Umetnost i arhitektura nas određuju kao civilizaciju

Razgovor sa Amandom Levit (Levete), arhitektom i direktorkom londonskog arhitektonskog studija “Amanda Levete Architects” (AL_A), upriličen je povodom njenog gostovanja na 46. Salonu arhitekture Muzeja primenjene umetnost gde će 26. aprila održati predavanje sa fokusom na projekat nove Koncertne dvorane Beogradske filharmonije, koja treba da bude izgrađena na prostoru Ušća, u novobeogradskom Bloku 13.

Studio “AL_A” izabran je na međunarodnom konkursu za idejno rešenje nove koncertne dvorane koji je bio raspisan novembra 2020. godine. U pretkvalifikaciji je podneto 37 prijava arhitektonskih firmi iz 15 zemalja, dok je za učešće u narednoj fazi konkursa pozvano osam kandidata da daju razradu svojih arhitektonskih rešenja. Ovaj zahtevan konkursni postupak, sproveden u skladu sa smernicama Međunarodne unije arhitekata (UIA), organizovao je UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj), angažovan od strane Vlade Republike Srbije. Arhitektonskom konkursu je prethodilo usvajanje Detaljnog regulacionog plana za deo Bloka 13, kao i tender za pripremu Studije izvodljivosti izgradnje nove koncertne dvorane. Za izradu ove studije bila je angažovana kompanija “ARUP”, jedna od svetski najpoznatijih u oblasti akustičkog dizajna. Beogradska arhitektonska firma “Zabriskie” u kooperaciji sa “AL_A” sada radi na izradi projektne dokumentacije za koncertnu dvoranu.

Koncertnom sezonom 2023/2024. Beogradska filharmonija obeležava vek postojanja. Jedan od najboljih evropskih orkestara, čijem usponu i vrhunskom umetničkom kvalitetu svedočim i sam već više od jedne decenije prateći ih iz koncerta u koncert, svoj stogodišnji jubilej dočekuje bez koncertne dvorane koja je ovom orkestru i gradu Beogradu već odavno potrebna. Za klasičnu i umetničku muziku, naročito simfonijska dela, koncertna dvorana predstavlja izrazito važan aspekt koji utiče na izvođenje i doživljaj slušalaca. Pored toga, brojni svetski primeri takođe pokazuju kako koncertne dvorene mogu da budu gradske ikone i istaknuta mesta urbanog života.

“VREME”: Od 2009. godine, kada ste osnovali vlastiti arhitektonski biro nakon dve decenije partnerstva sa poznatim češkim arhitektom Janom Kaplicijem (Kaplický), projektovali ste i realizovali više objekata kulture, obrazovne i poslovne namene, uglavnom u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali i u drugim delovima Evrope i sveta. Šta je podstaklo Vaš biro da učestvuje na međunarodnom konkursu za novu Koncertnu dvoranu Beogradske filharmonije? Da li Vam je Beograd bio poznat – u geografskom, kulturološkom ili istorijskom smislu? Šta Vam je bio glavni izazov i da li Vam je bio blizak zadatak projektovanja koncertnih dvorana?

AMANDA LEVIT: Dugo smo sanjali da projektujemo koncertnu dvoranu. U takvim objektima dolazi do ukrštanja između kulture i domena fizike, između emocija i pozorišnog iskustva, što zalazi u samu srž onoga što je arhitektura. Kada smo se upoznali sa raspisom konkursa za Koncertnu dvoranu Beogradske filharmonije, jednostavno smo odlučili da uzmemo učešće. Za nas je taj zadatak postao još dirljiviji, jer je projekat decenijama predstavljao najveću investiciju u sferi kulture u regionu. I naravno, opredeljena lokacija je od strateškog značaja – pored Palate Srbija, na ušću dveju velikih evropskih reka i sa pogledom na divljinu Velikog ratnog ostrva. Bez sumnje, nema lepšeg geografskog ušća nigde drugde u svetu. Povrh toga, Beograd je jednako udaljen između Istanbula i Beča, između istoka i zapada, sa neverovatno bogatom istorijom. Bila sam jednom u Beogradu pre nekoliko godina i bila veoma oduševljena energijom i toplinom ljudi u gradu koji se ponovo rađa. U gradu postoji izvanredan kontrast između starog Beograda sa prelepim zgradama iz istorijskih epoha i novog dela u kome preovladava brutalistički modernizam koji arhitekti veoma vole. Ali nije samo geografija Beograda bila toliko ubedljiva. Bio je to i kratak zapis koji je govorio o snazi muzike u zbližavanju zajednice izražen u viziji Ivana Tasovca o mestu druženja i muzike. Budući da nikada ranije nismo projektovali koncertnu dvoranu, počeli smo da uranjamo u svet muzike i akustike odlazeći na koncerte širom sveta. Zatim smo razmatrali kako bismo kroz arhitekturu nove koncertne dvorane mogli da opišemo naše namere kao odgovor na sve ovo – da obezbedimo da projekat pripada samo Beogradu.

Projekte u portfoliju Vašeg biroa povezuje jedan specifičan arhitektonski gest – procep kojim se objekat otvara i povezuje sa okruženjem/javnim prostorom. Poroznost u strukturi i fasadnoj opni je takođe često u funkciji integrisanja spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. Na prostornu strukturu, ambijente i transformativnost utiču primenjene arhitektonske tehnologije i inovacije. Arhitektura pruža novu vrednost kontekstu – urbanom, prirodnom ili kulturno–istorijskom. Među projektima na kojim ste radili izdvajaju se projekti izgradnje i proširenja muzejskih objekata. Kako biste ukratko predstavili pristup arhitekturi koji ste Vi lično razvili i kome težite u Vašem birou u poslednjih petnaest godina? Zašto su Vam važni objekti kulture i kakvi danas treba da budu?

Umetnost i arhitektura nas određuju kao civilizaciju – to je samo jedan od razloga zašto su mi projekti objekata kulture toliko važni! Za nas svi projekti počinju od terena/partera, jer je to mesto gde se odvija život jednog grada, gde se mogu kreirati najsmislenije poveznice između ljudi, kao i između ulice i zgrada. Počevši od prizemne ravni, koja je u stvari ravan akcije, svaki projekat onda možemo učiniti urbanističkim koliko i arhitektonskim predlogom. Stavljanje kritičkog naglaska na teren omogućava nam da rešimo mnoge pragmatične složenosti koje se tiču uklapanja zgrade u svoj kontekst, a takođe i da se bavimo više egzistencijalnijim pitanjima u vezi sa prirodom ili ulogom jedne institucije kulture i načina na koji se ona povezuje sa svetom. Primer za to je dvorište Muzeja Viktorije i Alberta u Londonu (takozvani “Exhibition Road Quarter”). To je mesto pomirenja između istorije i modernosti, između iznutra i spolja, između prikaza i orijentacije. Ono uvodi energiju grada u muzej i poziva vas unutra – dočekuje, to je vid proširenog praga, ublažavajući prelaz između svakodnevnog života i muzeja. U ovoj svojevrsnoj prostoriji bez plafona postoji osećaj neformalnosti da se tu može svašta dogoditi.

Izgradnja koncertne dvorane je izuzetno značajna za svaki veliki grad, i to ne samo u pogledu kompleksnosti investicije, već pre svega zbog njenog uticaja na kulturni život, umetničku scenu i razvoj grada. Za Beogradsku filharmoniju nova koncerta dvorana ima poseban značaj – identitetski i strateški. Orkestru velikih mogućnosti nova dvorana treba da omogući prosperitet i umetnički uspon za naredni vek. Kako gledate na Vaš projekat nakon što ste se upoznali sa orkestrom, osetili njihovu energiju i doživeli atmosferu Beograda?

U pravu ste, postoji nešto posebno u Beogradskoj filharmoniji. Gledala sam ih kako vežbaju i videla sam ih kako nastupaju. Pošto njihov sadašnji prostor nije ekvivalent drugim orkestrima svetske klase, morali su da prilagode svoj stil – možda im je to dalo prednost, učinilo ih hrabrijim u načinu na koji stvaraju muziku. Njihovo drugarstvo, njihov tihi jezik saradnje je veoma dirljiv. Zaslužuju veličanstvenu koncertnu dvoranu. Imamo veliku odgovornost da to i ispunimo.

izvor: al_a

Projekat kojim ste pobedili na konkursu smelo je odgovorio na urbanistički koncept Novog Beograda i arhitekturu okolnih zdanja. Pored toga što će biti novi gradski reper na ušću dveju evropskih reka, koncertna dvorana je zamišljena i kao svojevrsna agora, mesto okupljanja i kulturni inkubator. Šta su Vam bila glavna koncepcijska polazišta u odnosu na konkursni program i lokaciju? Pored smernica datih u studiji izvodljivosti, značajnih za tehnologiju dvorane, čime ste se još vodili u izradi projekta, šta je bila inspiracija, da li ste imali uzore?

Predeo Dunava je bio naše polazište. Netaknuta divljina Velikog ratnog ostrva je dragulj Beograda, pa želimo da mu damo omaž tako što ćemo prošiti njegov domet, doslovno i figurativno, obnavljanjem, to jeste “podivljavanjem” parka Ušće. Imamo privilegiju da sarađujemo sa međunarodnom firmom pejzažnih arhitekata “VDLA” koji će ovu zamisao učiniti stvarnom. Veoma je važno približiti prirodu našim gradovima. Koncertnu dvoranu smo zamislili kao izraz harmonije – između zgrade i pejzaža, između starog i novog, između generacija i kultura. Zgrada koja daje formu samom pojmu muzičkih harmonija. Postoji simbolika u tome što se Beograd nalazi na dodiru između istoka i zapada, spoj dveju bogatih kultura je ključan za identitet Beograda. To smo u projektu izrazili osmišljavanjem četiri mesta za izvođenja koja su grupisana oko javnog prostora na kome se susreću kulture i razmenjuju iskustva. Nad zgradom se nadvija nadstrešnica ekspresivne forme koja prati liniju svakog prostora i koja ujedno sugeriše na tok muzike. Unutar koncertne dvorane donosimo delić vašeg belog grada u vidu isečaka belog mermera iz lokalnih kamenoloma. U recital sali bogato obojeni hrast lokalnog Dunava govori o toplini i intimnosti.

U arhitektonskoj praksi čak i veći arhitektonski biroi nemaju često priliku da rade na projektu koncertnih dvorana. Pored zahtevnog programa, značajni su i aspekti konstrukcije, tehnologije i akustike, materijalizacije i opremanja. Koliko je za Vaš biro ovaj projekat istraživački – od idejnog rešenja do izrade izvođačkog projekta? Šta biste izdvoji kao glavna iskustva za Vas lično, kao i Vaš ceo tim?

Kada smo pobedili na konkursu, prvo što smo uradili je bilo da smo u naš studio pozvali inženjere iz firme “ARUP” da nam održe majstorski kurs o nauci i fiziologiji akustike. Mnogo smo naučili od njih, ali smo i osporili neke od njihovih pretpostavki kako bismo bili sigurni da koncertne sale odražavaju karakter i duh Beograda i njegovog orkestra.

Sa arhitektima iz firme “Zabriskie” imate stalnu saradnju na izradi projektne dokumentacije već dve godine. Kako biste opisali saradnju sa beogradskim kolegama? Koliko je način rada u praksi drugačiji u Srbiji u odnosu na Ujedinjeno Kraljevstvo i druge zemlje gde ste do sada gradili?

Kolege iz firme “Zabriskie” imaju istinsku strast, talenat, snažnu radnu etiku i velikodušnost koja čini da rad sa njima bude apsolutno zadovoljstvo. Pomogli su nam da razumemo lokalnu kulturu i da se snađemo u “vizantijskoj” složenosti lokalnih propisa. Ali više od toga, preko njih smo bili u mogućnosti da započnemo razgovore za uspostavljanje partnerstava sa lokalnim proizvođačima. “Zabriskie” deli našu želju da u projekat unesemo veštine i umeće srpskih zanatlija.

izvor: al_a

Dobitnik ste više arhitektonskih nagrada i priznanja, poput prestižne nagrade “Stirling” koju dodeljuje Kraljevski institut britanskih arhitekata (RIBA) za najbolju novu realizaciju u Ujedinjenom Kraljevstvu, Nacionalne nagrade RIBA i drugih nagrada za projekte kulture i savremene prakse u Evropi. Nagrade služe da potvrde kvalitet arhitekture, njen značaj za društvo, ali i da afirmišu autora/e. Uradili ste dosta na afirmaciji sopstvene arhitektonske prakse. Kako vidite ulogu arhitektonske zajednice u urbanom, društvenom i ekonomskom razvoju? Zašto je važno da arhitekti imaju uvid u društvene tokove i da budu uključeni u različite teme značajne za životni prostor, grad i društvo?

Naravno, imperativ je da projektujemo zgrade tako da koriste što je moguće manje energije, ali održivost danas prevazilazi pitanja energije. Ona uključuje preispitivanje uloge koju zgrade imaju u savremenom društvu u kojem je nejednakost upadljiva, politika polarizovana, a ekološki slom činjenica. Posmatrajući svaki projekat kao urbanistički predlog a ne samo arhitektonski, i gledajući izvan granica lokacije, možemo bolje da se angažujemo u javnosti i stvorimo mesta koja pripadaju zajednici. Transformativna i održiva arhitektura ima potencijal da promoviše jednakost – jednakost između različitih ljudi i jednakost između čoveka i prirode. Da bi naši gradovi napredovali, važno je razumeti održivost u njegovom najširem kontekstu.

Šta su danas glavni izazovi arhitektonske discipline? Čemu bi arhitekti trebalo da budu više usmereni?

Gradimo jer verujemo u bolju budućnost, ali moramo prepoznati vezu između ubrzanja klimatskih promena i energije oličene u građevinarstvu. To znači pronalaženje načina da se pomire tenzije između prirode i gradova, postavljanje teških pitanja i prihvatanje da je ponekad najbolje rešenje ne graditi.