Tri poraza, tuča i rasizam

Scena prilikom ustoličavanja Siniše Mihajlovića na mesto selektora fudbalske reprezentacije ovog proleća bila je upečatljiva: Miha, kako ga od milošte zovu domaći novinari, postavio je sebi visoke ciljeve, a jedan od najvažnijih bio je vraćanje ugleda Srbije u međunarodnom okviru.

Nekoliko meseci docnije vidimo da od toga nema ništa, štaviše: zbog incidenata u Kruševcu u utorak 16. oktobra na utakmici baraža za odlazak na Evropsko prvenstveno u kategoriji igrača do 21 godine između Srbije i Engleske, položaj fudbalske Srbije još je gori nego što je bio pre dve godine posle incidenta u Đenovi.

Mihajlovića ovih dana niko nije pitao za taj deo njegovih planova. On ima probleme drugog tipa jer se tim koji predvodi nalazi daleko od plasmana na SP u Brazilu 2014. godine i, još gore, atmosfera u i oko tima je toliko zatrovana da je pitanje da li se išta u ovom ciklusu može napraviti. Porazi od Belgije u Beogradu i Makedonije u Skoplju, svađa sa igračima i novinarima, nisu platforma na kojoj je moguće praviti ambiciozne planove.

Dve zaredom izgubljene utakmice seniora i neuspeh mladih da odu na Evropsko prvenstvo začinjene su tučom mladih igrača i vređanjem tamnoputih igrača iz Engleske na rasnoj osnovi. Porazi su deo kojima će se baviti samo domaća javnost, tučom će se baviti evropski fudbalski organi, a rasističkim napadom se bavi čitav svet, pa se sama država našla opet u središtu interesovanja stranih medija i to po zlu, kao što nam se ponavlja dvadeset godina unazad.

Zbog toga što je publika u Kruševcu oponašanjem majmunskih urlika želela da se osveti engleskom igraču Deniju Rouzu podigla se ogromna medijska prašina iz koje izviruje zahtev sa ostrva da Srbija ovoga puta bude drastično kažnjena, a javnost se podseća šta su to sve Srbi radili proteklih dvadesetak godina: znate već, Milošević, Karadžić, Mladić, genocid, Srebrenica, Kosovo, aparthejd, mržnja prema svemu što nije srpsko, loš tretman Roma i tako dalje i sve iz te serije. U takvoj atmosferi „naši“ su se isprva pravili ludi jer im nije bilo jasno zašto bi se oko tuče fudbalera dizala posebna galama, a kada su videli šta izveštavaju „zapadni mediji“ onda se upalo u tradicionalnu paranoju iz koje izviruju dve priče: jedna o tome da nam sve nameštaju, a druga da je to osveta za ne znamo ni sami šta.

Još jednom se pokazalo da se ovde svemu pristupa olako i da ne postoji način da se nauče neke lekcije iz događaja iz prošlosti. Institucije reaguju samo pod velikim pritiskom spolja i tada, po pravilu, prave i veće ustupke nego što je potrebno. Izostanak pravovremene reakcije dovodi u pitanje motive ljudi koji vode i sportske i druge institucije u Srbiji: da nije bilo velikog odjeka u stranim medijima, mi bismo se ovde bavili prepucavanjem na relaciji Mihajlović–fudbaleri i tražili bismo da se Tomislav Karadžić povuče sa mesta prvog čoveka srpskog fudbala. Sada, kada je problem premašio puke sportske okvire, u debatu se uključuju „najviše zvanice“, „visoki krugovi“ i razni eksperti. U debati preovlađuje ton da Srbija nije zemlja rasizma i da je glupo da nas uče pameti stari robovlasnici i oni koji su izmislili rasizam. Jednostavno, Englez nas je isprovocirao pa je onda dobio šta je tražio, a sada se od toga pravi slučaj da bi Englezi prikrili istinu.

ŠTA SE DOGODILO U KRUŠEVCU: Na snimku koji je pripremio FSS, kao svoj odgovor na napade sa Ostrva, i u kome su izdvojeni momenti sa utakmice kada Deni Rouz ima loptu nigde se ne čuje oponašanje majmuna. Na drugom snimku, neposredno pošto je sudija odsvirao kraj utakmice, a Englezi udarili da se raduju zbog postignutog gola, jasno se čuju urlici koje prepoznaje svako ko je ikad bio na nekom stadionu u Srbiji. Rouz kreće prema tunelu, iza njega se mlate igrači i treneri Srbije i Engleske – pola ih se zaleće da se tuče, a druga polovina ih zaustavlja pa je opšti metež koji je viđen milion puta – i tada počinje uuuuuuukanje, a čuju se i povici, ubij ga, udri ga i slično. Oni koji su bili na terenu izvestili su da su, ako je izvor engleski, Srbi sve započeli, da su njihovi igrači bili vređani sve vreme, da je Rouz bio dva puta pogođen u glavu kamenom, da su udarce po okončanju utakmice zadobili i pomoćni treneri u engleskom timu. I engleski igrači i engleska javnost traže od UEFA i FIFA da drastično kazni Srbiju jer se rasizam ne sme tolerisati.

Srpska verzija je drugačija: nije bilo nikakvog uuuuuukanja sve do kraja utakmice kada je Rouz isprovocirao publiku svojim gestovima zbog kojih je i dobio drugi žuti karton i isključenje. Engleski fudbaleri su započeli tuču na terenu koja se nastavila i u tunelu stadiona. Pored toga, Englezi su srpske igrače još više vređali i u Kruševcu i na prvoj utakmici u Noriču, a vređao ih je i njihov prvi trener Stjuart Pirs zvani Mentol (Psycho). Srpska publika nije rasistička, u Srbiji nema rasizma jer nema ni tamnoputih ljudi, a oni koji tu žive nemaju nikada nikakvih problema. Englezi žele da prikriju nasilje svojih igrača pričajući o rasizmu jer im je jasno da će im organi UEFA, kada pogledaju dokaze, pola tima kaniti i oni neće imati ekipu za EP naredne godine u Izraelu.

Kad su timovi na kraju otišli u svlačionice, direktor srpskih selekcija Savo Milošević je otišao u svlačionicu engleskog tima i izvinio se. Tada se srpski fokus prebacio na utakmicu u Skoplju, a britanski mediji su već iste večeri krenuli da javljaju o rasističkom ispadu srpskih navijača. Kada imate reputaciju kakvu ima Srbija, odnosno srpski navijači, onda je lako dodati još jednu epoletu na rame huliganima i proglasiti ih i čistim rasistima. Dok se Mihajlovićev raspadnuti tim batrgao u Skoplju, a narod se nervirao ispred televizora, u Engleskoj su se bavili onim što se dogodilo u Kruševcu.

ŠTA JE BILO SUTRADAN: Zbog ovdašnje oguglalosti na nasilje sutradan su se svi nadgornjavali da li Miha treba da ide ili da ostane i ko više daje za pravo Karadžiću da vodi srpski fudbal. Jedan detalj samo o igri Mihajlovićevog tima: oni su u prvih pola sata utakmice protiv Belgije, za koju se tvrdi da nikada u istoriji nije imala bolji sastav, odigrali najbolji fudbal koji je ovde viđen godinama unazad, ali su se slomili posle primljenog gola i u poslednjih pola sata utakmice. Trener je po završetku, umesto da preuzme odgovornost, za krivce imenovao najiskusnije igrače Kolarova i Ivanovića, pa je iza toga usledio niz incidenata. Sve je dovelo do raspada koncepta protiv slabe Makedonije i sada nas samo matematika može odvesti na SP u Brazilu. Mediji koji su hvalili Mihajlovića posle poraza od Belgije sada su od njega pravili marionetu fudbalskih menadžera i Tomislava Karadžića.

Dok su u Engleskoj pričali svi, od sadašnjih i bivših igrača, preko ministra sporta i premijera Dejvida Kamerona, u Srbiji su institucije ćutale. A onda, kao da je neko presekao, Tomislav Karadžić je najpre izdao saopštenje pa je sutradan dao intervju za sajt Fudbalskog saveza Srbije. On je osudio „nemile scene“ iz Kruševca i najavio da će svi koji su učestvovali u tuči biti kažnjeni. Negirao je vređanje na rasnoj osnovi i napomenuo da je engleski igrač svojim vulgarnim ponašanjem isprovocirao publiku i igrače. Oglasio se i premijer Ivica Dačić najavivši opsežnu istragu i ponovo je formiran Nacionalni savet za borbu protiv nasilja na sportskim priredbama.

Iza ovih javnih događaja dešavalo se nešto i iza scene: Savo Milošević je, kao čovek koji je igrao u Engleskoj, kontaktirao ljude iz njihovog saveza i predočio im da FSS ima snimke kojima će pokazati da su tuču inicirali engleski igrači i da će ukoliko se u engleskim medijima nastavi priča o rasizmu, srpska strana sve dostaviti UEFA i tražiti najstrože kazne za više engleskih fudbalera. Srpska strana se uzda i u poštenje delegata na utakmici u Kruševcu i tvrdi da on u izveštaju nigde ne pominje rasizam. Sve ove aktivnosti plus dobri odnosi FSS sa Mišelom Platinijem, što se često potura, trebalo bi da nam donesu neku kaznu koja je podnošljiva, a o izbacivanju iz takmičenja se i ne razmišlja.

ŠTA ĆE SE DOGODITI SUTRA: Kada se čitava medijska halabuka utiša, ostaće nekoliko stvari iza ovih slučajeva. Prvo, fudbal ili sport uopšte konstantno je generator nasilja i raznih problema. On je kao Vezuv na mapi društvenih odnosa u Srbiji i svi osećamo taj dim koji dolazi odatle i plašimo se da kada eksplodira da će nas sve uništiti. Nerešeni odnosi unutar sistema i zanemarivanje stvarnih problema koji se stvaraju oko fudbala i nekih drugih sportova dovode do toga da se na ovom polju otvaraju bolna pitanja srpskog društva. UEFA će reći svoje, Mihajlović će biti ili neće biti selektor, Karadžić će vladati još deset godina, sve su to sitnice spram činjenice da je kod nas vređanje normalna stvar – ako to ne rade svi, to i nije neki problem.

Neverovatno je da se ne vidi da u Srbiji nema nesta ni za „minimalno nasilje“, odnosno da i „mali rasizam“ dovodi do strašnih posledica. Čašćavanje „uuuuuuukanjem“ je deo navijačkog folklora, kao što je vređanje protivnika, kao što je vođenje politike, kao što je veličanje ratnih zločinaca, kao što je mnogo drugih stvari koje su ljudi u drugim državama EU uspeli da svedu na nivo incidenta. U Srbiji je normalno da na stadionu horski psujete ili „uuuuuučete“, a institucije to vide kao „izolovanu stvar“. Rasizam nije srpska izmišljotina, ali je glupo pričati da ga u Srbiji nema, jer se time neće postići da i drugi to tako vide.

Dok ne vidimo da je Nacionalni savet pokrenuo niz akcija zajedno sa FSS-om i drugim savezima, sa OKS-om i sa Ministarstvom za sport, teško ćemo poverovati da se u Srbiji bilo šta preduzima na tom planu. Dosad sveprisutno ignorisanje problema taj problem neće rešiti, već će ga zaštititi ćutanjem institucija i tako samo ojačati.

…scene sa stadiona u Kruševcu foto: ap