U zatvoru koji to nije

„Utorak, dvadeset prvi dan. Ideja sa kafom po terasama ipak nije baš najsrećnija, napolju je još hladno, a i komšinica Mila iznad mene mora da se prilično nagne sa terase da bi me videla. Kaže da joj to ne smeta, ali brine da li će, ako se preturi pa izađe iz stana, morati da plati kaznu od 1300 evra. Smejale smo se.“

Navedeni citat je iz dnevnika gospođe Nataše Pajkić, kuvarice u penziji, u kome opisuje svaki svoj dan od 18. marta ove godine kad je uvedena apsolutna zabrana izlaska iz kuće za 21 odsto stanovništva Srbije zato što su stariji od 65 godina, osim subotom od četiri do sedam ujutro da u najbližoj samoposluzi kupe šta im treba. Sprovođenje zabrane izlaska kontroliše policija, vojska i tročlane patrole u civilu, a kazna od 1300 evra pomenuta u dnevniku gospođe Pajkić za one koji izađu iz kuće, srpskim penzionerima predstavlja nezamisliv iznos.

Iako svesni da je zabrana uvedena kako bi se zaštitilo njihovo zdravlje, penzioneri smatraju da će im izolacija naneti velike psihičke tegobe i pojačati postojeće bolesti. Smatraju da bi država morala da reši ovaj njihov problem i podsećaju da je problem izlaska kućnih ljubimaca rešen. Predlog da bi bezbedno vreme za izlazak seniora bilo od 17 do 18 časova izazvao je kritiku vlasti, moguće i zato što je predlagač Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde. Međutim, da svim sagovornicima u ovom tekstu pre svega nedostaje sloboda – i onima koji zabranu kretanja doživljavaju kao kaznu i onima koji su se prilagodili situaciji – jasno je na prvi pogled.

PROTEST

Gordana Fajndović, arhitekta po struci, zbog izolacije ne može da obavlja poslove koji su neophodni za opstanak njene firme, u kojoj je nastavila da radi i nakon penzionisanja. „Upravo sam razgovarala sa knjigovođom koja ne može da reši neke stvari bez mene, a ja ne smem da izađem. Osećaš se zdravim i sposobnim da radiš, a neko ti kaže da sediš u kući. Da me ne shvatite pogrešno: ja zaista znam i razumem zašto je doneta ta zabrana, ali ne razumem zašto ti je sve što ti jesi anulirano samo zato što si u grupi od 65 plus. Od zdrave osobe, napravili su me bolesnom i nesposobnom. Sve poslove koje sam uspevala ranije da završim u kući pre nego što krenem na posao, sad razvlačim na ceo dan. Nije mi bitno da li sam našminkana, da li mi je kosa ofarbana, kad ću da legnem a kad da ustanem. Čak se i trudim da što više spavam da mi brže prođe vreme, pa ipak sam stalno umorna. Vrlo sam bezvoljna. Da li treba da dignem ruke od sebe, da li je to plan? Da li treba da rasteretimo Penzioni fond? Mnogo slušam vesti. Kažu da je ovaj virus naročito opasan po ljude sa već postojećim bolestima. Zar među takvima nema i mladih osoba? Zašto oni nisu u opasnosti, a ja jesam iako nemam te propratne bolesti? Zar nije bilo logičnije i potpuno opravdano da su zabranili izlazak svim hroničnim bolesnicima bez obzira na godine? Ozlojeđena sam što su mene, koja sam pre ovoga bila ponosna na sebe šta sve mogu da uradim i postignem, svrstali u nekorisne ljude. To je nesnosan osećaj.“

Bojana Rubinjoni, filolog, kaže da je u fizičkom smislu potpuno zbrinuta. „Imam divne komšije koji mi svako jutro kupuju štampu, a radnju u zgradi u kojoj živim iz koje nam donose sve šta nam treba, pa meni nemir ne dolazi zbog te vrste uskraćenosti. Naime, jedno je kad ja sama odlučim da ne izlazim, a drugo je kad mi se zabrani. Pretpostavljam da je tako u zatvoru. Osećaj nemoći da utičem na situaciju koju nisam izazvala je strašan. A društvo kao da je prepoznalo tu našu nemoć pa nas gazi. Ugroženi smo u svakom pogledu. Penzije su nam male, plus su nam i oduzete. Ja sam išla na skupove kojima smo mi, zainteresovani za taj problem, protestovali protiv oduzetih penzija, ali se ništa nije promenilo. Mislim da bi bilo drugačije da smo imali podršku drugih struktura, ali naš problem nikog nije interesovao. Nije bilo solidarnosti. Nedavno je rečeno da je sve manje volontera. Znači, poslao si ljude u izolaciju, a nisi im obezbedio kako će da dobijaju ono najnužnije. Ili, gerontodomaćice ne mogu da dođu do svojih korisnika zato što je ukinut gradski prevoz. One su se nekako organizovale, pa bakicu u Zemunu jednom nedeljno obilazi domaćica koja dolazi pešice iz novobeogradskih blokova. O tim herojima ne možeš nigde da pročitaš zato što stari ljudi nisu bitni ovom društvu. Zato se osećam diskriminisanom, što se niko ne osvrće na životne probleme starih. Izgleda da jedino Vučić misli na njih i kad im uzima i kad im daje, makar obećanja. Jer, jedan stari – jedan glas, pa ti vidi.“

Jasminka Bošnjak, likovna umetnica, preselila je roditelje koji žive van Beograda u svoju kuću, a sve ih snabdevaju njena dva sina koji imaju svoje porodice. „Mlađi sin je hirurg, i razumljivo je što brinem kakva je situacija u bolnici u kojoj radi, a stariji je mikrobiolog, doktorirao je, i očekuje da sa svog radnog mesta pređe u neku laboratoriju gde se vrši testiranje na virus korona. Zaista je razumljivo što brinem. Naravno da mi smeta zatvorenost, ja sam pre ovoga provodila veliki deo dana van kuće i volim da hodam, a sad ne bih ni izlazila pre svega zbog svojih roditelja čak i da mi nisu zabranili. Ja u stvari i pod zabranom šetam, istina s kraja na kraj kuće po jedan sat dnevno. Slikam, radim svašta po kući, razmišljam. Ne verujem da će nas korona naučiti pameti, mislim da sad peremo ruke zato što smo se uplašili. Mislim da odavno nije dobro ni u najbogatijim društvima ni kod nas, i posledice ćemo tek da osetimo. Primeri ćuprijske bolnice u kojoj su lekari radili bez opreme, ili porodilišta Narodni front u kome im je zabranjeno da stave maske da se trudnice ne bi uplašile, govore o pogrešnom sistemu. Ne zanima me da li bi nam sa nekom drugom političkom opcijom bilo bolje, ovo ni nema veze sa politikom, već sa logikom koja urušava društvo. Pogrešno se radilo, nestručni ljudi su postavljani na mesta gde im nije mesto. Situacije poput ove sa virusom to pokazuju. Jasno mi je s čim se suočavamo, pa zato i mislim da ćemo sačuvati živote sami sebi i to ovim sedenjem u kući, da nam ga naše zdravstvo ne može sačuvati.“

Snimatelj, uskoro će biti jasno zašto mu ne navodimo ime, tek pre nekoliko meseci je napunio 65 godina, priznaje: „Ja šetam. Imam probleme sa kičmom koje nisam uspeo da rešim vežbama, a probao sam prvih dana izolacije. Zato šetam. Stavim masku, naočare i kapu, i krenem pustim ulicama Zemuna. Ja nikog ne ugrožavam i radim sve što treba da i mene niko ne ugrozi. Ostatak dana sam potpuno prilagođen zabrani: držim časove studentima skajpom, popravljam šta ima da se popravi po kući, svako veče svi u kući gledamo ovogodišnje Oskarovce, igramo karte i čekamo da ovo čudo prođe.“

PRILAGOĐAVANJE

Đorđe Randelj, publicista i pisac, kaže da se ceo njegov Novi Sad žali što je zatvoren. „Moje raspoloženje je imalo dve faze: u prvoj sam osećao strah pre svega za dva odrasla sina, a zatim sam smislio da ćemo svi ostati živi i sad mi je dobro. Istina, u podsvesti me muči da je ovo tuđa odluka, da nisam svojevoljno u kući, ali pokušavam da se pomirim sa onim protiv čega trenutno ne mogu. Pokušavam da ne mislim kako mi se život promenio. Trebalo je da promovišem svoju knjigu Patrijarh Pavle, svetac koga smo poznavali u Zagrebu, Ljubljani i Pečuju, ali sve je otkazano. A ja od toga živim, i ko zna šta će dalje biti s nama. Moja supruga Neda Mimica Dukić, dva puta dekan Prirodno matematičkog fakulteta, stalno je na skajpu sa prijateljicama iz Zagreba, Splita, Beograda i, naravno, Novog Sada. Nekad i po čitav sat razgovaraju. I bude im lakše, imaju osećaj da nisu zatvorene.“

Mihailo Švab kaže da od kako ne izlazi, ustaje kasnije nego inače i nigde ne žuri, ali ne odustaje od profesije. „Čitam nove stručne tekstove o građevinarstvu i prevodim ih, što je savršen trening za vreme kad je čoveku onemogućeno da se bavi svojim poslom. Preporučujem i rad, mi smo do sad restaurirali troja vrata u stanu, što godinama planiramo. Priznajem da ne bismo svojevoljno sedeli u kući zbog korone dok napolju miriše proleće, pa je ograničenje kretanja očigledno bio jedini način da nas neko spreči u tome. Šta drugo da kažem osim – ko zna zašto je to dobro.“

Svetlanu i Nikolu Stojanović, Beograđane, zabrana kretanja je zatekla u vikendici u Blacama. Kažu, čak i da su sad u Beogradu, ne bi mogli da pomažu u svojoj prodavnici kafe i slatkiša, prvoj u gradu, zato što je zatvorena, a i zato što bi morali da sede u kući. U Blacama, kažu, ljudi mnogo mirnije prihvataju zabranu nego u velikom gradu zato što su i inače orijentisani na poslove oko kuće. Njih dvoje imaju veliku baštu sa voćem i cvećem pa se ne osećaju zatvoreno, a odmah pored je prodavnica odakle ih snabdevaju. Tvrde da ko god ima baštu, ne može da se oseća zatvoreno.

Vasići, Vesna i Borisav, navikli su na izlete po Srbiji i planirali su nove. „Teško nam je što zbog zabrane sad ne putujemo, ali moram priznati da je zdravlje važnije“, kaže Vesna Vasić. „Ćerka ne stanuje sa nama, pa nam je sin veza sa prodavnicama. Izmišljamo poslove po kući, pranje prozora, sređivanje ormara, danas sam rasađivala cveće na terasi. Gledamo filmove ‘Moj OFF festivala’, uspeli smo sve dosad da odgledamo. Puno čitamo, istina samo knjige koje imamo u kući zato što biblioteka ne radi. Internet je spas za ovo vreme, pitam se da li bi svi ovi muzeji postavljali virtuelne izložbe da nije bilo korone. Ne gledamo televiziju, strašno je što su i ovakvu nesreću pretvorili u politiku. Znali smo šta se dešava u Kini pa zato i šta će se svima po svetu desiti, a ponašali smo se kao da to nas ne zanima.“ Borisav Vasić gleda filmove sa vestern kanala, kaže opuštaju ga i pomažu „protiv pritiska koji stvaraju sva ova zastrašivanja na vestima. Sudeći po tome šta nam predviđaju, kraj korone biće početak novih problema, ništa manje strašnih od ovog sadašnjeg.“

Naša poznata keramičarka Lela Kršić živi sama, njeni su u Londonu godinama unazad. „Upoređujem šta tamo rade protiv korone, a šta mi radimo i drago mi je kad vidim da nisu smislili ništa što nismo i mi. Da li zbog godina ili zbog moje optimističke prirode, ali mislim da kukanje i strah ničemu ne služe. Čovek u ružnom mora, u bukvalnom smislu – mora, da nađe lepo ne bi li se spasao. Nije valjda da neko od nas očekuje da će država da ga spase? Pre neki dan sam počela da sređujem fotografije, to je veliki i lep posao, ko stvoren za ovo vreme. Uveče se lepo smestim, uzmem čašu crnog vina, i na Jutjubu gledam pozorišne predstave, mnoge do sada nisam uspela da vidim. Naravno da bih volela da izlazim, ja imam prijateljstva još sa studija i navikli smo da se družimo i izlazimo. Ali biće i toga. I ovo će proći. Bitno je samo da se ne pokorimo.“