolje što nisu!

„BEBAC KOJI MNOGO KENJA PA DOBIJE SIKIRU U GLAVU“

Da li sve ovo znači da ulazimo u novu fazu naprednjačke vladavine u kojoj će ulični nasilnici imati još vidljiviju ulogu? Jedan od članova strip-grupe „Momci“ Dalibor Novak kaže da je mislio da su devedesete najgora decenija u njegovom životu, ali da izgleda da je „najgore tek pred nama“. „Šta drugo očekivati kada se ne tako retke diskusije danas vode o tome da li je Zemlja okrugla ili ravna ploča?“, zapitao se on u razgovoru za „Vreme“.

Drugi član „Momaka“, Goran Rajšić, smatra da se nacizam u Srbiji „probudio i razmahao, a mnogi pametni se povlače i ćute“. „Ćutanje je najglasnije“, kaže on.

U međuvremenu, beogradska policija je uhapsila šest osoba pod sumnjom da su bili deo grupacije koja je uništila izložbu, a dvojica od njih su zaključila sporazume o priznanju krivičnog dela, a sud im je izrekao uslovne kazne zatvora od po tri meseca, sa rokom provere od godinu dana. Ne bi se reklo da je poslana snažna poruka da se ovako nešto ubuduće ne sme činiti.

foto: facebook.com

Strip-grupu „Momci“ činili su Goran Rajšić, Dalibor Novak, Nikola Vitković, Andrej Vojković i Marko Somborac. Nastala je 1993. godine, da bi se početkom dvehiljaditih rasformirala. Osim Somborca, poznatog našeg stripadžije i karikaturiste, drugi su prestali da se ozbiljnije bave stripom. Sagovornici „Vremena“ su na sledećim pozicijama: Dalibor Novak se posvetio dizajnu, a kao dizajner, kako kaže, radio je i u „nekim izdajničkim NVO početkom veka“. Danas je frilens grafički i t–shirt dizajner. Vitković je ostavio iza sebe stotine tabli stripa, a danas ilustruje knjige, dok se Goran Rajšić posvetio osmišljavanju i dizajniranju video-igara.

„Najšerovaniji“ crtež koji je izazvao i najveće zgražavanje moralnih heroja na društvenim mrežama i u strukturama vlasti – jeste nevelika ilustracija „bepca-kenjkavca“ sa natpisom „Bebac koji mnogo kenja pa dobije sikiru u glavu“. Kustoskinja izložbe Ivana Đorđević objasnila je da je tekst sa ilustracije preuzet iz štampe devedesetih i dodala da svi umetnički žanrovi imaju „svoju zakonomernost, pa tako i andregraund strip“. „Kada kupite kartu za horor-film, sigurno ste spremni da na platnu vidite i rasuta creva, jer je to odlika žanra“, objasnila je ona.

Jedan od zabrinutih roditelja na društvenim mrežama se zapitao kako da „zaštiti dete od takvog sadržaja“, istovremeno šerujući „Kenjkavca“. Dalibor Novak mu odgovora: „Mi nismo izložbu reklamirali u udarnim terminima na RTS u, Pinku ili okačili ‘Kenjkavca’ na bilborde širom grada. Nismo zvali medije na otvaranje, štaviše nijedan predstavnik mejnstrim medija nije ni bio na otvaranju. Nismo bili u galeriji u Knez Mihailovoj na udaru hiljada i hiljada svakodnevnih šetača. To je bila izložba andergraund radova koji i nisu namenjeni svakome, a sve ovo je neko mogao da proveri sa pet minuta istraživanja na internetu. Zahvaljujući preteranim licemernim dušebrižnicima, crteži su iz podzemlja izneseni na svetlo dana.“

„MINISTARSTVO POPULIZMA I NADZEMLJA LJUDSKE DUŠE“

Novak kaže da je grupa „Momci“ tokom devedesetih bila inspirisana horor-filmovima, Monti Pajtonom, francusko-belgijskim stripovima, hevi-metalom i crnim humorom, „što iz lokalnih viceva, što iz filmova Pitera Džeksona i stripova Dubravka Matakovića. To je ono što nas je i okupilo u grupu kada smo se upoznali u srednjoj školi. Naravno, nismo bili imuni na sve što se dešavalo oko nas u tom periodu – pogotovo što sam ja bio izbeglica iz Zagreba – tako da je sigurno celokupna atmosfera rata, sankcija i sveopšteg ludila uticala na nas“, kaže Novak.

On dodaje da se uticaj rata na rad grupe najviše može videti po potrebi da „sve bude dovedeno do ekstrema“ – i humor, i nasilje, i seks. „Devedesete su bile formativne godine za sve nas, krenuli smo i završili srednju školu, prošli kroz sankcije, doživeli Oluju – veći deo moje rodbine je tada došao u Srbiju – i na kraju, kao krunu te, kako smo tada mislili, najgore decenije u novijoj istoriji prošli i kroz bombardovanje. Govorim u svoje ime, ali sa priličnom sigurnošću mogu reći da tada nisam imao ‘Momke’ oko sebe, danas bih bio mnogo istraumiranija osoba“, kaže Novak.

Za Nikolu Vitkovića crtež „Kenjkavac“ predstavlja nevažan detalj njihovog „komplikovanijeg i provokativnijeg rada“, ali se ispostavilo da je on „precizna ilustracija cenzure“: „Ko puno kenja, priča, crta nepoželjne stvari, dobiće satarom po tintari.“ Sa njim se slaže i Goran Rajšić, koji veli da je u pitanju nebitna ilustracija u njihovom opusu, koja nije „ni najprovokativnija ni najvrednija“. „Kenjkavac je popio sekiru jer je kenjao iliti pričao šta ne treba. Ovo je, najkraće rečeno, crni humor. Nasilju je mesto na papiru, filmu, a ne u stvarnosti“, kaže Rajšić u razgovoru za „Vreme“.

Na pitanje kakve su sve pretnje i uvrede dobijali i kako su one na njih uticale, Novak odgovora da „nisu bile preterano maštovite. To verovatno dosta govori o civilizacijskoj i kreativnoj regresiji čovečanstva. Uglavnom su se kretale u rasponu ‘ubiti’ i ‘spaliti nas’. Očekivali smo nešto maštovitije što bismo mogli da iskoristimo za naš sledeći projekat, ali avaj, na kraju ćemo morati ipak da se zadovoljimo našom maštom. Pretnje su tradicionalno stizale iz desničarskog tabora, ponosnih fašista i srpskih nacionalista. Jedan od meni najomiljenijih komentara je bio onaj koji nas optužuje zbog toga što je tekst na ilustraciji ‘Kenjkavca’ pisan ‘pismom Sotone – latinicom’! A do svega ovog ne bi došlo da smo se dosetili da odmah odgovorimo da ‘Kenjkavac’ predstavlja nedužnu srpsku žrtvu svih stradanja devedesetih. Sada bi ovaj intervju davali ‘Politici’, i imali duplericu i naslovnu stranu u ‘Informeru’… Danak neiskustvu!“, veli Novak.

Vitković kaže da sve pretnje čuvaju u dokumentaciji. Članovi grupe proglašavani su za „sataniste“, „sledbenike Marine Abramović“, „promotere kanibalizma“, a među predlozima šta uraditi sa njima nalazili su se i sledeći: „javno streljanje na trgu“, „podmetanje eksploziva“, „grupni pohod na izložbu i uništavanje“, „umetnike razbiti, otvoriti“, „stati nogom za vrat“…

„Ipak, imam utisak da su pod najvećim pritiskom galerija ‘Stara kapetanija’ i hrabre devojke koje tamo rade“, kaže on.

Na konstataciju da se među kritičarima njihove izložbe nalaze mahom oni kojima nisu preterano smetali ratovi i strašni ratni zločini tokom devedesetih – naši sagovornici ističu da je u pitanju „licemerje“. „Licemernost je beskonačna koliko i glupost. Digli ste se na crtež? Gde ste da pomognete zlostavljanoj deci, deci bez krova nad glavom? SMS porukama se leče bolesna deca – pa hajde, skupite se, pa ispred Ministarstva zdravlja da to rešavamo! Gde ste da branite ubijenu devojku koju je pregazio sin Željka Mitrovića? Gde ste kada paradiraju nasilni kriminalci po rijaliti emisijama? Gde ste kada na svakom koraku vidite nasilje, rasizam, homofobiju i nacizam? Znam gde ste. Vi to podržavate – ćutanjem i nedelima“, kaže Rajšić.

Dalibor Novak ima identičan stav. „Licemerje je kada se crtež proglašava većim zlom od ubistva devojke na pešačkom prelazu, nebrojenih prebijanja i ubijanja žena od strane ljubomornih muževa, vršnjačkog nasilja u školama, bezgranične korupcije u svim porama društva… Sve to i nekako, ali ipak je ‘Kenjkavac’ bio to nešto što se nikako ne može otrpeti, i to ih je napokon nagnalo da preuzmu stvari u svoje ruke“, kaže on.

Komentarišući saopštenje Ministarstva kulture i informisanja, Novak kaže da ono, kao i druga saopštenja ove institucije, „zvuči kao da je izašlo iz Orvelovog romana 1984„. „Drago mi je da su se (gotovo) sva umetnička udruženja osetila prozvana i da su pravilno osetili da se na nama pravi presedan za sve umetnike i njihov rad u budućnosti. Za razliku od nekih, oni nisu zaboravili Nimelerovu pesmu ‘Prvo su došli… ‘, i shvatili su da je ovo pravi trenutak da se pruži otpor kulturnoj diktaturi i da se Ministarstvo podseti da je ono tu zbog umetnika, a ne umetnici zbog njega – kako je rekla zasigurno najveći heroj ove cele priče Anita Bunčić Četnik, umetnica koja je bila dežurna u galeriji kada se desio napad. Posebno hvala Udruženju likovnih umetnika Srbije, koje nas, i pored samo indirektne veze sa stripom, najviše podržava, za razliku od, na primer, Udruženja strip umetnika, koje se nije ni oglasilo“, kaže Novak.

„Bez obzira na to što je u nekoliko minuta uništeno devet godina našeg (ne celokupnog) rada, najveća žrtva napada je upravo javnost, kojoj se zabranjuje da vidi, čuje, pročita, misli… Ministarstvo populizma i nadzemlja ljudske duše postavlja se kao fašistički arbitar, i divno je videti nepokolebljiv otpor koji mu kulturna javnost pruža“, kaže Vitković. Za Rajšića, „Ministarstvo je skinulo tanušnu masku i otkrilo umiveno lice nacizma“.

Vitković veli da je pogrešno njihove radove iz devedesetih čitati kao danas aktuelne poruke. „Izložba služi i da bi se sagledao društveni i kulturni odmak od tog opusa i vremena u kojem je nastao. Kada bi ‘Momci’ danas radili, verovatno bi to bilo nešto još mnogo crnje i teže“, kaže on.