Aktuelna vlast (SNS plus SPS i sateliti) uživa podršku do trećine od ukupnog broja punoletnih građana Srbije (32,8 odsto), dok ostatak odlazi na protivnike vlasti (41,3 odsto) i one “neopredeljene” (25,9 odsto). Treba napomenuti da je ovo prvi put od dolaska SNS-a na vlast da se u istraživanju na republičkom nivou detektuje ovakva prednost opozicije
Srbija (bez KiM), 1–10. mart 2025, istraživanje telefonsko, reprezentativni uzorak, 1050 ispitanika
Baš kao što smo i rekli na ovim stranicama pre dve sedmice – u subotu 15. marta nije bilo “juriša na Bastilju”, niti na “Zimski dvorac” na Andrićevom vencu. Nije bilo ni simboličnih ni stvarnih pucnjeva sa “Aurore” da pobedonosno najave zoru novog doba. Nije bilo krvoprolića, upada u institucije, paljevina i haosa kojim su danima pretili i apokaliptično ga najavljivali Aleksandar Vučić i njegova medijska mašinerija. I razume se, dobro je što nije bilo.
Hiljade Rumuna za vreme protesta nije poharalo beogradske stanove. Baš kao što nema milijardi koje su, tobože, spolja uložene u njegovo svrgavanje “zato što se bori i što voli Srbiju”. Doduše, nečega je ipak bilo pred sam kraj petnaestominutne tišine u Ulici kralja Milana, negde između “Londona” i “Cvetnog trga” – i to “nešto” biće, po svoj prilici, deo međunarodne istrage u narednom periodu.
Ali hajde da se fokusiramo na ono čega je nesumnjivo bilo i zbog čega će ovaj 15. mart biti upisan u anale političkog života u srpskoj prestonici. Bilo je najvećeg skupa u političkoj istoriji Srbije. Bilo je više stotina hiljada građana u protestu na ulicama Beograda (realno, između 300 i 500 hiljada u toku dana). Bilo je simboličke i političke delegitimizacije ovog režima.
A bilo je i opstrukcije gradske vlasti i potpunog ukidanja gradskog prevoza toga dana, kao i stopiranja železničkog saobraćaja (zbog navodne dojave o podmetnutim bombama) na čitavoj teritoriji Srbije. Ali to je manje bitno. Bilo je – ne računajući sitne incidente i to za što ne znamo tačno šta je – sve veoma masovno, mirno i dostojanstveno. Uz očigledne pokušaje da ne bude tako.
“MAMCI” IZ PIONIRSKOG PARKA
Zbilja, šta je u glavi čoveka koji je spreman da uvede zemlju u haos, vanredno stanje (u kome već faktički jeste), pa i građanski rat ako treba, samo da bi sačuvao svoju vlast? A pri tome, da apsurd bude još veći, njegovu vlast, u smislu predsedničke funkcije, skoro niko i ne osporava, već samo njenu apsolutističku zloupotrebu.
U tom smislu je epizoda sa “ćacijima” (“studenti-koji-hoće-da-uče”) u Pionirskom parku oko Predsedništva, iako tragikomična, bila više nego značajna i još više indikativna. Za ovo tuce godina svoje svevlasti Vučić je napravio sopstvenu realnost, svoj svet, svoju “elitu”, svoju “opoziciju”, svoje medije i svoje biznismene – a sve druge proglasio za “lažne”, “ološ”, “propalice” i “bitange”. Čemu onda iznenađenje što je probao da sebi “napravi” i studente “po meri”?
Dakle, on je smislio “lukavi plan” da na višemesečne i masovne studentske proteste, koji su izazvali pažnju i podršku širom sveta, odgovori tako što će organizovati svoje “studente-lojaliste” i okupiti ih kao neku vrstu živog štita oko sebe u Pionirskom parku. Plan je, razume se, bio traljavo realizovan, kao i manje-više sve što dotični radi (pritom, postoji i objektivan deficit pravih studenata na toj strani) i izazvao je masovni podsmeh i sveopštu porugu. Ali, to je bila cena koju je Vučić očito bio spreman da plati zarad “višeg cilja”.
S druge strane, svi su, uključujući spoljni faktor i sa istoka i sa zapada, shvatili da igra potencijalno opasnu igru i ide na direktni sukob, i upozorili ga da to ne čini. A onda on, tobože, odglumi kooperativnost prema tim spoljnim faktorima i “zamoli” svoje “ćacije”, koje je okupio da glume “studente 2.0”, da privremeno napuste prostor oko Predsedništva (jer “pametniji popušta”). A oni mu odgovore da “moraju da razmisle” i da im za odgovor treba barem 24 sata – i onda taj odgovor, razume se, bude negativan!!!
Dakle, kao i svih prethodnih godina – gluma, prenemaganje, laž i foliranje bukvalno do poslednjeg daha. Njegovog ili našeg.
VIŠE OD IGRE
No, čitava ova stvar sa “ćacijima” je, kao što rekosmo, ipak ozbiljnija nego što na prvi, pa i drugi pogled deluje. Oni su tu (p)ostavljeni da budu meta i mamac za napade što stvarnih, što policijskih “huligana”. A istovremeno, i alibi za (planiranu?) intervenciju Žandarmerije protiv “nasilnika koji napadaju mirne studente”. Drugim rečima, njihova funkcija i uloga bila je vrlo slična onoj koju su imali traktori – da fizički zaštite predsednika i, prema potrebi, posluže kao izgovor za eventualno preduzete “mere protiv huligana”.
Hoću li ja to da kažem da je Predsednik išao na sukob? Da, hoću. Odnosno, mislim da je, pre svega, išao na to da fizički zaštiti sebe, ali odmah nakon toga – ili, bolje reći, uporedo sa tim – verujem da je planirao obračun sa, u večernjim satima, proređenim demonstrantima i proglašenje “pobede nad obojenom revolucijom” odmah nakon toga.
Ali zašto bi Vučić uopšte išao na igranje vatrom u raznim oblicima i varijantama? Mislim da za to postoje barem dva razloga, jedan psihološki i iracionalan, a drugi relativno racionalan, mada hazarderski.
No, suština je što je, uprkos prividu samopouzdanja i hladnokrvnosti koju nekad više, a nekad manje uspešno glumi, njegova pozicija daleko od dobre i sve više podseća na pile koje se zapliće u sopstvene političke i propagandne kučine. Drugim rečima, on je ovih prethodnih meseci slabio, takoreći, svakodnevno. U bajku o “istorijskom” i “nikad većem” rejtingu ne veruje verovatno više ni on sam (mada to nije sasvim jasno). Ali, što je važnije, u to sve manje veruje i njegovo okruženje i “srednji SNS ešaloni”. Zato mu je trebao “kraj” i zato je upravo on, a ne studenti ili opozicija, forsirao priču o “Danu de”.
PAD PODRŠKE SNS–U, EKSPU I EU
Uostalom, istraživanje koje je pred vama to slabljenje više nego “zorno”, tj. jasno i koherentno pokazuje. Skoro 60 odsto punoletnih građana Srbije (59,7%) podržava aktuelne studentske proteste, dok se nešto manje od 32 odsto (31,9%) tim protestima protivi. Održavanje izložbe “Ekspo 2027” u Beogradu podržava tek nešto više od trećine građana (34,2%), dok je više od polovine (51,6%) protiv (14,2% nema stav). A na pitanje o glasanju na eventualnom referendumu o pristupanju Srbije EU, prvi put je prevagu odnela opcija “protiv” (43,2 prema 38,9, uz 17,9 odsto neizjašnjenih).
Generalno, može se reći da aktuelna vlast (SNS plus SPS i sateliti) uživa podršku do trećine od ukupnog broja punoletnih građana Srbije (32,8%), dok ostatak odlazi na protivnike vlasti (41,3%), kao i one “neopredeljene” (25,9%). Treba napomenuti da je ovo prvi put od dolaska SNS na vlast da se u istraživanju na republičkom nivou detektuje ovakva prednost opozicije.
Drugi novum ovog istraživanja, pa i svojevrsni eksperiment, predstavlja tabela u kojoj su biračima ponuđene grupisane liste po kriterijumu političko-ideološke (a ponekad, pak, faktičke ili personalne) bliskosti. I rezultat je ispao prilično povoljan po opoziciju. Nijedna od ponuđenih grupacija nije završila ispod cenzusa – i sve su se poređale unutar margine od 2–3 odsto. To, naravno, ne znači niti prejudicira da će na neke buduće izbore, kad god oni budu, ići baš u tom i takvom formatu, ali snažno sugeriše i preporučuje ukrupnjavanje kao uslov i imperativ opstanka opozicionih formacija.
Ipak, ponovo najupadljiviji nalaz, odnosno nalaz u kojem je detektovana ubedljivo najveća razlika između opcija, bio je odgovor na ponovo postavljeno pitanje: “Da li podržavate nameru Rio Tinta da otvori rudnik litijuma u dolini Jadra?”, gde je procenat podrške pao ispod 20 odsto (19%), a i inače visoko protivljenje poraslo na čak 63,5 odsto (dakle, više nego 3 prema 1 u korist protivnika).
Po pitanju eventualnog formiranja privremene ili prelazne vlade, mišljenja su gotovo potpuno podeljena (38,3 prema 37,2 odsto), a izvesna podvojenost postoji i po pitanju eventualnog raspisivanja vanrednih izbora – iako je ovde jasna većina (44,5 odsto) naklonjena opciji “da, ali tek nakon čišćenja biračkog spiska i obezbeđivanja ravnopravnih uslova”.
Interesantno je da gotovo identičan procenat (44,7 odsto) podržava i ideju da se studenti politički organizuju i pojave na nekim narednim izborima – s tim što je 26,8 odsto reklo i da bi bilo sklono da za tu “studentsku” opciju i glasa (a još 26,3% kaže da bi za nju “možda glasalo”).
Nije potrebno biti veliki stručnjak da se shvati kakve bi dramatične posledice ovaj nalaz potencijalno mogao imati na čitavu – a pogotovo na opozicionu – političku scenu. Ali, isto tako, ne treba biti ni preterani politički genije da bi se shvatilo da je ovo istraživanje rađeno u “piku”, tj. na samom vrhuncu aktuelne studentske (“blokadne”) euforije, te da, usledi li posle 15. marta serija lutanja, konceptualnih sukoba, konfuzije i razočaranja (a postoje indicije za tako nešto), ono što je tako naglo i revolucionarno procvetalo može lako i da svene. Uostalom, iako nisu sasvim uporedive priče, tu su i sećanja na svojevremeni izborni brodolom “Otpora”, kao i na vremenski nam mnogo bližu sudbinu liste “Jedan od pet miliona”.
No, o tim i drugim mogućim političkim implikacijama i spekulacijama povodom ovih nalaza biće više reči u nastavku ovog serijala, u narednim brojevima “Vremena”.
Autor je glavni urednik NSPM
Hapšenja iz čista mira, progon iz zemlje, batinanja… Sve nas je to snašlo samo u poslednjih nedelju dana. Srpska napredna stranka, rođena iz pene koju je za sobom ostavio njihov duhovni otac Vojislav Šešelj, vraća se korenima. Od sebe pobeći ne mogu
“Poluge moći nisu u njihovim rukama”, rekao je vladika Grigorije. “Ali ima nešto u Svetom pismu što mi se veoma dopada, a to je da se sila Božija u nemoći otkriva. Dakle, sva ovozemaljska moć je na jednoj strani. A na drugoj strani, u rukama ovih mladića i devojaka je nemoć ovozemaljska. Ali u toj njihovoj nemoći se pojavljuje sila Božija ili Božija pravda. Zato su oni u tako velikoj prednosti”
Režim i njegovi mediji mesecima na sva zvona trube o “građanskom ratu”, a vlast je jedina koja ima patent na mir i stabilnost – naravno, uz pomoć propagandne mašinerije i upotrebe sile. “To je propagandna taktika SNS-a koja kaže: ‘nasilje je svuda, teroristi nas okružuju, ali tu smo mi da vas spasemo’”, objašnjava za “Vreme” profesorka komunikologije Jelena Kleut
Studenti i građani koji ih prate na ovim šetačkim podvizima, dočekani su kao najrođeniji skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – taj simbolički gest dvoje studenata najupečatljiviji je gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji
Trodnevni sabor za promociju Aleksandra Vučića i njegovog Pokreta za narod i državu realno je bio fijasko. Ali on je pre svega bio zamišljen kao medijski spektakl za režimske televizije u režiji dvorskog promotera Željka “DJ Žeksa” Mitrovića, uz scenografiju i ikonografiju prilagođenu srpskom političkom tržištu
Ko osuđuje režimsko targetiranje ljudi iz medija, nevladinog sektora, opozicije i univerziteta, ne sme pristati ni na ova uperena protiv urednika i novinara RTS-a
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Vučić i Šešelj: Gde ja stadoh, ti produži
Povratak radikalskog nasilja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
sr 
English
Deutsch
Русский