Ulazak naprednjaka u Banovinu

Iako su redovni izbori za Skupštinu AP Vojvodine, navodno, bili jedan od razloga i za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji, kako bi Srpska napredna stranka, koristeći popularnost svoga lidera Aleksandra Vučića, sigurno preuzela kontrolu vlasti i u Pokrajini od Demokratske stranke, posle njene šesnaestogodišnje vladavine u Novom Sadu – rezultati tih izbora nekako su pali u senku republičkih izbora, pa je brojanje glasova datih tokom pokrajinskih izbora skrajnuto na poslednje mesto u izbornim odborima (čak su i lokalne liste imale prioritet). Zbog toga ni tri dana nakon izbora i „bitke za Vojvodinu“ nema kompletnih izbornih rezultata – jedino je sigurno da su u Vojvodini Vučić i njegova lista odneli lavovsku pobedu, pa će se naprednjaci napokon useliti u Banovinu.

Naime, prema ishodu brojanja oko 60 odsto glasova tokom izbora za Skupštinu Vojvodine, koje je ukupno dalo preko 970.000 birača (izlaznost 56,12 odsto), lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“, koju je predvodila Maja Gojković, dobila je između 46 i 47 odsto glasova. Druga po broju glasova je lista SPS-a sa 8,6 odsto glasova, treći i četvrti su Šešeljevi radikali i Demokratska stranka sa po 7,1 odsto glasova. Zatim dolazi Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine sa 6,3 odsto i Pastorov Savez vojvođanskih Mađara sa 5,1 odsto glasova. Prema poslednjim vestima (uoči odlaska ovog teksta u štampu), cenzus za vojvođanski parlament je preskočila i Radulovićeva lista DJB sa oko 5,3 odsto glasova.

POTPUNI OBRT: Iako su ovi rezultati nepotpuni, može se proceniti da se proporcije ni po okončanju brojanja glasova neće mnogo promeniti – pa je već izračunato da će u Skupštini Vojvodine, koja ima 120 mesta, naprednjaci sami imati natpolovičnu većinu sa oko 65 mandata, dok su na prethodnim izborima 2012. godine, pod vođstvom Nikolića, osvojili skoro tri puta manje, 22 mandata. Pre četiri godine, Demokratska stranka je bila osvojila 53 mandata, po mešovitom sistemu izbora (ovoga puta se biralo isključivo po proporcionalnom sistemu), a sada se očekuje da će imati samo oko deset mandata, ili – više nego pet puta manje. Jednostavno, došlo je do potpunog obrta, kad je reč o poverenju vodećoj stranci u Vojvodini.

Kada se uporede rezultati ostalih stranaka na ovogodišnjim pokrajinskim izborima, prema izborima 2012. godine, videćemo, prvo, da je i Šešeljeva stranka duplirala broj mandata, skače sa pet na deset mandata, dok SPS ostaje gotovo na istoj poziciji, dosad je ova stranka imala 13, a sada očekuje 12 mesta. I Pastorov Savez vojvođanskih Mađara je nešto bolje prošao, sa osam penje se, moguće, na 11 mandata. Radulovićeva stranka „Dosta je bilo“ nije postojala pre četiri godine, a sada će možda imati šest-sedam mandata, i ona je jedno od glavnih iznenađenja pokrajinskih izbora.

Među onima koji se 2016. godine na vojvođanskim izborima prošli slabije nego 2012. godine verovatno će se na kraju, pre svega, naći Čankov LSV, koji je imao deset mesta, a sada se nada da će dobiti oko sedam. Loše je prošao i DSS, koji je imao četiri mesta, a sada verovatno ispada iz novog saziva Skupštine Vojvodine.

Naravno da se ove komparacije moraju uzeti samo kao orijentiri, jer tokom spomenute četiri godine i u sastavu Skupštine Vojvodine je bilo „preleta“, što javnih, što polujavnih – ali se i iz navedenih proporcija može nesumnjivo zaključiti da se vojvođansko biračko telo veoma snažno okrenulo Vučiću i njegovim naprednjacima, te da su, do juče, Pajtićeve demokrate u Pokrajini doživele težak izborni poraz.

U odnosu na prognoze ishoda aprilskih izbora u Vojvodini, može se primetiti da su one, izgleda, prilično omanule. To se pre svega odnosi na procenat glasova koji se očekivao za Vučićevu i Čankovu listu. Naime, prema poslednjim istraživanjima CeSida i TV Prve procenjivano je da će naprednjaci osvojiti tek nešto više od 41 odsto glasova, a Čankova liga čak 12 odsto glasova (Dnevnik, 12. aprila). Naprednjaci su, međutim, prošli znatno bolje, a Čanak je znatno podbacio.

Prema nepotpunim podacima, naprednjaci su osvojili najviše glasova i u većini gradova i opština u Vojvodini. Na primer, u Novom Sadu su, izgleda, osvojili 40,36 odsto glasova, što znači da je u glavnom gradu Vojvodine za njih glasalo preko 70.000 ljudi. Zanimljivo, Stranka „Dosta je bilo“ je u Novom Sadu iskočila na drugo mesto po procentu poverenja biračkog tela, sa 9,70 odsto osvojenih glasova. To je prilično više od glasova LSV-a (7,26 odsto) i DS-a (6,77 odsto) – iako je Radulović ne tako davno govorio da je autonomija Vojvodine „administrativni trošak“, da bi se kasnije bitno korigovao sa izjavom da u nekim domenima vlasti Vojvodina treba da ima najvišu autonomiju, čak i zakonodavnu.

BRUTALNOST I DEFANZIVA: I pre nego što se objave konačni rezultati pokrajinskih izbora valja postaviti neke hipoteze o razlozima promena u biračkom telu Vojvodine. Prvo treba istaći da su naprednjaci u Vojvodini protiv Demokratske stranke vodili čitavih četiri godine veoma brutalnu kampanju pritisaka, osporavanja, omalovažavanja i okrivljavanja. Ta kampanja bila je gotovo brutalnija od one koju su svojevremeno doživljavali stari „komunisti autonomaši“, posle poznate „jogurt revolucije“ 1988. godine. Na primer, slogan „Pajtić lopov“ je smatran normalnim za političku borbu protiv demokrata, pa se taj slogan farbao i po novosadskim pločnicima. Stalno se, iz dana u dan, podsećalo da je Pajtićeva vlada manipulisala svojim razvojnim fondovima, da je upropastila Razvojnu banku Vojvodine, te da je, svojim sukobom sa Vučićevom republičkom vladom, dovela Vojvodinu do siromaštva. Uza sve to, s vremena na vreme su hapšeni neki funkcioneri DS-a ili ljudi bliski toj stranci.

Na drugoj strani, sama Demokratska stranka u Vojvodini stalno je vodila ambivalentnu i defanzivnu politiku. Plašili su se da se više oslone na „vojvođansku ideju“ (ma šta to značilo), a sa druge strane gubili su popularnost i zbog stranačke „sebičnosti“ (naročito u kadrovskoj politici). Bolje reći oni su posle 16 godina vladavine doživljavani kao „stranka činovnika“ koji se bogate i na ono malo novca koji su kontrolisali.

U hiperboli, moglo bi se reći da je DS predugo krio od ljudi iz Vojvodine da zapravo nema gotovo nikakva realna autonomna ovlašćenja i da je posle usvajanja Ustava Srbije 2006. godine vojvođanska autonomija uglavnom „fasadna“ uprkos onih famoznih sedam odsto srpskog budžeta za vojvođansku administraciju (što zapravo nikad nije ispoštovano u našoj „pravnoj državi“). To je rezultiralo utiskom da su oni za Vojvodinu mogli učiniti nešto više, nego što su učinili za sebe. U međuvremenu je Vojvodina finansijski i materijalno propadala, pa danas ima manje prosečne plate od srpskog proseka – što nikad ranije nije bilo. Uostalom, možda su ljudi iz Vojvodine sada pomislili da iz centra vlasti Srbije mogu dobiti više, ako se priklone Vučiću i njegovim naprednjacima, kad već dosad, dok je Pajtić „smetao“, nisu dobili gotovo ništa.

KERTESIJANSKA ULOGA: Ako se može primetiti da „preokret“ od demokrata ka naprednjacima u Vojvodini i nije neko naročito iznenađenje, za izborni rezultat Čankove lige moglo bi se reći da jeste. Mesecima uoči izbora vladalo je opšte mišljenje u Novom Sadu da će Vučić u Vojvodini ići na koaliciju sa Pastorovim SVM-om i Čankovom ligom – s jedne strane, iz međunarodnih državnih razloga i politike približavanja Evropskoj uniji, a sa druge, da pokaže da nema „ništa lično“ protiv Vojvodine i njene zatečene autonomije (uostalom, mama mu je rodom iz Starog Bečeja, čim se nikad nije javno pohvalio). Mi ne znamo koliko su te glasine bile osnovane, ali se čini da su „suzile“ manevarski prostor Nenada Čanka, a možda i opustile njegove aktiviste. Još gori efekat su te glasine, izgleda, imale na Čankov deo vojvođanskog biračkog tela, koji kod Vučića ne vidi ništa drugo do centralizaciju svake političke i finansijske moći u Srbiji, nehaj prema mukama seljaka i poljoprivrede uopšte uzev i sumnjivu politiku „neizjašnjavanja“ oko perspektive ustavnog položaja Vojvodine u Srbiji.

Priču da će Čanak na volšeban način „opet biti u vlasti“ na indirektan način pothranjivala je i njegova koalicija sa Borisom Tadićem i Čedomirom Jovanovićem na republičkom nivou. Toj priči indirektno je davao akcenat i Ištvan Pastor, lider SVM-a, koji je u više intervjua naglašavao da bi voleo da se dve „autohtono vojvođanske stranke“ nađu u koaliciji na vlasti u Vojvodini posle izbora. Ove izjave tumačene su tako da Pastor ne želi neku usamljenu „kertesijansku ulogu“ u vojvođanskom pitanju, to jest da želi da odgovornost za buduće dane Vojvodine sa naprednjacima na čelu podeli i sa nekim od vojvođanskih Srba „autonomističke orijentacije“.

Inače, Aleksandar Vučić je već dan posle proteklih izbora izjavio da će predložiti da Ištvan Pastor zadrži položaj predsednika Skupštine Vojvodine, dok se ni o Čanku, ali ni o svom budućem premijeru Vlade Vojvodine još nije izjasnio.

Ištvan Pastor, inače, u Vojvodini važi kao umeren, ali dosledan zagovornik ideje autonomije Vojvodine (što nije bilo rašireno kod političara vojvođanskih Mađara, koji su uglavnom zagovarali manje, nacionalne autonomije, što personalne, što teritorijalne). On je čak pre desetak dana izjavio da treba menjati politički sistem u Srbiji, to jest menjati „član 183. Ustava koji reguliše nadležnost autonomnih pokrajina, tako da AP Vojvodina ima više Ustavom zagarantovanih izvornih nadležnosti, kao i da se precizno utvrde izvori finansiranja AP Vojvodine, da obim nadležnosti ne bi zavisio od, u određenom trenutku postojeće većine u Narodnoj skupštini“ (Dnevnik, 20. april). U svojoj prvoj izjavi nakon izbora, Pastor je skromno izjavio: preživeli smo, ciljajući valjda na probleme koje je i sam imao unutar SVM-a proteklih godinu dana. Pri tome je spomenuo da je sa Vučićem „načelno“ dogovorio nastavak saradnje, što će biti konkretizovano narednih dana.