U kandžama legalnog lešinarenja

Ustanova Poverenika za informacije od javnog značaja nalazi se poslednjih godinu i po dana u nezavidnoj situaciji koja preti da je u potpunosti obesmisli. Indirektno, za to su odgovorne izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja iz 2021, kao i nekonzistentna odluka Upravnog suda iz juna prošle godine. Direktno, antagonist ovog problema je grupa advokata koja je shvatila da zakon ne mora da se koristi za ostvarenja prava građana, već da i te kako može biti nepresušan izvor ceđenja budžetskih para.

Iako ne postoji jasna povezanost između ova dva procesa, činjenica jeste da su dve muve ubijene istim udarcem.

NELOGIČNA SUDSKA PRAKSA: Upravni sud je na sednici svih sudija od 21. juna 2022. doneo odluku o promeni dugogodišnjeg stava u pogledu naknade troškova zastupanja u postupku po žalbi. Drugim rečima, advokati koji zastupaju tražioce informacija od javnog značaja u postupku žalbe dobijaju pravo da naplaćuju svoje troškove zastupanja iz budžeta organa javne uprave od kojih su informacije tražene. Odnosno, iz budžeta Republike Srbije.

Dosadašnja praksa Poverenika da odbija kao neosnovane zahteve za naknadu troškova postupka po žalbi (jer se radi o jednostranačkom postupku) potvrđivana je u više navrata od Upravnog suda.

Poverenik Milan Marinović objašnjava za “Vreme” da je pre nekoliko godina odeljenje Upravnog suda u Kragujevcu prvo počelo sa priznavanjem troškova advokata, ali da su sedište u Beogradu i odeljenja u Nišu i Novom Sadu potvrđivali stav da se ne priznaje. On je potom, kako kaže, pozvao (prethodnu) predsednicu Upravnog suda da se zauzme zajednički stav, logično zaključujući da će sedište i dva odeljenja prevladati nad jednim.

Međutim, desilo se upravo suprotno. Upravni sud je na 105. sednici svih sudija naprasno odlučio u korist advokata. Poverenik smatra da je “posebno zabrinjavajuća činjenica” to što Upravni sud nije dao pravnu argumentaciju zbog čega je “u potpunosti” promenio stav, niti objasnio koji je bio motiv. Da stvar bude još gora, isti sud je ćutao više od tri meseca, ne obaveštavajaći ni javnost ni Poverenika da se pomenuta sednica uopšte održala. Kancelariji Poverenika je stav suda obelodanjen tek početkom novembra, nakon poziva i pitanja kada će se sednica održati, tek nakon čega je Upravni sud objavio u javnosti rezultate sa sednice svih sudija.

ŠTA JE PRETHODILO PROBLEMU?: Tokom 2021. godine donesen je novi Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Iako je prethodni, prvobitno usvojen 2004, važio za jedan od najboljih zakona ove vrste u Evropi, neke odredbe nisu bile dobro definisane. Jedna od njih je, kaže Marinović, član 13, odnosno institut zloupotrebe prava na pristup informacijama od javnog značaja. Inicijativa Evropske unije i OECD-a
SIGMA (za poboljšanje javnog upravljanja), sa kojom je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave radilo na kreiranju novog zakona, insistirala je da se ovaj institut izbaci. Razlog za to je bila bojazan da pojedini organi javne vlasti i uprave mogu zloupotrebiti ovaj institut, kako bi izbegli da postupe po zakonu.

U razgovoru za “Vreme” Poverenik objašnjava da je on bio za drugačiju zakonsku formulaciju ovog instituta, ali bez njegovog izuzeća u novom zakonu. Kako tvrdi, ranije se potencijalna zloupotreba instituta zloupotrebe prava na pristup informacijama od javnog značaja zaobilazila na drugoj instanci, odnosno kod Poverenika, koji bi nalagao državnim institucijama da dostave podatke tražiocu. Međutim, prilikom konačne formulacije zakona, stav Poverenika nije uvažen i ovaj institut je izbačen.

Novi zakon stupio je na snagu tek u februaru 2022. godine, to jest samo četiri meseca pre nego što je Upravni sud na sednici svih sudija zauzeo jedinstven stav. Tu je nastao problem. Institut zloupotrebe prava izbačen je iz zakona, a advokatima se priznaje naplata troškova po žalbenom postupku. Da je Upravni sud stav usvojio ranije, bilo bi vremena da se institut zloupotrebe uvrsti i u novi zakon, smatra Poverenik, te lanac prave zloupotrebe prava ne bi bio pokrenut.

Dodatno, izmenama zakona 2021. godine došlo je do prelivanja predmeta iz prekršajnih sudova na Poverenika. Ranije su tražioci informacija mogli bez podnošenja žalbe Povereniku ići direktno na prekršajni sud i podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica u organu javne vlasti i tako naplatiti troškove u prekršajnim postupcima, koji su prilično veliki (veći nego u krivičnom postupku u kome je zaprećena zatvorska kazna do pet godina). Sada sve žalbe moraju ići preko kancelarije Poverenika. Na ovaj način zakon je rasteretio prekršajne sudove, ali se bumerang vratio na Poverenika.

NEBITNE INFORMACIJE ZA NEVIDLJIVE TRAŽIOCE: Izmene zakona iz 2021. godine, kao i novi stav Upravnog suda da advokati imaju pravo naplate troškova po žalbenom postupku, doživeli su u praksi potpuni apsurd, te sada to izgleda ovako.

Neka osoba (tražilac) zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja traži od neke osnovne škole u unutrašnjosti Srbije da dostavi podatke koliko imaju lopti u fiskulturnoj sali (slučaj stvarno zebeležen); da dokumente pošalju poštom, ali i da im se omogući uvid na licu mesta. Zaposleni u školi pošalju dokumentaciju, vodeći se logikom da nema potrebe za uvidom ako će im već sve dostaviti. Tražilac informacije potom angažuje advokata koji pokreće žalbeni postupak pred Poverenikom, vodeći se time da zahtev nije ispunjen na način kako je tražilac zahtevao (nije omogućen uvid). Poverenik mora da postupi po žalbi i naloži javnom organu (školi) da isplati advokatske troškove, ali i da omogući uvid. Tražioca informacija uvid ne zanima, pa kada se uvid zakaže naknadno, on se i ne pojavi na njemu. Advokatska taksa iznosi 49.500 dinara po predmetu. Isti zahtev se šalje na adrese stotina škola u Srbiji.

Ovo je samo jedan primer na kome je slikovito objašnjeno kako zloupotreba ovog prava izgleda u praksi. Tražioci informacija povremeno “namerno” loše upisuju ime ulice, da bi se pošta zagubila, a Poverenik kaže da se u poslednje vreme pitaju da li neki tražioci informacija “uopšte postoje”, s obzirom da su kao adrese navodili objekte koji nisu stambeni. Takođe, u pitanju je jedan ograničen broj tražilaca informacija, navodi poverenik Marinović, pa se tako desi da nekoliko ljudi širom Srbije targetiraju institucije istog tipa (na primer, sve osnovne škole) sa potpuno identičnim zahtevima. Kada im odgovor koji dobiju ne odgovara, odnosno kada vide da postoji neka šansa da žalba bude usvojena, jedan isti advokat zastupa sve njih i naplati troškove žalbenog postupka.

Drugi način advokatske naplate troškova odnosi se direktno na napade na budžet Poverenika. To funkcioniše na sledeći način: kako je kancelarija Poverenika pretrpana hiljadama zahteva i žalbi koji konstantno pristižu, advokati tražilaca informacija vrebaju da vide da li će Poverenik probiti rok da odgovori na žalbu protiv organa javne vlasti. Ako se to dogodi, oni pokreću žalbu pred Upravnim sudom protiv Poverenika. Međutim, Milan Marinović kaže da se ovo retko dešava, jer i dalje uspevaju da ispoštuju rokove, kako ne bi morali plaćati ove takse.

Kako Poverenik kaže, nekada se dešava da tražilac informacije i advokat koji ga zastupa u žalbenom postupku budu dve osobe sa istim prezimenom, zaposlene u istoj advokatskoj kancelariji – otac i sin ili pak dva brata. Marinović objašnjava da sve ovo toliko daleko ide da je do sada suspendovano i nekoliko radnika pošte, a jedan je dobio i otkaz, te je protiv njega podnesena krivična prijava – kako tvrdi, bilo je previše slučajnosti sa zadržavanjem pošte, ali će dalji postupak utvrditi da li je zaposleni u pošti bio u dosluhu sa advokatima čija se imena stalno pominju u žalbenim postupcima pred Poverenikom.

Da postoji mogućnost da tražioci informacija imaju određeni procenat po svakom žalbenom postupku za koji advokat naplati troškove, smatra i Poverenik, iako i dalje konkretnih dokaza za to nema. Međutim, slučajnosti je zaista mnogo, pogotovo uzevši u obzir činjenicu da se većina tražilaca informacija koji se konstantno ponavljaju ne bave nijednom vrstom posla u kojoj bi slali zahteve za pristup informacijama od javnog značaja (iako je to pravo svakog građanina), što tvrdi i Poverenik.

“Vreme” je identifikovalo nekoliko imena tražilaca informacija koji se ponavljaju u visokoškolskim ustanovama u Srbiji; dokazi da su oni zaista iskoristili te informacije, ili da rade u branši u kojoj ih mogu iskoristiti, nisu pronađeni.

BROJ ŽALBI SAMO RASTE: Podaci dobijeni iz kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja najbolje oslikavaju trenutnu situaciju. U periodu od 2015. godine do 2022. godine Povereniku je preko advokata izjavljeno 9,7 odsto žalbi od svih izjavljenih žalbi na godišnjem nivou. Od početka ove godine do sredine oktobra preko advokata je izjavljeno 79,7 odsto žalbi.

Pre 2022. godine, u kojoj su masovno krenule da pristižu žalbe, prosečan broj svih žalbi na godišnjem nivou (ne samo žalbi preko advokata) kretao se oko 3620, dok je ukupan broj svih predmeta primljenih u slobodi pristupa informacijama na godišnjem nivou bio oko 5240. Sa druge strane, samo u 2022. godini ukupno je primljeno 9214 žalbi, što je skoro tri puta više od ranijeg proseka (a treba imati u vidu da je sporna odluka Upravnog suda donesena sredinom 2022. godine). Takođe, broj predmeta u slobodi pristupa iznosio je 13.285 u prošloj godini.

Da broj predmeta progresivno raste, vidi se iz sledećih podataka. Od početka 2023. godine do zaključenja podataka sredinom oktobra, ukupno su primljene 12.393 žalbe; od početka jula do sredine oktobra (što je svega tri i po meseca) – 8344 žalbe. Ukupan broj novoprimljenih predmeta u slobodi pristupa u ovoj godini iznosi 14.850.

Od promene stava Upravnog suda, juna prošle godine, do danas prvostepenim organima je naloženo da isplate žaliocima ukupan iznos od 24.708.625 dinara, dok je iz budžeta Poverenika, zaključno sa septembrom, isplaćen iznos od 937.440 dinara zbog troškova po presudama Upravnog suda.

ZLOUPOTREBA PRAVA U SKLADU SA ZAKONOM: Pravi problem u celoj ovoj priči nisu tražioci informacija, koji šalju dvosmislene i manipulative zahteve. Oni su samo prvi korak u lancu. Antagonisti su advokati, tačnije grupa advokata koja je pronašla način da zaradi “laku lovu”.

Jedno ime prednjači u broju dostavljenih žalbi Povereniku, čak 4869 u toku ove godine. Reč je o advokatu Bojanu Čelenkoviću, koji zastupa tražioce informacija koji uglavnom gađaju visokoškolske ustanove. Prvostepenim organima je naloženo da njemu, odnosno njegovim klijentima, isplate iznos od 6.026.875 dinara. Ovaj relativno mlad advokat (pravosudni ispit položio pre šest godina) navodno ima svoju advokatsku kancelariju (u martu 2022. godine postavio oglas da traži pripravnika), ali o njoj nema podataka na internetu.

Posle njega, po naloženom iznosu koji treba da se isplati, nalazi se advokat Nikola Đurić, sa sedištem kancelarije na Novom Beogradu. U pitanju je iznos od 2.796.750 dinara, na osnovu 897 žalbi u toku ove godine. Njegove klijente najviše zanimaju informacije o školama širom Srbije.

Advokatici Dunji Nikolić iz Vlasotinca, odnosno njenim klijentima, naloženo je da se isplati 2.796.750 dinara na osnovu 313 primljenih žalbi u 2023. godini. Dok je advokat Nikola Miljević ostvario pravo da mu se isplati iznos od 2.029.500 dinara, na osnovu 193 žalbe.

Veliki broj žalbi, čak 1232, poslao je i advokat Marko Savić, sa sedištem kancelarije u Radničkoj ulici, međutim u njegovom slučaju nije bilo nalaganja isplate novca.

Zanimljivo je da niko od ovih advokata nije poznat široj javnosti, niti advokatskim krugovima sa kojima je “Vreme” razgovaralo, pa se postavlja pitanje da li su se oni sami dosetili ove šeme.

Podaci o advokatima dostavljeni su “Vremenu” na osnovu člana 14. stav 1. t. 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer je Poverenik našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za izuzetak od prava na privatnost, jer se radi o licima koja su svojim ponašanjem dala povoda za traženje informacija i jer je reč o trošenju javnog novca.

Milan Marinović objašnjava da oni tehnički ne krše zakon, ali ga “ne koriste u svrhu u koju je donet”. Umesto ostvarenja prava, njima Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja služi za “punjenje džepova na račun budžeta Republike”.

Nekoliko advokata sa kojima je “Vreme” razgovaralo takođe smatra da se na ovaj način ne krši zakon, dodajući da iz njihovog ugla posmatrano plaćanje advokatskih taksi nije sporno, jer je naplata troškova Ustavom zagarantovano pravo. Međutim, kako kažu, način na koji grupa advokata zloupotrebljava ovo pravo “sramotan je za profesiju”.

Kako državni ograni i dalje nemaju sluha za rešavanje ovog problema, Poverenik je počeo da primenjuje svoju taktiku. Objašnjava da donose rešenja u kojima odbijaju žalbe zbog zaštite prava, uz napomenu da još uvek ne znaju kako će ovo proći pred Upravnim sudom.

Ako se nešto drastično ne promeni, kako u zakonu tako i u praksi, epilog ove priče će biti poražavajući: Poverenik pretvoren u servisni centar za odgovaranje na žalbe, a pravo na pristup informacijama od javnog značaja potpuno obesmišljeno. Oni kojima je korišćenje ovog prava zaista potrebno ostaće uskraćeni za odgovore, ili će ih dobijati sa enormnim zakašnjenjima. Ilustrativno, procentualni udeo novinarskih žalbi je već pao sa osam, devet odsto na tri ili četiri odsto.

Zloupotrebe ovog prava u zakonu više nema, ali je u praksi ima koliko hoćete, zaključuje poverenik Milan Marinović. Na potezu je država.¶