Umetnost balansa

Nova politička dešavanja učinila su Vojvodinu medijskom temom, pa je to bio povod razgovora o aktuelnoj kulturnoj i medijskoj sceni u Pokrajini.

Ovo je pokušaj da se bez buke i besa govori o nečemu što ostaje kad se buka i bes stišaju.

„VREME„: Kako biste opisali sadašnju kulturnu scenu Vojvodine, koje su njene posebnosti?

SLAVIŠA GRUJIĆ: Vojvodina je raznolika sredina. U njoj živi 26 nacionalnih zajednica. To je specifičnost koja utiče na razne sfere života čineći ih posebnim, a na kulturu – naročito. Takođe, kulturu Vojvodine čini posebnim i činjenica da su je izgradili vekovi, ali i naseljavanje. Naseljavanje je donelo suživot, pa samim tim i kulturu Vojvodine koju podrazumeva suživot. Dobra ilustracija te posebnosti je predratna priča o Nemcu, Mađaru i Srbinu koji razgovaraju, svako priča na svom jeziku, i svi se razumeju. To je suština: da budemo toliko široki da tražimo i razumemo jezik kojim govore ljudi van našeg stola. Pokušavajući da shvatimo različitosti, mi u stvari negujemo sličnosti. Zbog toga ja u Ujvideki sinhazu mogu da uživam dva sata dok gledam inscenaciju Ibzena na mađarskom. Kultura je umetnost balansa. Pokrajinski sekretarijat za kulturu i informisanje je tu da poštuje i neguje taj balans.

Kako – konkretno?

Ove godine smo kroz konkurse izdvojili nova sredstva koja do sada nisu bila predviđena u toj meri, i podržali veći broj projekata nacionalnih zajednica. Smatramo da svima treba dati mogućnost da napreduju ne samo zbog prosperiteta svoje sredine, nego radi svih nas. Smatram da kada se podigne nivo kulture kod Slovaka, podigne se u celoj Vojvodini. Zavodi kulturnih nacionalnih zajednica dobro rade i mi sa svakim dobro sarađujemo. Zavod za kulturu Vojvodine je jedan od najvažnijih činilaca kulturnog života na ovim prostorima. Takođe, Pokrajinski sekretarijat nastoji da sarađuje i sa regionom, pa tako dobro sarađujemo sa Hrvatskom, Rumunijom i Mađarskom, na primer. Aktuelni su dogovori o gostovanju Osječkog pozorišta, o zajedničkim projektima sa pozorištem Radeta Šerbedžije, želimo da dovedemo Zagrebačku filharmoniju, veoma dobro sarađujemo sa Istrom na svim poljima, naše Srpsko narodno pozorište je nedavno gostovalo u Zagrebu… Sarađujemo i sa zemljama van regiona, sa Italijom na primer: Umbrija nam pomaže u konzervaciji, ali i mi njima tako što smo ih podsetili na neke stare tehnike konzervacije, Akvileja nam pomaže da sačuvamo mozaike Sirmijuma… Imamo dobre odnose sa mnogima, i gradimo ih sve više zato što drugima nudimo ruku saradnje.

U Novom Sadu je na vlasti Srpska napredna stranka, a vi ste član Lige socijaldemokrata Vojvodine. Da li to utiče na kulturnu scenu Novog Sada?

Kad sam došao na ovu poziciju vrlo čvrsto sam rekao da politiku u kulturu i informisanje uvoditi neću. Nema nikakvog razloga da gospodin Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, i ja kao pokrajinac, ne sarađujemo. Mi funkcionišemo. Recimo, ja sam član organizacionog odbora za kandidaturu Novog Sada za prestonicu kulture. Dobro sarađujem i sa gospodinom Bratislavom Petkovićem, ministrom kulture, iako je on član SNS-a. Zašto ne bih? Gde je tu problem? Ja ga ne vidim. U Novom Sadu je mnogo institucija gde sarađuju Pokrajina i Grad. Podržavamo Egzit, Sterijino pozorje, Nomus, Spomen zbirku „Beljanski“, Sinema siti, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti… Isto važi i za ostale gradove u Pokrajini. Podržali smo u Somboru izložbe Milana Konjovića koje sad šetaju po Evropi, somborski Muzej grada zbog velike izložbe ikona iz Moskve, tvrđavu Bač pokušavamo da uvrstimo na Uneskovu listu, ali i Franjevački samostan koji je pravi biser, manastir Bođane, pa Frušku goru, zatim Karlovce koji moraju biti interes cele zemlje, koji moraju biti miting point kulture zato što su oni naš Hajdelberg, pa Vršac koji se neverovatno razvija. Interes nam je da u manjim mestima postignemo spregu više institucija. Recimo, Vrdnik na Fruškoj gori razvija zdravstveni turizam, ali u tu banju ne idu samo bolesni ljudi. Zašto ne bismo promovisali zdravstveni turizam pomoću kulture? U Pančevu popravljamo svetionike na Dunavu, štitimo industrijsko nasleđe. Dakle, primera saradnje lokalne samouprave i Pokrajine ima u svakom mestu, ne samo u Novom Sadu.

Kako ocenjujete odnos Beograd–Pokrajina?

Reći ću vam na primeru: Pokrajina ima predstavnike u nekim republičkim radnim telima, što znači da svojim mišljenjem i stavom pokušavamo da utičemo na donošenje zakona u okviru države. Konkretno, trenutno na nacrte zakona o javnom informisanju. Takođe, zajedno smo učestvovali u nekim projektima kao što je izložba Srpske crkvene umetnosti na tlu Mađarske, sarađujemo i u Galeriji Matice srpske, pomažemo i u oblasti kulturnog nasleđa: dvorac Šlos u Golubincima, koloniju „Tera“ u Kikindi, Sirmijum, naš Zavod za zaštitu spomenika kulture radi širom zemlje i regiona… Bitno mi je, i na tome insistiran, povezivanje Pokrajine sa Beogradom. Moj cilj je da uspostavim decentralizaciju u kulturi. Jer, koliko meni kao Novosađaninu smeta beogradizacija kulture, tako bilo kom Vojvođaninu smeta novosadizacija kulture. Ja ne želim da Beograđani dolaze u Vojvodinu da slušaju tamburaše, idu na riblji paprikaš i da malo izduvaju glavu. Aman, ne! Niti da Novosađani idu u Beograd zbog splavova. Mi smo na rastojanju od 80 kilometara, par mostova nas deli i nije normalno da nismo u vezi. Ja često idem u Beograd. Bio sam na premijeri Aide i razgovarao sa direktorom Narodnog pozorišta: hajde da razmišljamo koja su to sredstva potrebna da Aida dođe u Novi Sad. Pokrajina je pomogla Festival igre u organizaciji Aje Jung, pa će zbog toga dve predstave biti u Pančevu i Novom Sadu. Fascinira me koliko ljudi iz Vojvodine dolazi u Beograd da bi prisustvovali nekom kulturnom događaju, da bi nešto doživeli. Koliki je minimum novca koji oni potroše za benzin, ulaznice, i ostalo? Mi moramo da nađemo načina da im dovedemo kulturu koja im je potrebna.

U Vojvodini je desetak važnih festivala koje finansiraju i pokrajinski sekretarijat i republičko ministarstvo…

Oni svi tavore. Zvanična politika kaže: mi para nemamo, treba nam za policiju, za Kosovo, za ovo i ono. Smatram da je Egzit jako bitan, pominjem taj festival zato što mi se čini da svake godine neko postavi pitanje da li je Egzit potreban ili nije. Nastao je krajem devedesetih kao protest mladih koji su tražili izlaz iz dubioze za sve nas. Da li smo izašli? Činjenica je da nismo više u ratu, ali izlaz i dalje mora da se traži. Gde? Pa najčešće – u kulturi.

U kojoj meri kultura Vojvodine zavisi od državnog budžeta?

U onoj meri u kojoj od države zavisi budžet Vojvodine. Konkretno: zavisi od toga da li je Vojvodina dobila sedam odsto državnog budžeta koliko joj je Ustavom zagarantovano. Moram priznati, prilikom deobe budžeta niko mi ne govori da ima prečih stvari od kulture. Ovde je kultura jednako važna kao i sve drugo. Reći ću vam da veliki broj Beograđana konkuriše sa svojim projektima u Pokrajinskom sekretarijatu. I mi o njima razmišljamo kao o bilo kome. Meni je svejedno odakle neko dolazi samo da to što hoće da radi ima veze sa Vojvodinom.

Pomenuli ste nacrte zakona o javnom informisanju i javnim nabavkama. Vi se ne slažete sa njihovim predlagačima.

Nisu ti zakoni pitanje Vojvodine, ne bunim se ja zbog toga, oni se tiču svih institucija kulture i svih medija u državi. Aleksandar Milosavljević, direktor Srpskog narodnog pozorišta, napisao je nedavno odličan komentar o Zakonu o javnim nabavkama u vašem listu (videti „Vreme“ 1161). Zar da na tenderu biramo reditelja, pa da režira onaj ko se ponudi da to uradi za sto evra samo zato što traži male pare? Ovaj zakon je neodrživ u kulturi. Ne razumem zašto je toliko strašno da se napiše – iz ovog zakona se izuzimaju ustanove kulture, pa da se reši ta besmislica. Ni Nacrt zakona o javnom informisanju nije dovoljno dobar. Po njemu, lokalne samouprave ne mogu da osnivaju medije čime se dovodi u pitanje informisanje na lokalu i stečeno pravo nacionalnih zajednica. Praksa Evropske unije, kojoj Srbija teži, je suprotna: susedne Mađarska i Hrvatska na primer imaju po 39 medija u vlasništvu lokalne samouprave.

Govoreći iz pozicije Vojvodine, u ovom trenutku postoji problem sa, na primer, Radiom Subotica koji emituje program na nekoliko jezika. Zatim, nije napravljen model pod kojim uslovima se privatizuje medij. Znamo da su mnogi mediji na jezicima nacionalnih zajednica nestali nakon privatizacije. Takođe, nije dobro rešenje da se javni servis finansira iz budžeta. Koliko god da shvatam da postoji dobra namera države da finansijski rastereti stanovništvo, zaboravlja se da baš to isto stanovništvo puni budžet iz koga će se plaćati javni servis. Država će moći da preko budžeta kontroliše javni servis. Ako ukida medije lokalne samouprave da ne bi lokalna samouprava uticala na njihovu uređivačku politiku, onda ne može da kontroliše javni servis preko svog budžeta. To ne ide. Treba imati u vidu da je RTV Vojvodina uništena, devastirana. Nema s čim da radi, nema uređaje. RTS se razvio, napravljen je Avalski toranj, a na vrhu Fruške gore je još uvek srušeni toranj RTV Vojvodine. Ja ne verujem da u Evropi bilo ko radi ovako kao što radi naš RTV. Oba servisa su deo javnog informisanja na teritoriji ove zemlje i mora postojati svest da je jedan deo javnog servisa srušen, da ne radi kako treba. Odvajati svoja dva javna servisa možeš samo po ulozi koju imaju, ali po problemu – ne. Za mene su oba servisa jednako važna zato što imaju važnu ulogu informisanja naših građana i ovde se ne radi samo o Vojvodini već o celoj zemlji.

foto: milovan milenković