Umetnost skrivanja

Begunci od kuće
Ne biraju sredstva
Oni samo sede
I smišljaju bekstva
(Ljubivoje Ršumović)

Politički život dobrog dela bivše (prethodne, nekadašnje) Jugoslavije već godinama je opterećen sindromom begunaca od pravde, umesto nekim pametnijim i korisnijim stvarima. To je zato što su neki svetski moćnici uvrteli sebi u glavu da zatvore naše vitezove i heroje, a njihove marionete su zapele da im u toj neprijateljskoj raboti pomognu. Tako je ispalo da se Hrvatska trese oko toga da gde je bivši legionarski narednik Ante Gotovina, a Srbija oko toga da gde je bivši legionarski kaplar Milorad Ulemek Luković Legija; Bosna i Hercegovina već se navikla da se u njenim brdima skrivaju Radovan Karadžić i Ratko Mladić, bez neke ozbiljne šanse da će ikada biti uhvaćeni. Osim tih likova koji se bore za vrh domaće top-liste, imamo još – po redu društvenog ugleda i statusa – Miru Marković i Marka Miloševića, gen. Vlastimira Rođu Đorđevića, kao i likove koji nedostaju da se kompletira surčinsko-zemunska korporacija bizmismena. Na vrhu inostrane top-liste imamo Osamu bin Ladena i Sadama Huseina; slede njihovi saradnici i ostale, manje važne, mafijaške i druge face.

U čemu je veština nedostupnosti organima gonjenja? U pameti, parama i podršci, za početak, kao subjektivnim pretpostavkama; u motivaciji organa gonjenja, njihovim resursima i pameti, kao objektivnim pretpostavkama. Reč je o jednoj vrsti jednačine: ako su subjektivne pretpostavke jače, važi pravilo „soli na rep“; ako su subjektivne i objektivne pretpostavke izjednačene, pamet igra presudnu ulogu; ako su objektivne pretpostavke jače, ostalo je stvar rutine. Imali smo takvih slučajeva, od sve tri vrste.

1. DOKUMENTA: Ali, valja krenuti od elementarnih okolnosti: manje poznat begunac ima veće šanse od javno poznatog; begunac sa mnogo para i prijatelja (ortaka) ima veće šanse od siromašnog i usamljenog begunca; slično je i sa beguncem koji ima jaku političku podršku, za razliku od begunca koji beži iz razloga u javnosti ne baš popularnih, koliko god zanimljivi bili. Ali, bez obzira na sve to, u ovoj stvari veoma je važna i maksima Mao Cedunga: gerilac pliva u narodu kao riba u vodi. Drugim rečima, mnogo je teže uhvatiti Mladića i Karadžića u istočnoj Bosni ili Antu Gotovinu u Hercegovini, nego na drugim mestima. Tu okolnost valja imati na umu.

Iz iskustva svih policija poznato je da nestati i nije neki veliki problem; pogotovo ako vlast nije motivisana da nestalo lice aktivno traži uz mobilizaciju svih resursa. Pametan čovek srediće relativno lako sebi normalnu tihu egzistenciju uz neki izvor prihoda i skromno falsifikovane papire. Kod lažnih papira, zahvaljujući kompjuterizaciji i sistemu veza policije, nužno je imati falsifikovana lična dokumenta na ime postojećeg lica, a ne izmišljenog; isto važi i za saobraćajnu dozvolu za kradeno vozilo. Bitno je da provera telefonom ili radio-vezom potvrdi postojanje lica ili vozila u evidenciji; tek temeljita provera koja traži vremena i ljudi mogla bi ukazati da fotografija ne odgovara slici u evidenciji ili da se vozilo nalazi na desetom mestu. Pristojno falsifikovana dokumenta proći će najveći broj rutinskih provera; male izmene ličnog opisa biće dovoljna zaštita u slučaju da je fotografija puštena u opticaj. Malo dublji pristup pruža još veću sigurnost: ima zemalja u kojima je relativno lako postati nečiji dvojnik tako što ćete izvaditi autentične papire na ime postojećeg lica; jedina vaša briga biće u tom slučaju da vaš „original“ ne napravi nešto što bi na njega (i vas!) privuklo pažnju policije. Donedavno je u SAD to bilo najjednostavnije rešenje: nađete u nekoj zabiti na groblju ime lica koje je otprilike vaše starosti, izvadite krštenicu i dalje sve ide lako – sa tom krštenicom izvadite pasoš poštom; sa tim pasošem vozačku dozvolu i sve ostalo. U međuvremenu su se i Amerikanci jadu dosetili, pa sada to više nije tako lako, mada je moguće. Kombinacija promene ličnog opisa i solidno falsifikovanih ličnih dokumenata na ime postojećeg lica i dalje je najsigurniji način za miran život bez straha od organa gonjenja. Što skuplje platite i jedno i drugo – to ste sigurniji.

2. PORODICA I ORTACI: Druga, to jest sledeća, okolnost podjednako je važna: policija će vas, ako nestanete, tražiti sledeći i nadzirući vaše lične veze sa ljudima, mestima i resursima (poslovi, imovina…). To znači bezuslovni i totalni raskid sa porodicom, švalerom ili švalerkom, prijateljima, saradnicima, ortacima, simpatizerima, mestima koja su bila deo vašeg života itd. Pametni policajci će vas godinama čekati baš tamo. Ako već morate da održite neke veze – a begunci najčešće moraju, jer ne nose dovoljno gotovog novca sa sobom – potrebno je razraditi i isprobati složene i teške sisteme komuniciranja koji neće privući pažnju. Dakle, lanac posrednih veza koji podrazumeva šifrovani rečnik („razgovornik“ u stručnom žargonu) koji ne štrči iz toka normalnih komunikacija vaših kontakata. Takav način komunikacije nije lak: on traži veliku samodisciplinu na svim posrednim stanicama, relejima, odlično pamćenje i visoku „bezbednosnu kulturu“, kako se to kaže. Najviše od svega, ta vrsta komunikacije traži lojalnost vaših veza: pametna policija uvek može da nađe slabu tačku, da strpljivo sačeka i onda najednom digne i vas i vaše jatake; ne bi bio prvi put…

3. PARE: Tu dolazimo na ključno logističko pitanje: novac. Skromni begunac kadar da raskine sve prethodne veze biće bezbedan sa razumnom sumom novca koju će pažljivo plasirati. Mnogo novca je problem: teško se pere, privlači pažnju; možda je gotovina čak i najbolje rešenje – ako se troši skromno i na različitim mestima pomalo. To traži stil života na koji većina ovih naših begunaca nije navikla: razmaženi su. Dopunski i najveći problem je odluka begunca da sa sobom ima lično obezbeđenje: što više ljudi – to više para i još više rizika, jer svaki od njih mora da se pridržava iste discipline i pravila ponašanja, da raskida kontakte itd.; osim toga, više ljudi se više vidi. Finansijski problem tu je drastičan, takođe: postoji osnovana sumnja u veze takvih begunaca sa organizovanim kriminalom, poduprta indicijama da je deo zemunske ekipe skretao heroinske profite u tom pravcu, jer treba plaćati desetine telesnih čuvara. To je konkretni problem Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji se skrivaju po šumama i gorama, sledeći tradiciju hajduka i partizana. Usamljeni begunac je u povoljnijem položaju: jedan čovek lakše se utapa u sredinu, njegova egzistencija traži manje resursa. Begunac sa pratnjom mora da se oslanja na naklonost (ili na strah) lokalnog stanovništva i osuđen je na skrivanje na terenu; usamljeni begunac može da se skriva u gradu, što je taktički povoljniji položaj. Po klasičnim receptima slično se skriva među sličnim: knjiga u biblioteci, oblutak na plaži, čovek u gradu; važno je utopiti se u mnoštvo. Drugi način je onaj na koji ukazuje Edgar Alan Po: skrivati se ravno pred očima, na najistaknutijem mestu gde vas niko ne očekuje.

4. DEZINFORMACIJE: Begunac na svojoj strani ima i mogućnost da preduzima aktivne protivmere. Tu su mogućnost Mladić, Karadžić i Gotovina koristili i koriste: oni i njihove pristalice širili su i šire ciljane dezinformacije na temu „viđen tu, viđen tamo“. Takve dezinformacije efikasne su jer policija i druge službe koje ih traže moraju svaku od tih indicija da provere; tako sopstvene ograničene resurse moraju da rastegnu na tanko, da svoje ljude preopterećuju i frustriraju. U toj igri begunac je u prednosti, jer treba mnogo manje napora da se dezinformacija pusti u promet, nego da se proveri. Organi gonjenja, pak, ne smeju sebi da dozvole da ne provere svaku indiciju; osim toga, oni se oslanjaju na svoje doušnike na terenu i postupaju po njihovim utiscima i informacijama do kojih ovi dolaze na ovaj ili onaj način – ali svaki obaveštajni podatak na tu temu mora se proveriti.

Jedna od tih aktivnih protivmera jeste i širenje preuveličanih priča o ceni koju bi vlast morala platiti u pokušaju hvatanja begunca. Veselin Šljivančanin bio je, na primer, okružen legendama da kako će bombama dići u vazduh i sebe i one koji probaju da ga uhvate; isto važi i za Ratka Mladića i Radovana Karadžića – da imaju toliko i tako odano obezbeđenje da će pri pokušaju hapšenja nastati masakri biblijskih razmera. U slučaju Šljivančanina jasno se videlo da je reč o podvali i spretnoj mistifikaciji kadrova SPS-a koji su ga medijski štitili; nijedan normalan policajac, međutim, ne sme da otpiše moguću pretnju oružanim otporom na osnovu takvog iskustva sa jednim beguncem… Sve to, naravno, smanjuje motivaciju organa gonjenja i donosi probleme u procenama prihvatljivih rizika. Ako ta motivacija nije baš najveća – iz raznih ideoloških razloga, pre svega nacionalističkih – percepcija povećanog rizika smanjiće je još više. Hapšenje Veselina Šljivančanina bilo je nezgrapno i nevešto – po svoj prilici namerno, da bi se kod međunarodne zajednice stvorio utisak kako, eto, „mi rizikujemo onoliko“. Hrvatske se vlasti drže slične taktike: „eto vidite koliko veterana protestuje i podržava Norca i Gotovinu i šta ćemo mi sada?“ Onaj veseli miting policajaca prošlog petka na trgu kod čestitog knjaza isti je slučaj: „svi smo mi Sreten Lukić“. Očigledni nedostatak političke odlučnosti – ako ne i političke volje – vlasti koje bi trebalo da hvataju te begunce još više slabi motivaciju operativaca koji bi trebalo to da rade direktno. To je još jedno ohrabrenje beguncima i njihovim političkim pristalicama da se obezobraze i zloupotrebljavaju političke okolnosti i neodlučnost kompromisera iz vlasti, kao što smo videli u slučajevima Šljivančanina, Norca, Gotovine i Lukića.

5. LOKACIJA: Ako čovek već nije u prilici da se sakrije na nekom zgodnom mestu – istočna Bosna ili zapadna Hercegovina, gde ni SFOR ne zalazi rado, a urođenici vole begunce i hajduke – valja mu se sklanjati u inostranstvo. U ovom slučaju što dalje nije isto što i što bolje. Južna Amerika izašla je iz mode odavno, a ionako je pod budnim okom „onih drugih agencija“ kakve su CIA, NSA, DEA, FBI i koje to ne vole. Evropa je sve tešnja zbog uvezivanja lokalnih policija u jednu informatičku mrežu, a i politički nije higijenska sredina za naše begunce. Na Dalekom istoku belac suviše štrči, a i agencije su aktivne po pitanju droge i terorizma; Bliski i Srednji istok tu su još gori. Ostaju Afrika i srednja Azija, kao – po procenama stručnjaka – za sada najudobnija mesta za skrivanje, pogotovo rastresene i korumpirane zemlje u kojima novac može da kupi sve, a Interpol ne zalazi mnogo ili uopšte. Bivše sovjetske republike srednje Azije, što istočnije, to bolje, javljaju se kao idealna mesta. Iskusni ljudi savetovali su pokojnom Arkanu da likvidira svoje poslove, makar i po ceni od 50 pfeniga za marku, i da se povuče u neki Kazahstan, Uzbekistan ili Tuvinsku Republiku i to, da tamo živi mirno, ne ističe se i ne staje lokalnim umetnicima u tanjir; tako je mogao, kažu oni, da tamo umre od starosti i da niko ne bude nimalo pametniji ni u Hagu, ni u Lionu (sedište Interpola). Familija Miloševića shvatila je da je Ruska Federacija nešto takvo, pa su se Mira i Marko diskretno povukli u tom smeru. Marko je viđan po tim istočnim republikama, dok se nije izgubio jer je priča krenula; Mira se držala Moskve, gde pare mogu sve da kupe, ali se i ona u poslednje vreme razredila i kreće se ka Baltiku, gde situacija nije nimalo bolja. Izgleda da je sličan slučaj i sa gen. Rođom Đorđevićem, koji je poslednji put viđen u Moskvi, a gde je sada ne zna se.

Bivši legionari poput Gotovine i Ulemeka Lukovića Legije imaju prednost u smislu kolegijalnih veza i drugarstava koja ostaju posle služenja u Legiji stranaca. To znači da takvi imaju otvorena vrata u nizu raznih zemalja gde su se bivši kameradi snašli i smestili, radeći razne poslove i živeći od nedostatka dokaza. Uzgred, pitanje je jesu li tamo bezbedniji nego u Grudama, Lištici i zapadnom Mostaru, gde su među svojim obožavaocima i blizu svojih para i ortaka, a dalje od Haga i Interpola nego da su u Habarovsku. Eto i Veselin Šljivančanin držao se svojih Brda sve dok se nije prevario da krene za Beograd, ohrabren kampanjom dezinformacija svog čuvenog Odbora za odbranu i zaštitu Lika i Dela…

Pametan i trezven čovek sa nešto para koje skromno krcka; čovek koji se ne kurči u javnosti i gleda svoja posla, izbegava kamere i fotoaparate čak i kad hoda ulicom; čovek koji je onim ljudima s kojima ne može da izbegne kontakt složio banalnu uverljivu priču na temu biografije; čovek koji ima otvorene oči i uši i kvalitetne lažne papire – e, takav će čovek ostati nedostupan organima gonjenja do svoje prirodne smrti od starosti.

Takvih ima više nego što slutimo; ko ne veruje neka pita Vizentala u Beču.