U najvećem gradu u Šumadiji rade 34 banke, Emir Kusturica planira otvaranje nekoliko multipleks bioskopa, u halama fabrike "Filip Kljajić" nema grejanja od 1992, pa se vatra loži u buradima, a izbeglice sa Kosova u bivšem supermarketu PKB-a svaki dan dobijaju po tanjir čorbe
Još od početaka raspada Jugoslavije, Kragujevac je bio simbol industrijskih centara koji su preko noći utonuli u bedu i beznađe. Za mnoge je taj grad još uvek dolina gladi, mesto poznato po radničkim štrajkovima, tempirana socijalna bomba koja može da eksplodira svakog trenutka. Zvanična statistika uglavnom potvrđuje taj stereotip (vidi okvir). Međutim, posetilac koji u Kragujevac nije dugo dolazio sigurno će biti iznenađen, ne samo centrom grada koji blista, mnogobrojnim kafićima i restoranima koji su do kasno u noć puni mladih ljudi.
NOVA SRBIJA: U Kragujevcu već nekoliko godina rade, kažu uz izvanredan promet, veliki trgovinski centri kao što je Metro, uveliko se gradi Merkator, uskoro izgradnju džinovskih tržnih centara počinju Plaza, Tus, Merkur, Tempo… Nebojša Vasiljević, gradski menadžer, za „Vreme“ kaže da u Kragujevac ne investiraju samo trgovci: „U industrijskim radnim zonama Petrovac i Skladište ima preko 30 naših i italijanskih firmi. Sada projektujemo novu industrijsku radnu zonu i imamo 25 privatnika koji su istakli zahtev da u pretplati tamo kupe zemlju. Većinom su to kragujevačke firme koje su veliki oslonac. Ovde postoji sigurno stotinak vrhunskih i solidnih domaćih privatnih firmi koje zapošljavaju dosta ljudi, iz drvne industrije, proizvodnje konfekcije, obuće… Razvoj se vidi i po drugim stvarima. Početkom 2005. ovde je bilo dve-tri banke, sada ih je 34. Sve su startovale kao ekspoziture, a sada su to glavne filijale za centralnu Srbiju.“ U Kragujevcu i Emir Kusturica želi da u industrijskoj hali staroj preko 130 godina, na prostoru od 5400 kvadratnih metara, napravi nekoliko multipleks bioskopa, koncertnu dvoranu sa 1500 mesta, galeriju, biblioteku, knjižaru, kafanu.
Uz sve ono što se o socijalnoj situaciji u Kragujevcu priča, postavlja se pitanje da li je Kragujevac pravo mesto za sve ove investicije. Nebojša Vasiljević kaže: „Niko ne dolazi da bi bacio svoj novac. Svi urade računicu, projektuju i sadašnje tržište i njegov razvoj. Stereotip koji je godinama postojao – Kragujevac je Zastava – izmenjen je i menja se. Zastava i sve ono što se sa njom dešava je jako važna, ali niko više ne smatra da je Kragujevac samo Zastava. To su prvo shvatili investitori koji su došli ovde. Niz mera kao što su partnerstvo privatnog i javnog sektora, pozicija urbanizma, beneficije koje su davane investitorima na početku, doveli su do svih ovih promena, korak po korak. Uz ulaganje u infrastrukturu krenuli su veliki radovi na uređivanju grada, saobraćajnica, trotoara, vode, kanalizacije, gasifikacije, da svaki investitor vidi da je došao u jaku urbanu sredinu, sa jakim standardima. Povećana tražnja je dovela i do skoka cena zemljišta, kao i cena u stambenom fondu u Kragujevcu. Kvadratni metar stana u novogradnji je sada između 900 i 1500 evra po kvadratu. U ovom trenutku nema gotovih stanova u Kragujevcu koji mogu da se kupe, kupuju se u pretplati.“
STARA SRBIJA: Slike svetlog i toplog kragujevačkog korzoa nestaju kada se uđe u hale fabrike „Filip Kljajić“. U fabrici je grejanje isključeno 1992. godine, i od tada se u halama vatra zimi loži u metalnim buradima. Kada je mraz jak, oni koji rade na mašinama smenjuju se pored bureta na svaka tri minuta da bi ugrejali ruke.
Vesti o propalim fabrikama, štrajkovima, neuspelim privatizacijama u Srbiji gotovo su identične. „Filip Kljajić“ je do početka devedesetih bio najuspešnija firma u Šumadiji posle Zastave. Osamdeset odsto lanaca koje je ova fabrika proizvodila izvozili su se na sve kontinente, plate su bile odlične. Onda se raspao SSSR, glavni trgovinski partner, došle su sankcije i ratovi… Štrajkovi, smene rukovodilaca, bedne i neredovne plate obeležile su naredne godine. Pokušalo se sa privatizacijom cele firme, kada to nije uspelo, fabrika je izdeljena u četiri celine.
Privatizovana su do sada dva dela fabrike. Fabriku transportera i konvejera kupio je konzorcijum, većinski vlasnik je austrijska firma. Broj radnika je povećan za 20 odsto, ima mnogo posla, plate se primaju redovno. Privatizovana je u oktobru 2007. i Fabrika mašina, alata i auto-opreme. Očekivanja su bila velika, ali problemi sa novim vlasnikom su počeli brzo. Radnici ovih dana štrajkuju i zahtevaju da se privatizacija poništi.
Njihove kolege u ostatku firme, u Fabrici malih i velikih lanaca, očekuju da ta fabrika bude kupljena na aukciji koja bi trebalo da se održi u aprilu. Pojavio se jedan zainteresovan kupac iz Bugarske. Ako aukcija ne uspe, sledi stečaj ili likvidacija. „Bojimo se odustajanja potencijalnog kupca zbog političke situacije. Svako ko dođe hoće da ima neku sigurnost, bar političku. Mi smo ostali u fabrici, vezali smo sudbinu za to, možda nismo imali drugog izlaza, zbog godina i kvalifikacija. I kada nas neko kupi, velika je lutrija šta će biti sutra. Ali ipak postoji neka nada. Ovako je sigurno da ne možemo dugo da izdržimo“, kaže Zoran Stojanović, sekretar nezavisnog sindikata.
Fabrike lanaca rade malo. Naručenih poslova ima, ali ne i dovoljno novca da se kupi materijal da bi se odgovorilo svim narudžbinama. Miloš Todorović, doskora predsednik nezavisnog sindikata u kragujevačkoj fabrici „Filip Kljajić“, misli da se na metalce polako zaboravlja. „Izvozili smo svuda, naše lance i dalje znaju, ali misle da ne postojimo jer je svuda slika da je Kragujevac grad gladi. Čak i u Kragujevcu me sretnu prijatelji i pitaju – Radi li se u ‘Filipu’ išta?“, kaže Todorović. „Trenutno smo na subvencijama države, kao narkomani, tri miliona mesečno dobijamo od vlade, što je minimum. Posle aukcije je i tome kraj. Ljudi više ne osećaju ništa, ni strah. Nemaju poverenja više ni u koga. Ni jedni u druge, ni u sindikate, ni u rukovodstvo, ni u gradsku vlast, ni u državu. Sve je za njih šarena laža. Ako 17 godina radiš za socijalnu pomoć, nema onda više ni straha. Ljudi žele da rade i primaju platu, samo to“, kaže Todorović.
U hali u kojoj se proizvode veći lanci nešto se radi, čuje se buka mašina, u susedstvu, u fabrici manjih lanaca, tišina je gotovo grobna. U jednoj od prostorija, uz grejač očigledno napravljen u fabrici, sedi nekoliko ljudi. „Krpež-trpež, tako preživljavamo, nema tu neke velike filozofije. Živeti se mora, ali odrekli smo se svega. Ne tražimo ni luksuzan auto, ni letovanja, ni zimovanja, već samo normalan život, da se normalno obučemo i normalno prehranimo. Ovo kako živimo zadnjih 17 godina nije ni život, ni preživljavanje, jednostavno koliko da smo Bogu na broju.“ Kažu da se dobri majstori snalaze, rade kod privatnika. Nekvalifikovanima i polukvalifikovanima ostaju zidarski poslovi, građevina, kopanje, seoska imanja.
Nema više mesta ni na „buvljaku“, popunjena su još davnih godina kada je počela da propada Zastava. Buvlja pijaca u Kragujevcu se nalazi na mestu gde su nekada bili teniski tereni. Tezge su i u nekadašnjoj pokrivenoj hali za tenis. Priče su gotovo istovetne – decenije u fabrici, putovanja po robu u susedne zemlje, prodaja na tezgama, neizvesnost. Žale se da im je Metro ubio trgovinu kozmetikom i belom tehnikom, ali se ne plaše Merkatora koji se otvara u prvom susedstvu, jer znaju da se tu prodaje kvalitetnija i skuplja roba. Neki kažu da su se od trgovine skućili i školovali decu, ima onih sa šest tezgi koji tvrde da zarada nije velika kada se odbiju porez i svi drugi troškovi. Najveći problem im je što će ih, kada se Merkator otvori, premestiti na drugu lokaciju.
NEVIDLJIVA SRBIJA: Kragujevac sa mnogim drugim gradovima Srbije deli priču koja se sve ređe pominje. U ovom gradu je registrovano 13.500 interno raseljenih lica sa Kosova i 865 osoba sa zvaničnim statusom izbeglica.
Za interno raseljena lica sa Kosova je izgrađeno dosta stanova, kao u naselju koje je izgradila organizacija Habitat, veliki broj se sam skućio. Neki od onih koji to nisu uspeli žive u kragujevačkom naselju Bresnica, u bivšem supermarketu PKB-a.
„Došli smo 1999. godine, ovde je sada ostalo još 44 porodice“, kaže Zoran Pirković iz sela Ljubižde kod Prizrena. „Ovde za život nije, samo šta ćeš, nemaš gde. Zajednički su kuhinja i dva kupatila, za 68 duša, tri WC-a. Sami smo pregrađivali, posle godinu dana, dotle smo spavali pod ćebadima. Poslednjih pet godina ne primamo pomoć, samo jedan obrok, malo hleba i tanjir čorbe. Ja sam bio bolestan pa ne mogu da radim, žena i ja primamo po 4000 dinara sa biroa.
Mislio sam kada smo došli, vratićemo se za dva-tri dana. Da sam znao da ću ovoliko ostati, nikada ne bih otišao. Nisam konkurisao za stan, hoću da se vratim kod sestre na Kosovo, u Štrpce, ako Bog da još malo zdravlja. Ne, ne plašim se više ničega.“
Vojno Crnogorac je iz Sarajeva. „Ovdje sam od maja prošle godine. Pre toga sam bio u izbegličkom centru u Deliblatskoj peščari, od 1995. Ovdje sam morao da dođem zbog kliničkog centra. Imam šećer, preživio sam dva šloga, sve se navezalo. Porodica mi je u Srbiji od 1992. Majka je umrla u centru u Peščari, otac je još tamo.
Ništa ne dobijam osim jednog obroka, komšije mi daju hranu. Probao sam svuda, niko neće da mi pomogne. Uzeću zakon u svoje ruke ako se nastavi ovako. Meni je ovo svakako robija. Nemam da jedem, nemam grijanje. Legnem, sat vremena ne mogu da se zgrijem, ćebad hladna. U zatvoru bi makar imao hranu i lekove.“
Broj stanovnika: 175.000
Broj radno sposobnih građana: 83.620
Posao traži oko 25.000 radnika. Blizu 9000 nezaposlenih mlađi su od 29 godina, a od ukupnog broja nezaposlenih 62 odsto su žene (izvor: Nacionalna služba za zapošljavanje, „Blic“, 8. mart 2008).
Broj građana koji šest dana u nedelji od Crvenog krsta uzimaju topli obrok: 600. Jedan obrok se sastoji od pola litra kuvane hrane i pola vekne hleba po jednom korisniku. Korisnici Narodne kuhinje su uglavnom lica starija od 65 godina i deca do osamnaest godina. Populacija koja se smatra radno sposobnom nema prava na besplatan obrok. Pored toga, Crveni krst podeli i tri hiljade obroka u školama, za decu socijalno ugroženih porodica (izvor: Marica Radosavljević, PR Crvenog krsta).
Cena kvadratnog metra stambenog prostora u centru grada: 750 evra (izvor: www.kragujevac.co.yu).
U Kragujevcu je postojalo 50 preduzeća u društvenoj svojini u kojima je radilo 17.725 osoba. Od 2003. godine privatizovano je 31 preduzeće u kojima radi 6126 radnika (izvor: gradski stručnjak za privredu i privatizaciju Vlada Vučković, „Emportal“, 8. januar 2008).
Broj zaposlenih posredstvom sajmova zapošljavanja u 2007. godini: 258. Posao posredstvom Sajma zapošljavanja našli su prodavci, bravari, konfekcionari, šivači, nekvalifikovani radnici, diplomirani informatičari, ekonomisti i pravnici (izvor: Kragujevačka filijala nacionalne službe za zapošljavanje, „Emportal“, 18. januar 2008).
Ulaganja u infrastrukturu: najveće investicije u 2008. biće izgradnja prvog zatvorenog bazena i nove pijace. U rekonstrukciju ulica, vodovoda i kanalizacije biće uloženo blizu 192 miliona dinara. U 2007. godini izgrađeno je oko 130 različitih objekata, 12 kilometara putne mreže… (izvor: gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović, „Emportal“, 3. januar 2008).
U Kragujevcu postoji samo jedan bioskop, „Šumadija“, kojem zbog spora vezanog za rešavanje njegovog statusa, poslednjih dana nema projekcija. „Šumadiju“ je u 2007. godini posetilo ukupno 18.000 građana (izvor: pomoćnik direktora „Šumadija filma“ Vlada Mićić, „Politika“, 11. mart 2008).
Marija Vidić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
