Smenjeno je – "u istom danu", rekla bi pesnikinja – šest ključnih visokih oficira JRV i PVO, od komandanta do pomoćnika za bezbednost – i to bez reči objašnjenja zašto i zbog čega. Da li su najnoviji događaji u JRV i PVO još jedan korak u konsolidaciji političke pozicije gen. Pavkovića?
U ponedeljak 30. jula objavljeno je jedno nemušto saopštenje Vojnog kabineta predsednika Jugoslavije o „kadrovskim promenama u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani“ (JRV i PVO). Saopštenje je nemušto zato što ga treba prevesti na jezik razumljiv poreskom obvezniku i običnom građaninu i zato što u svojoj formulaciji više skriva nego što saopštava. Tu je reč o ukazu Predsednika kojim je gen. Branislav Petrović postavljen za komandanta JRV i PVO; kojim je „vojna služba prestala“ nekim generalima; kojim je puk. Todor Petković „vanredno unapređen u general-majora“ i kojim su neki drugi generali postavljeni na nove dužnosti.
Ono što u ukazu ne piše mnogo je zanimljivije i važnije od onoga što u njemu piše. Kao u Miloševićeva i neka ranija vremena, potreban je tumač službenog žargona da bi se razumelo šta se zapravo desilo. A desilo se nešto mnogo ozbiljnije nego što bi se to iz službouljudnog rečnika ukaza zaključiti moglo.
ČISTKA: Desila se nezapamćena smena na vrhu jednog – možda najvažnijeg – vida oružanih snaga: smenjeno je – „u istom danu“, rekla bi pesnikinja – šest ključnih visokih oficira JRV i PVO, od komandanta do pomoćnika za bezbednost – i to bez reči objašnjenja zašto i zbog čega.
Pritom komandantu JRV i PVO nije unapred rečeno ništa; proveo se kao jedan bivši načelnik Uprave bezbednosti VJ koji je početkom marta 1999. otvorio „Politiku“ i video da je smenjen i penzionisan, a koliko sinoć je sa Miloševićem normalno razgovarao; posle je shvatio da je u trenutku razgovora Slobo već bio potpisao svoj ukaz.
Ovaj slučaj, međutim, važniji je od povrede privatnih osećanja, kolegijalnosti među „klasićima“, oficirske časti i lepog vaspitanja. Ovaj se slučaj direktno tiče borbene gotovosti i budućnosti jednog vida oružanih snaga, ako ne i budućnosti cele Vojske Jugoslavije. Ne može se, naime, smeniti odjednom i bez pripreme ceo rukovodeći sastav JRV i PVO, a bez ikakvog objašnjenja. Čovek bi razumeo da je objašnjeno kako su – eto – svi do jednog bili nesposobni, korumpirani itd. Običan čovek – ali i ti oficiri – razumeo bi da je potegnut „državni razlog“: „Moramo da te smenimo, nemoj ni da pitaš zašto…“ U ovom slučaju razlozi ili objašnjenja nisu bili ponuđeni; bio je to ukaz iz vedra neba i sa jako velike visine.
Smenjeni su: gen. Spasoje Smiljanić, komandant JRV i PVO (penzionisan), a na njegovo mesto došao je gen. Branislav Petrović, iz Generalštaba VJ; načelnik štaba Komande JRV i PVO gen. Slavko Biga (premešten u Generalštab), a na njegovo mesto došao je gen. Radoljub Masić iz VAK (Vazduhoplovni korpus); načelnik Operative gen. Vladimir Starčević, a na njegovo mesto nije došao još niko; komandant Korpusa PVO gen. Mladen Karanović je penzionisan, a na njegovo mesto došao je gen. Mirko Tomović iz GŠ; pomoćnik Komandanta za pozadinu gen. Branislav Dašić premešten je u GŠ, a na njegovo mesto došao je Luka Kastratović, iz Vazduhoplovne baze Golubovci kod Podgorice; pomoćnik Komandanta za bezbednost Todor Petković istovremeno je vanredno unapređen u čin general-majora i premešten u Upravu bezbednosti GŠ, ali naslednika nije dobio.
Tako je Komanda JRV i PVO u jednome danu ostala bez dva važna rukovodioca (pozadina i bezbednost) koji nemaju zamenu, a ostatak rukovodećeg kadra zamenjen je na brzinu. To ni Milošević nije radio: on je barem „šarao“ u svojim čistkama Vojske i nije sklanjao više od dva vodeća oficira iz jedne struke; čak ni u pogromu iz maja 1992. (40 generala u jednom danu).
PITANJA: Ostaje da se nagađa o mogućim razlozima, jer u ukazu Predsednika Koštunice nisu navedeni. Podmlađivanje kadra? Teško: novi rukovodioci su tek po godinu-dve mlađi od smenjenih. Stručnost? Teško: većina novih dolazi sa kabinetskih položaja, dok smenjeni oficiri imaju dugogodišnje operativno i ratno iskustvo (gen. Karanović, PVO, jedan je od najškolovanijih i najboljih oficira VJ). Greške? Nema podataka o greškama, barem ne za sve njih; neki, doduše, misle da je gen. Spasoje Smiljanić uzalud žrtvovao tri aviona i pilote na početku napada NATO 1999, ali oko toga se vodi sudski spor; ljudi iz PVO svoj deo tog rata otrpeli su herojski i ako su i grešili – bilo je to na strani hrabrosti, a ne obrnuto. Todor Petković je iskusan oficir bezbednosti, sa značajnom ulogom u događajima septembra 1991. u Zagrebu o kojoj se može razgovarati, ali je ostao u aktivnoj službi, valjda s nekim razlogom.
Treba sada postaviti i pitanja koja se automatski nameću svima koji o ovim poslovima nešto znaju: ko je Predsedniku Koštunici, vrhovnom komandantu, sugerisao ovaj pogrom u JRV i PVO? Ko je od predsednikovih savetnika propustio da vrhovnom komandantu skrene pažnju na posledice ovako radikalne smene i prekida normalnog kadrovskog kontinuiteta u tako važnom vidu oružanih snaga? Zar vrhovni komandant nije mogao da pita: je li takav potez primeren, uobičajen i normalan? Može se razumeti da se vrhovni komandant u stvari vojne i vazduhoplovne ne razume mnogo, niti je to njegova obaveza; trebalo je da mu neko skrene pažnju na to koliko košta RV i PVO, koliko treba da se odškoluje i dokaže uspešan i dobar komandant ili pomoćnik za kritične sektore (pozadina, na primer)…
I na kraju: jedini vojni rukovodilac koji je u ovome morao imati svoju reč jeste načelnik Generalštaba gen. Nebojša Pavković, pošto je Vrhovni savet odbrane ionako prevaziđen događajima, pa Koštunica mora da se oslanja na ono što ima. Da li su najnoviji događaji u JRV i PVO još jedan korak u konsolidaciji političke pozicije gen. Pavkovića? Svim ovim pitanjima „Vreme“ će se pozabaviti u idućim brojevima.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
