KRATKI SPOJ: Policija i pravosuđe / foto: reuters
Kako je uopšte bilo moguće da ono što se inače čuva u tajnosti počne da se izliva kao iz začepljene kanalizacije u javnost? Zašto baš to, a ne nešto drugo? Kome to očigledno koristi – i u borbi protiv koga? Je li to neka politika? Nego šta je
Hajde da se ne zavaravamo: ovo što slušamo i gledamo poslednjih nedelja, ako ne i meseci, nije normalno i nije bez neke. Policija i službe bezbednosti očigledno cure kao rešeto, a da to nije „prepušteno stihiji“ (kako su govorili drugovi komunisti) jasno je svakome. Bilo je u dugačkoj i slavnoj istoriji naše obaveštajno-bezbednosne zajednice, počev od Mihajla Teodorovića Germana 1835, kojekakvih zloupotreba i političkih intriga; čak su i glave padale, koliko nedavno, pre deset godina; ali ovo još nismo imali. Da ministra policajnog i premijera Srbije malo-pomalo, na kapaljku, zlokobno kompromituje njegova vlastita policija, ali i služba bezbednosti pod direktnom kontrolom njegovog vlastitog potpredsednika Vlade i njegove stranke?
MOĆ I AROGANCIJA: Pustimo sada kompleks Alekse Žunića, sreskog špijuna, kao sliku i priliku bolesne opsesije Srbije policijom i tajnim službama. Reč je o nečemu drugome: o elementarnoj odgovornosti državnih činovnika i ministara prema „institucijama sistema“, kako oni to vole da zovu kad jednom puste intrigu i crva sumnje, pa se posle prave blesavi. Bezbednost države – ako je bilo kome do toga stalo i ako je o toj bezbednosti uopšte reč, što nije izvesno – ovde nije tema ni za koga, niti neko za nju mari. Šta god mi mislili o slavnim prethodnicima ovih naših udbaških i drugih spletkaroša, oni sebi ovakve bruke dopuštali nisu. Jesu Obrenovići pravili razna čuda i pokore; a tek Radikalija! O zaverenicima iz 1903. i Crnoj ruci da ne govorimo. Pa smo imali Karađorđeviće i njihove podvige sa Zakonom o zaštiti države, pa Oznu i Udbu. Imali smo i Brionski plenum 1966, ali je tada sve ostalo unutar stranke (i porodice: načelnika Uprave bezbednosti JNA zamenio je njegov pašenog, a ministra unutrašnjih poslova SFRJ pašenogov brat). Svi ti policijski i udbaški cirkusi, međutim, imali su jednu zajedničku crtu: bili su izraz volje vladajuće političke klase (ili stranke; ili stranaka). Policija i tajne službe slušale su i u politiku se mešale nisu, osim ako mogu, a i to pomalo. Pouka je da policija i tajne službe služe državi i onome ko toga trenutka državom vlada – pa po bilo kom osnovu.
Slobodan Milošević, Veliki Deregulator (kako ga zove adv. Srđa Popović), od policije je napravio armiju građanskog rata, a od Državne bezbednosti ministarstvo finansija, cigareta i heroina. Policija je kako-tako dovedena u neki red posle prevrata od 5. oktobra; Državna bezbednost ostala je – svim naporima uprkos – corpus separatum, izdvojeni „entitet“, kako da kažemo, otporan prema svim pokušajima da se dovede u prethodno stanje državne službe odgovorne državi. Moć i arogancija, stečeni u Slobina vremena, teško se dadu smanjiti. Spletkarenje je bilo – i ostalo je, kako vidimo, do dana današnjeg – glavni posao naših vrlih „čekista“ vruće glave, hladnog srca i prljavih ruku. Inače nam se ovo ne bi događalo.
DOBA KOALICIJA: Molim: šta smo imali? Imali smo – da sad ne ulazimo u događaje koji su doveli do atentata na premijera Đinđića, a trebalo bi i mogli bismo, ali nema prostora – opstanak Udbe u manje-više istom obliku i sa sve boljim vezama sa vladajućim koalicijama, ne zna se koja je bila gora i Udbinim uslugama sklonija. Rade Bulatović i Dragan Jočić njuškali su se sa Legijom Ulemekom posle njegove predaje i do dana današnjeg neće da kažu o čemu su pričali. Bulatović se potrudio da u službu vrati ljude koje su njegovi prethodnici na vrhu BIA s dobrim razlozima najurili, a da najuri nesporne ljude. Stvar je počela da liči na Slobina vremena: načelnici policijskih uprava smenjivani su po stranačkom ukusu; dovođeni su po istom ukusu; Milan Obradović (načelnik PU beogradske) odsedeo je dva meseca u pritvoru, ni kriv ni dužan; itd.
Onda je došlo doba koalicija, koje će kulminirati „istorijskim pomirenjem“ Tadića i Dačića. Eto im ga sada: gde je Tadić? Kako se provodi Dačić? Naravno da su policajci i udbaši odmah shvatili da o čemu je tu reč. Kada je Aleksandar Vučić krenuo u svoju kampanju borbe protiv „korupcije i organizovanog kriminala“ potpuno i va banque (u sve), pojavile su se razne prilike koje se ne propuštaju. Da nešto nije u redu sa dosadašnjim konsenzusom oko sistema vrednosti u policiji i službama bezbednosti videlo se kada se „grupa policajaca“ pobunila jer da je Oliver Dulić, prethodni ministar, pušten da se brani sa slobode u tom nekom predmetu za koji ga sumnjiče. Ne pamti se presedan; policajci i tužioci umeli su da se svađaju i ranije; čak često. Policajci su tužiocima (ali i sudijama) često zamerali da oslobađaju ljude za koje su oni skupljali tolike dokaze; ovi su odgovarali da njihovi dokazi nisu bili valjani i da su radili traljavo; obe strane bile su uglavnom u pravu. Ali: da se policajci otvoreno (mada anonimno, doduše) pobune protiv odluke istražnog sudije da nekome ne odredi pritvor – e, to nismo imali nikada. Već je taj – ubrzo zataškani – incident bio povod da se država zamisli. Nije se zamislila, jer ni taj protest nije bio spontan; neko ih je podbrcnuo, očigledno.
Sada smo se našli u čudnoj situaciji: imamo premijera koji je i ministar unutrašnjih poslova; imamo potpredsednika Vlade koji je i ministar odbrane, ali i Veliki Koordinator svih Službi i još predsednik najveće stranke u koaliciji na vlasti; imamo debelu aferu kokainskog kartela sa milijardama evra profita koje već godinama zapira, propira i pere kroz srpsku (i ne samo našu) ekonomiju i privatizacije. Stvar je nadasve ozbiljna, jer – umesto da se kriminalistički polako rasvetljava, što nije lako! – na scenu stupaju intrige, podmetanja, optužbe, prozivanja itd. Ispada da je Miki Rakić, Vučićev prethodnik na mestu koordinatora, znao da ko se sve sa Šarića klanom njuškao; pa da je znao i Boris Tadić, kako kažu, ali niko nije rekao. Da je znala Uprava kriminalističke policije, pa – prema tome i direktor policije – ali nije znao ministar koji je tu od 2008. Pa da je Dačićev šef kabineta bio u vezi sa Šarića klanom, a i sam Dačić, takođe, sa tim nekim Mišom Bananom, a i da je Dačićev „specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost“ neki Ivica Tončev koji prolazi kroz krivične evidencije, a ima i neku diplomu koja nije u vezi s bilo kakvom bezbednošću, ponajmanje nacionalnom; ako je ima, to jest.
HAOS I KONFUZIJA: Reč je, dakle, o potpunom haosu i sumraku svake ozbiljnosti i odgovornosti u našoj političkoj klasi. Tabloidi se javljaju kao glavni izvor i usmerivač pravca za afere koje se proizvode i koje eskaliraju svakodnevno. Ko hrani tabloide informacijama iznutra? Te su informacije, inače, službene tajne… U toj priči niko više nije nevin: ni Demokratska stranka, ni Socijalistička partija Srbije, ni Srpska napredna stranka. Sve te stranke gledaju da iz celog ovog tužnog cirkusa izvuku neku korist; ako ništa drugo, ono da nekome crkne krava. Niko se ne pita za interes države i njene „bezbednosti“, ako tako nešto više uopšte i postoji u njihovom načinu mišljenja. Sve se nekako čini da oni mogu da misle samo o svojim strankama i guzicama.
Na takav način, koji vidimo ovih dana, srozavaju se i ugled i profesionalna etika i poziv policajaca i radnika BIA; nikakva korist se iz toga ne vidi – osim privatne. Nije više bitno ko će i zašto postati direktor policije ili načelnik UKP; bitno je čiji će to čovek biti i hoće li slušati. Svejedno je hoćemo li uhvatiti Darka Šarića i Mišu Bananu, sve dok komšiji i koalicionom partneru krava polako crkava. I šta onda da očekujemo od policajaca i udbaša? Nisu ni oni naivni, imaju i oni penziju da dočekaju.
Jeste: policija i tajne službe bile su zloupotrebljavane po svim našim režimima od 1835. do danas. Ali nikada niko nije napravio ovakav haos i konfuziju; znao se neki red – pa makar i kriminalno pogrešan. Možemo o policiji i Udbi da mislimo šta hoćemo, ali nije dobro kompromitovati ih ovako kako se to sada radi. Ima i od njih neke koristi – ako se puste da na miru rade svoj posao u interesu države, to jest građana.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
