Uloga carine u primicanju Evropi

U kolektivnom pamćenju carine se sećamo po njene tri faze: one iz doba dijalektičkog materijalizma, one Kertesove i ove sadašnje. U bivšoj (prethodnoj ili nekadašnjoj, rekao bi Slobodan Milošević) Jugoslaviji, ako ste dolazili sa trulog kapitalističkog Zapada, carinik bi vas na granici gnjavio oko količine kafe; pa bi se čudio a da zašto nemate farmerke kad već idete iz Trsta; da šta će vam priključna cirkularna testera, koja se inače ne carini; njuškao vam je po prtljagu kao da nosite fisioni uranijum i bio je veoma nezadovoljan kad vam ne nađe ništa. Ako ste izlazili, njuškali su tražeći devize sakrivane na najneverovatnijim mestima; jedino nisu gledali u džepove, što je još jedan dokaz teorije Edgara Alana Poa (i profesionalnih švercera): da se stvar sakriva na mestu očiglednom. Carina je, ukratko, služila da se građanstvu pokaže ko je gazda: prihod ubran od pojedinaca na farmerke i kafu, šteke cigareta i viski i ostalu sitnež bio je uveliko nesrazmeran naporu uloženom iz ideoloških razloga.

Onda je došao Bracika Kertes i vratio nas u doba turskog đumruka. Njegova je carina otimala pare, robu i reket, kamione, vozila i sve – bez prava žalbe, kako im se nešto svidi. Slavni prethodnik Velje Ilića dopustio je „kraduckanje“ velikodušnom dozvolom da svakog carinika dnevno spada šteka cigareta i flaša viskija. Iz magacina zaplenjene robe snabdevao je sve redom: od Brane Crnčevića (trenerke, patike i „Audi 6“) pa do Radomirove Udbe (šleper ubica za Ibarsku), uključujući i stotine kilograma heroina za Jovicu i njegovu Udbu. U carinu je primao svakoga, velikodušan kakav je bio; ubirao je reket za državu od licenciranih Udbinih uvoznika nafte i cigareta, brašna, ulja i šećera, toaletnog papira i ostalog, sve bez priznanice i traga u papirima. Bolje je bilo mesec dana biti šef smene na Horgošu ili Kelebiji, nego do kraja života akademik.

ZAPLENE I SARADNJA: Onda je đavo odneo provod. Današnji direktor Uprave carina Predrag Petronijević (bivši radnik Državne bezbednosti, što mu je samo prednost, jer je naučio razne nauke), počinje razgovor za „Vreme“ šokantnom činjenicom: „Kad sam došao na ovo mesto, dva i po odsto mojih zaposlenih bilo je u zatvoru.“ Hvala lepo. U međuvremenu, država se koliko-toliko uljudila, šverc je sveden na neke granice – i dalje nedopustive – i postao je prefinjeniji. Pred Petronijevića su se postavili drugačiji i mnogo značajniji zadaci. Moderan pristup zahteva da uloga i poslovi carine budu integrisani u jedinstveni sistem bezbednosti i kontrole granica, jer bez ujedinjavanja svih bezbednosnih funkcija nema efikasne borbe protiv prekograničnog organizovanog kriminala, terorizma, pranja novca, ilegalnih migracija i trgovine ljudima. Uostalom, država Srbija je upravo stoga potpisala niz bilateralnih ugovora sa raznim zemljama (njih dvadesetak) i pristupila nizu međunarodnih ugovora o carinskoj saradnji. Iz svega toga prirodno se pojavila sve značajnija uloga bezbednosno-obaveštajne komponente u carini. „Od 2003. godine“, kaže Predrag Petronijević, „formira se, to jest unapređuje, jedan postojeći segment kod nas: Odeljenje za praćenje primene carinskih propisa, drugim rečima aktivniji bezbednosno-obaveštajni sektor, ono što se u svetu zove Enforcement. Tu imamo četiri linije rada: odeljenje za suzbijanje krijumčarenja, obaveštajno odeljenje, zaštita intelektualnih prava, carinske istrage i analiza rizika. Prvi put bezbednosna komponenta dobija svoje mesto. To nije naišlo na razumevanje kod drugih službi: pitali su me šta će vam obaveštajna služba, to već imamo, ali smo im na kraju objasnili: to je samo sa aspekta carinske službe, ostalo nas ne zanima. Onda smo dobili donaciju od 600.000 evra od britanske bratske službe (HM Customs and Excise) i 2004. otvoren je operativni centar u kome se primaju, obrađuju i šalju sve relevantne informacije sa terena između naših carinarnica i drugih, pa i stranih agencija. Obrasci su tipizirani sa Evropom, tako da se uzajamno lako uklapaju. Tada smo imali i sreće sa zaplenama, naročito droge, ali i sa drugim operacijama, tako da smo sebi izgradili neki ugled. Uhvatili smo 20 tona anhidrida sirćetne kiseline (neophodni ‘prekursor’, tj. hemikalija za rafinisanje morfinske baze u čisti heroin putem eterske precipitacije), to je tada prolazilo kroz ovu zemlju tek tako; dolazili su ljudi iz ambasada da se raspituju. Onda smo zaplenili 3.150.000 evra gotovog novca na izlasku iz Srbije, što je bio rekord; opet isto zanimanje od drugih država: kuda i odakle sve to ide? Tada još nismo tačno znali sve to, ali smo u međuvremenu razvili saradnju sa BIA, MUP-om i drugim agencijama.“

Koliko je ta saradnja važna, ilustrovali smo u razgovoru sledećim primerom: pre nekoliko dana istražni sudija i predsednik Okružnog suda u Novom Pazaru (poznato područje za tranzit narkotika) naveo je u jednoj javnoj prilici podatak da mu policija kod zaplena heroina, i uopšte narkotika, po pravilu uz krivičnu prijavu predaje samo jednog počinioca, a reč je o većim količinama. „Tako su zaplijenili 120 kila heroina i doveli mi samo jednog, vozača kamiona. Taj je poslije dobio 12 godina, ali sam ih pitao: dobro, je li on to od svojih para kupio? Je li on to sam htio da prodaje po ulici?“ Nije dobio odgovor, jer se, veli, policija ponosi zaplenjenim količinama, a ne pohvatanim mrežama narko-dilera i švercera.

„Zato su nam potrebni multidisciplinarni timovi iz svih zainteresovanih organa: skupi se ekipa kompetentnih ljudi i uporedi šta ko ima. BIA, policija, carina, uprava prihoda, strani partneri. Svako tu ima neku informaciju, pa ćemo onda proveriti o čemu je tu reč. Tu se, naravno, nailazi na predrasude: šta vi imate sa tim četnicima ili ustašama, svejedno, ali se to sada prevazilazi. To je, inače, dobar alibi da se ne radi ništa. Mi imamo odličnu saradnju sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radosavljevićem; svaka im čast. Isto je sa MUP-om, SBPOK-om i čak na lokalu; saradnja sa BIA je na visokom nivou. Sa stranim kolegama sarađujemo na osnovu članstva u Međunarodnoj carinskoj federaciji, po veoma jasnim i preciznim pravilima. Tu je veoma izražena saradnja po bezbednosnoj komponenti. Uloga carine u XXI veku promenjena je u skladu s vremenom u kome živimo: mi se borimo protiv krijumčarenja – od zaštite kulturnog nasleđa do zaštite zdravlja, preko narkotika, ilegalnog unosa i iznošenja prljavog novca, trgovine ljudima. Tačno se zna šta ko na granici radi. Policija gleda dokumenta, a mi robu. Ali, mi smo već godinama korisnici programa američkog Stejt dipartmenta za bezbednost granica i promet oružja, usmerenog na borbu protiv međunarodnog terorizma. Od njih smo dobili pohvale, zajedno sa drugim našim službama. Prepoznati smo kao važna karika u lancu međunarodne bezbednosti. Naš zadatak je da roba prolazi brzo i bezbedno naše granice.“

„VRUĆA LINIJA„: Aleksandar Vuletić, načelnik Sektora za sprovođenje carinskih propisa, kaže nam da se cela služba prilagođava uzorima iskusnijih evropskih agencija i tako postaje kompatibilna sa njima. „Obaveštajno odeljenje je nosilac te vrste poslova. Mi smo prisutni kroz međunarodne institucije, pre svega SEECI centar, kroz oficire za vezu carinske službe, pored ostalih. Ta je institucija značajna ne samo zbog razmene informacija već i zbog uloge u Svetskoj carinskoj federaciji. Recimo, nemački ZKA (Zoll Kriminalamt; Carinski kriminalistički ured) najbolje je uređena služba i najiskusnija: oni imaju sva policijska ovlašćenja, čemu se i mi nadamo, i rade odlično. Šaljemo tamo ljude na obuku. Na tom međunarodnom planu postoje sistemi uzajamnog informisanja po kontaktnim tačkama u svakoj zemlji, gde se u realnom vremenu može pristupiti bazama podataka od zajedničkog interesa. Operativno smo prisutni kroz Balkan-info, bazu podataka gde su balkanske zemlje, ali i Nemačka i drugi zainteresovani. Nedavno smo imali veću zaplenu narkotika u vozilu zahvaljujući upravo toj mreži.“

Direktor Petronijević dodaje da je preko SEECI centra došlo do zaplene velike količine švercovanog kineskog tekstila – što postaje sve veći problem – zbog čega nas je direktor mađarske carine pohvalio. „Niko ne može ništa značajno na ovom planu da uradi sam“, kaže on. „Američko ministarstvo za spoljnu trgovinu ima svoju obaveštajnu službu i kad primete neku sumnjivu transakciju koja bi mogla imati veze sa prometom naoružanja, vojne opreme i proizvoda dvostruke namene (vojne i civilne), oni obaveste sve bratske agencije, ali i pošalju svog operativca na teren da proveri stvar. Tamo sam naučio kako izgleda rad obaveštajne zajednice na državnom nivou. Sada vidim spremnost u MUP-u i na ostalim mestima za saradnju te vrste i to je značajan pomak unapred.“

Na kraju Aleksandar Vuletić navodi još jedan pomak: 2003. uvedena je carinska „vruća linija“, telefonski broj na koji građani mogu da jave svoja zapažanja o švercu. „Od tada je broj svih mogućih beskorisnih ili šaljivih poziva padao, tako da danas imamo značajno povećanje kvaliteta tih poziva, uz pad ukupnog broja.“