U službi svoga gospodara

Sa površne tačke gledišta građana, potukli su se vojni i obični policajci na ulici. Stvar je međutim malo složenija: ovo je bio slučaj u kome su ulogu igrali i kršenja ovlašćenja i zakona, nepotizam, bahatost i arogancija, kao i zloupotreba položaja visokih funkcionera ove države. To se sada vidi jasnije nego odmah posle 28. septembra 2014. godine kada je do incidenta došlo.

Prošle nedelje zaštitnik građana Saša Janković podneo je, dakle, krivičnu prijavu protiv jednog vodnika i jednog zastavnika Vojne policije (koja je organizaciona jedinica Vojnobezbednosne agencije) jer da su fizički napali ovlašćena službena lica Žandarmerije MUP-a Srbije dok su vršila službu. Na osnovu te krivične prijave jasnije je da šta se zapravo dogodilo tog 28. septembra 2014. oko 11.20 sati na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića.

BRAĆA U PRETHODNICI: Dakle, u to vreme i na tom mestu kordon Žandarmerije (iz Niškog odreda) zatvarao je pristup u „restriktivni prostor“ (u žargonu) kojim se moglo prići mestu okupljanja učesnika Parade ponosa. Pristup je bio moguć kroz kontrolne punktove policije na dva-tri mesta i prolaznici su tamo bili upućivani. Oko 11.20 kordonu na poziciji Birčaninova–Svetozara Markovića približila su se četiri mlađa muškarca snažnije građe i sportski odevena. Odgovarali su, kažu žandarmi, opštem opisu navijača na koje su bili upozoreni, pa su ih zaustavili i zatražili legitimacije, rekavši da tuda ne mogu da prođu. Jedan od tih ljudi, visok i u duksu sa kapuljačom, približio se sasvim jednom od žandarma i gurnuo mu u lice ličnu kartu. Žandarm ga je „grubo odgurnuo štitom“ (krivična prijava Zaštitnika); tu je jedno od tih lica, možda upravo taj s legitimacijom, uhvatilo jednog žandarma za zaštitni prsluk. Druga dva lica u civilu, za koje će se ispostaviti da su taj vodnik i taj zastavnik, pokušala su da se postave između kordona i ostala dva civila, ali bilo je prekasno: žandarmi su već počeli da mlate gumenim palicama. Upravo u tom trenutku naišla je još jedna jedinica Žandarmerije i umešala se videvši sukob kolega sa civilima. Žandarmi tvrde da je jedan od civila kolegu udario nogom i oborio ga; na zemlji se našao i jedan pištolj glok 17 kalibra 9mm sa metkom u cevi; ili je tokom sukoba ispao iz futrole jednom od vojnih policajaca ili mu ga je žandarm izbio iz ruke palicom – nije još jasno. Pištolj je kasnije vraćen bez uzimanja serijskog broja i provere – što je protiv propisa. Vojni policajci pokušali su da se legitimišu u trenutku početka sukoba, ali prekasno: adrenalin je već skočio. Cela priča završava se u haustoru zgrade u Svetozara Markovića 54, što se sve videlo na televizijskom snimku koji je MUP – posle značajnog kraćenja – pustio u javnost iz nekog razloga. Mogli su i bez toga; štaviše, trebalo je da to ne urade. Kasnije se ispostavilo da je jedan od vojnih policajaca zvao svog starešinu da ih vadi jer da su „zasrali“. Odatle i crni A6 sa crvenim i plavim svetlima (BG-027TK, registrovan na Vojno bezbednosnu agenciju) u dvorišnom ulazu broja 54 i prateća drama. Bilans incidenta: ukupno sedam povređenih lica, sedam suspendovanih žandarma, dve krivične prijave (jedna protiv žandarma i jedna Zaštitnikova protiv vojnih policajaca) – i nepotrebna bruka praćena nizom neprijatnih pitanja.

Dakle: dva civila u pratnji dvojice vojnih policajaca u civilu bili su brat gradonačelnika Siniše Malog i brat premijera Vučića, Andrej. Kud su ta četvorica krenuli u tom trenutku, nije jasno. VBA je kasnije pokušala da objasni da su zastavnik i vodnik bili „prethodnica“ obezbeđenja premijera koji je trebalo da ode u Krunsku ulicu. Pa je posle to ispalo „obezbeđenje prethodnice“, što ne znači ništa, jer je lokacija u Krunskoj udaljena 500 do 600 metara od mesta incidenta. Nema još objašnjenja odakle dva civila u društvu vojnih policajaca. Vojska obezbeđuje šefa države, ministra odbrane, načelnika Generalštaba i vojna lica za koje se proceni da im zaštita treba; barem po zakonu i pravilima službe. Prvi izuzetak bila je ministarka pravde Snežana Malović (iz razloga ovde nebitnih), zatim premijer Vučić; njih bi trebalo da obezbeđuje Uprava za obezbeđenje objekata i lica MUP-a Srbije, a da im kontraobaveštajnu zaštitu pruža BIA, ali od toga se nije pravilo pitanje; neka. Odakle zaštita Vojske bratu gradonačelnika i bratu premijera? Po kom osnovu? Na to pitanje odgovora još nema, ali se dade naslutiti iz daljeg razvoja događaja i napora učinjenih da se cela stvar zataška.

GDE JE NESTALO DVADESET KRITIČNIH SEKUNDI: Kao prvo, vodnik i zastavnik Vojne policije – kad već nisu mogli da odbiju da štite obične civile, a nisu mogli, nemojmo se zavaravati, njihove starešine nisu odbile, a kako će oni? – dakle, dopustili su da lica koja štite dođu u sukob sa policijom, što je nedopustivo. Legitimisali su se prekasno i uključili su se u fizički sukob, umesto da su prvi prišli kordonu, uredno se legitimisali i probali da se dogovore oko prolaza. Sve i da su im žandarmi odbili prolaz, trebalo je da se okrenu i odu drugim putem.

S druge strane, žandarmi su – vidi se na snimcima – primenili više sile nego što je potreba zaštite određenog prostora zahtevala. Da li su tome doprinela bahatost i arogancija prvog civila koji je mahao legitimacijom i gurao se – nije bitno; bitno je da je reakcija bila nesrazmerna pretnji. Kasnije prenemaganje Aleksandra Vučića da mu je brat popio batine samo zbog „imena u ličnoj karti“ nije nimalo pomoglo; naprotiv, izazvalo je nepotrebna dopunska pitanja: odakle bratu vojno obezbeđenje; šta se zapravo desilo; ko je prvi počeo; itd.

Desilo se takođe i da je istoga dana Vojnobezbednosna agencija saslušavala moguće svedoke događaja i izuzela snimke nadzornih kamera na obližnjim bankama (Komercijalna i Alfa). To je već ozbiljnije, jer je tako VBA prekoračila svoja zakonska ovlašćenja i umešala se u civilne stvari. Utisak je da su požurili da uklone dokaze o tome ko je prvi počeo tuču i kako se sukob odvijao u prvih – kritičnih – desetak sekundi. Osim toga, žandarmi tvrde da su pre incidenta legitimisali čoveka koji je snimao kordon mobilnim telefonom i da je reč bila o pripadniku VBA.

NE PITAJ ZAŠTO NE RADIM SVOJ POSAO: Tu sada dolazimo na delikatniji deo priče – njen krivično-pravni razvoj. MUP je podneo krivične prijave protiv sedam žandarma, za napad na vojna službena lica i za nanošenje telesnih povreda. MUP, međutim, nije prijavio zastavnika i vodnika Vojne policije za napad na žandarme. To je morao da uradi Zaštitnik građana, po službenoj dužnosti, jer je došao do zaključka da su prekršili zakon na više načina. Niški žandarmi, naime, od samoga početka tvrde da su bili napadnuti; da se vojni policajci nisu uredno legitimisali. Kada je Zaštitnik građana zatražio od Ministarstva odbrane relevantne podatke o incidentu, učesnicima i njihovim naredbodavcima – odbijen je. MUP mu je dostavio sve što je tražio. Njegova krivična prijava ima 105 priloga i ništa mu nije bilo uskraćeno. Po onome što je „Vreme“ doznalo iz drugih izvora, žandarmi su preplašeni i ne smeju da kažu ništa, iako neki od priloga krivičnoj prijavi Zaštitnika daju razloge za uverljivu odbranu. Ministar unutrašnjih poslova dr Stefanović nervozno je izjavio da šta njega ima da pitaju zašto MUP nije podneo krivičnu prijavu protiv dva vojna policajca; da nije to njegov posao itd.

Kada je Saša Janković objavio svoju krivičnu prijavu, ministar odbrane Gašić izjavio je da ga je „sramota da to komentariše“. I treba da ga bude sramota: uskratio je državnom organu tražene informacije bez objašnjenja, mada nisu poverljive; a sve i da jesu, Zaštitnik ima ovlašćenje za uvid u dokumenta svake klasifikacije tajnosti, uključujući i vrhunsku, državnu tajnu. Osim toga, dopustio je da Agencija koja je pod njegovim nadzorom i komandom prekorači ovlašćenja i prekrši zakon. Baš nekako ovih dana