Ukaz iz vedrog neba

U ponedeljak 30. jula objavljeno je jedno nemušto saopštenje Vojnog kabineta predsednika Jugoslavije o „kadrovskim promenama u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani“ (JRV i PVO). Saopštenje je nemušto zato što ga treba prevesti na jezik razumljiv poreskom obvezniku i običnom građaninu i zato što u svojoj formulaciji više skriva nego što saopštava. Tu je reč o ukazu Predsednika kojim je gen. Branislav Petrović postavljen za komandanta JRV i PVO; kojim je „vojna služba prestala“ nekim generalima; kojim je puk. Todor Petković „vanredno unapređen u general-majora“ i kojim su neki drugi generali postavljeni na nove dužnosti.

Ono što u ukazu ne piše mnogo je zanimljivije i važnije od onoga što u njemu piše. Kao u Miloševićeva i neka ranija vremena, potreban je tumač službenog žargona da bi se razumelo šta se zapravo desilo. A desilo se nešto mnogo ozbiljnije nego što bi se to iz službouljudnog rečnika ukaza zaključiti moglo.

ČISTKA: Desila se nezapamćena smena na vrhu jednog – možda najvažnijeg – vida oružanih snaga: smenjeno je – „u istom danu“, rekla bi pesnikinja – šest ključnih visokih oficira JRV i PVO, od komandanta do pomoćnika za bezbednost – i to bez reči objašnjenja zašto i zbog čega.

Pritom komandantu JRV i PVO nije unapred rečeno ništa; proveo se kao jedan bivši načelnik Uprave bezbednosti VJ koji je početkom marta 1999. otvorio „Politiku“ i video da je smenjen i penzionisan, a koliko sinoć je sa Miloševićem normalno razgovarao; posle je shvatio da je u trenutku razgovora Slobo već bio potpisao svoj ukaz.

Ovaj slučaj, međutim, važniji je od povrede privatnih osećanja, kolegijalnosti među „klasićima“, oficirske časti i lepog vaspitanja. Ovaj se slučaj direktno tiče borbene gotovosti i budućnosti jednog vida oružanih snaga, ako ne i budućnosti cele Vojske Jugoslavije. Ne može se, naime, smeniti odjednom i bez pripreme ceo rukovodeći sastav JRV i PVO, a bez ikakvog objašnjenja. Čovek bi razumeo da je objašnjeno kako su – eto – svi do jednog bili nesposobni, korumpirani itd. Običan čovek – ali i ti oficiri – razumeo bi da je potegnut „državni razlog“: „Moramo da te smenimo, nemoj ni da pitaš zašto…“ U ovom slučaju razlozi ili objašnjenja nisu bili ponuđeni; bio je to ukaz iz vedra neba i sa jako velike visine.

Smenjeni su: gen. Spasoje Smiljanić, komandant JRV i PVO (penzionisan), a na njegovo mesto došao je gen. Branislav Petrović, iz Generalštaba VJ; načelnik štaba Komande JRV i PVO gen. Slavko Biga (premešten u Generalštab), a na njegovo mesto došao je gen. Radoljub Masić iz VAK (Vazduhoplovni korpus); načelnik Operative gen. Vladimir Starčević, a na njegovo mesto nije došao još niko; komandant Korpusa PVO gen. Mladen Karanović je penzionisan, a na njegovo mesto došao je gen. Mirko Tomović iz GŠ; pomoćnik Komandanta za pozadinu gen. Branislav Dašić premešten je u GŠ, a na njegovo mesto došao je Luka Kastratović, iz Vazduhoplovne baze Golubovci kod Podgorice; pomoćnik Komandanta za bezbednost Todor Petković istovremeno je vanredno unapređen u čin general-majora i premešten u Upravu bezbednosti GŠ, ali naslednika nije dobio.

Tako je Komanda JRV i PVO u jednome danu ostala bez dva važna rukovodioca (pozadina i bezbednost) koji nemaju zamenu, a ostatak rukovodećeg kadra zamenjen je na brzinu. To ni Milošević nije radio: on je barem „šarao“ u svojim čistkama Vojske i nije sklanjao više od dva vodeća oficira iz jedne struke; čak ni u pogromu iz maja 1992. (40 generala u jednom danu).

PITANJA: Ostaje da se nagađa o mogućim razlozima, jer u ukazu Predsednika Koštunice nisu navedeni. Podmlađivanje kadra? Teško: novi rukovodioci su tek po godinu-dve mlađi od smenjenih. Stručnost? Teško: većina novih dolazi sa kabinetskih položaja, dok smenjeni oficiri imaju dugogodišnje operativno i ratno iskustvo (gen. Karanović, PVO, jedan je od najškolovanijih i najboljih oficira VJ). Greške? Nema podataka o greškama, barem ne za sve njih; neki, doduše, misle da je gen. Spasoje Smiljanić uzalud žrtvovao tri aviona i pilote na početku napada NATO 1999, ali oko toga se vodi sudski spor; ljudi iz PVO svoj deo tog rata otrpeli su herojski i ako su i grešili – bilo je to na strani hrabrosti, a ne obrnuto. Todor Petković je iskusan oficir bezbednosti, sa značajnom ulogom u događajima septembra 1991. u Zagrebu o kojoj se može razgovarati, ali je ostao u aktivnoj službi, valjda s nekim razlogom.

Treba sada postaviti i pitanja koja se automatski nameću svima koji o ovim poslovima nešto znaju: ko je Predsedniku Koštunici, vrhovnom komandantu, sugerisao ovaj pogrom u JRV i PVO? Ko je od predsednikovih savetnika propustio da vrhovnom komandantu skrene pažnju na posledice ovako radikalne smene i prekida normalnog kadrovskog kontinuiteta u tako važnom vidu oružanih snaga? Zar vrhovni komandant nije mogao da pita: je li takav potez primeren, uobičajen i normalan? Može se razumeti da se vrhovni komandant u stvari vojne i vazduhoplovne ne razume mnogo, niti je to njegova obaveza; trebalo je da mu neko skrene pažnju na to koliko košta RV i PVO, koliko treba da se odškoluje i dokaže uspešan i dobar komandant ili pomoćnik za kritične sektore (pozadina, na primer)…

I na kraju: jedini vojni rukovodilac koji je u ovome morao imati svoju reč jeste načelnik Generalštaba gen. Nebojša Pavković, pošto je Vrhovni savet odbrane ionako prevaziđen događajima, pa Koštunica mora da se oslanja na ono što ima. Da li su najnoviji događaji u JRV i PVO još jedan korak u konsolidaciji političke pozicije gen. Pavkovića? Svim ovim pitanjima „Vreme“ će se pozabaviti u idućim brojevima.