Tajne se – barem u današnje vreme – dele na četiri vrste: državne, vojne, službene i poslovne; o privatnim ne govorimo. Filozofski govoreći, svrha tajne je dvojaka i to je važno: tajnošću se ili štiti neka prednost, ili skriva neka slabost; trećeg nema. Najveći broj tajni u današnje vreme spada u drugu vrstu. Nikakvo čudo, jer su prednosti u današnje vreme uglavnom jasne i izjednačene, pak se igre igraju oko slabosti.
Tajnovitost se – razvojem obaveštajnih i kontraobaveštajnih zanata – pretvorila u industriju koja živi sama od sebe. Paradoks tajnovitosti najbolje je opisao Grejem Grin u romanu Naš čovek u Havani: najveća je tajna ona koju zna samo jedan čovek; pošto Služba najviše ceni upravo tajne koje zna što manje ljudi, sitni honorarac Intelidžens servisa na Kubi šalje u London uveličane planove svog usisivača za prašinu kao „planove tajnog oružja“.
Laž, pritvorstvo, obmana i lukavstvo oružje su slabih; oružje veoma efikasno pritom. Da čovečanstvo nije bilo vično čuvanju tajni, nama bi dan-danas vladali najsnažniji majmuni sa toljagom. Uzmimo za primer Edenski incident (Knjiga postanja): čist kontraobaveštajni propust, po jednom mišljenju; odlično izvedena operacija, po drugom. Prva, skeptička, škola smatra da Adamu i – naročito – Evi nije trebalo skretati pažnju da je Drvo života državna (rajska) tajna; inače ih (nju) ne bi ni bilo zanimalo; uostalom, kažu pristalice te škole mišljenja, ko je proverio zmiju? za koga je zmija radila? odakle zmija tu bez provere? prolazi li zmija kroz evidenciju Sataninih simpatizera? itd. Ne, kažu njihovi protivnici: zmija je nameštena od početka; priča o rajskoj tajni je ciljana dezinformacija, puštena da se Adam i – naročito – Eva navuku, a sve da bi se Sotona obrukao. Čini li vam se to odnekud poznatim? DS i DSS?
Uzmimo sada drugi istorijski primer, mnogo bliži našoj stvarnosti: rimski car iz narodne priče, TRAIANVS AVGVSTVS , inače mnogo važniji po svojim građevinskim radovima i uopšte civilizacijskim naporima u našim zemljama, navodno je proglasio državnom tajnom oblik sopstvenih ušiju. Tako je njegov lični frizer morao da potpiše izjavu o čuvanju službene tajne , kao i još neki koje znamo. Pošto je dotičnog frizera svrbela ta tajna, on je iskopao rupu u zemlji, izgovorio u nju: „U cara Trajana kozje uši!“ i rupu zatrpao, pa mu je onda bilo mnogo lakše. Rasterećenje od čuvanja tajne, kazaće vam svaki kriminalistički inspektor, veliko je olakšanje: kad reše da priznaju, pričaju satima i mnogo im je lakše; to valjda spada u ljudsku prirodu, kažu učeni ljudi. Tu je, međutim, ispao problem: iz te rupe izrasla je zova, dete je od zove napravilo sviralu i kad je zasviralo – a ono: „U cara Trajana kozje uši!“
Čemu nas to uči? To nas uči da, nažalost, ogromna većina tajni služi prikrivanju slabosti, a ne zaštiti prednosti. Svih tajni: državnih, vojnih i službenih; možda poslovne tajne još mogu da zaštite recept za McDonald’s preliv ili Clairol šampon… Dok je još bio pri sebi, Matija Bećković je u svom antologijskom tekstu „Spisak tužnih stvari“ („Čik“, 1973) nabrojao i „Vojne tajne malih naroda“. Radar je provaljen; atomska, hidrogenska i neutronska bomba su provaljene; kompjuteri su provaljeni; svi sistemi kriptovanja, od Enigme i Hagelinovih mašina do danas, provaljeni su; obaveštajci su odneli pobedu nad kontraobaveštajcima, kao što je top odneo pobedu nad oklopom, a manevar nad utvrđivanjem. Informacija je postala fluidna, rastopila se u nule i jedinice iz prethodnog čvrstog papirnog stanja. U tome je mudrost priče o dobrom caru Trajanu: tajna se može sačuvati samo jedno kraće vreme; što se manje pažnje poklanja čuvanju tajne, duže će biti očuvana.
Mlađanog Čedu Jovanovića bilo je oslobodilo čuvanja raznih tajni. Svaka i jedna tajna koju je on čedno otkrio bila je u stvari irelevantna koliko i oblik ušiju cara Trajana. Problem sa tajnim, ali i drugim informacijama nije u tome da šta se desilo (jer to, hvala lepo, znamo), nego zašto se desilo. Tu smo ostali pomalo uskraćeni. Ali, hajde dobro; te Čedine tajne još su žive i aktuelne. Osim toga, Čeda Jovanović, igrajući spretno na glad javnosti za senzacijama i prljavštinama, pustio je u promet mamce (teasers) tipa „znamo mi, ali ćemo da kažemo tek kad dotle dođe…“. Ni druga strana nije bolja: DSS zdravo za gotovo uzima iste takve mamce koje im podmeću razni umetnici iz tajnih službi, koji se posle vesele sa svojim kolegama koji su iste takve mamce podmetnuli drugoj strani.
I to nas vodi onoj suštini stvari: u današnje vreme tajne (ne samo ove naše tajne malih naroda nego i sve druge tajne velikih sila) služe skoro isključivo za prikrivanje slabosti, skandala, bruka, zločina i ostalih sramota. Takve se tajne čuvaju mnogo pažljivije – i skupljaju mnogo prilježnije – nego tajne kojima se štite prednosti. Tajne su i inače mnogo zgodne za ucenjivanje i pravljenje nagodbi, kao što je poznato.
Kad čovek pogleda čega je sve Čeda Jovanović oslobođen kao čuvanja tajne, pa to uporedi s onim šta je javno ispričao, dođe mu da se nasmeje i okani slušanja vesti. Sve je to ista priča kao i ostale velike tajne: čuj, sredstva i metodi rada Službe: kao da ljudi ne čitaju novine u kojima se objavljuju sva moguća sredstva i metodi rada raznih mnogo bogatijih i naprednijih službi širom sveta. Tu sad dolazimo na suštinu stvari: nije bitno kako Služba sluša nečiji telefon, jer to svi znamo; bitno je sluša li ona taj telefon sa urednom dozvolom Vrhovnog suda; to njih svrbi i to je prava tajna. Bitno je gde završavaju podaci prikupljeni tako i obeleženi kao tajni: u arhivama Službe, zaštićeni službenom tajnom – ili ih neko pušta u javni opticaj preko posrednika, a kroz razne novine i biroe za ovo i ono.
Tu dolazimo na suštinu stvari: Službe skupljaju, skupljale su i skupljaće bezbednosno interesantne podatke; to nije sporno, jer bez toga nema stvarne bezbednosti, javne i državne. Sporno je nešto drugo: da li će ili neće ti podaci ostati zauvek zaštićeni od političke zloupotrebe tipa „Vojko i Savle“ – da ne idemo dalje (a mogli bismo). Zato treba uspostavljati institucije nezavisne od trenutne vlasti i njenih apetita, pohlepa i iskušenja. Državna bezbednost služba je infrastrukturna, kao vodovod, telefon, javno informisanje: ona ne sme da zavisi od hirova trenutne vlasti, njenih apetita, pohlepa i zavisti.
U tom smislu nema novosti ni od jedne zaraćene strane; i jedni i drugi bi da Služba radi za njih kao takve, a ne za državu, jer oni više mrze jedni druge nego što vole državu Srbiju – kao što smo videli u više navrata.
