Trešenje persijskog tepiha

Prostrani balkon na vrhu zgrade Predsedništva Srbije, na kome je, u prošli četvrtak, predsednik Srbije Boris Tadić primio ekipu „Vremena“, ostavlja dvojak utisak. Na prvi pogled, nestvarno mirna terasa u najstrožem centru grada, sa koje se vidi „pola Beograda“, obasjana prvim prolećnim suncem, deluje zaista fascinantno. Drugi pogled, međutim, otkriva odvaljene ploče i jedvadržeću fasadu – najbolje svedočanstvo o višegodišnjoj zapuštenosti i vapećoj potrebi za ozbiljnim ulaganjem i temeljnom popravkom.

Baš kao i Srbija – impresivan potencijal i brojne rupe koje štrče na sve strane.

Terasa u srcu grada, na kojoj bezbednosne službe predsedniku nerado dozvoljavaju boravak, zato je idealno mesto za razgovor sa prvim čovekom zemlje koja se, nakon brojnih, raznovrsnih, ali redovno dubokih domaćih kriza, sada suočava i sa dubokom svetskom krizom. Koliko je aktuelna vlada dorasla tom neočekivanom zadatku, da li je popustila pod pritiscima javnosti i različitim interesima koalicionih partnera, koliki su dometi planiranog paketa mera i da li se o krizi zaista može govoriti kao o šansi, pitanja su koja su se prva nametnula u razgovoru sa predsednikom Srbije i predsednikom vladajuće stranke. Nije, međutim, bilo reči samo o paketu za preživljavanje već i o pravcu kojim valja dalje ići, ali i o nekim neizbežnim pratiocima političkog života u Srbiji – luksuzu, taštini, kadriranju, nasleđenim problemima i nametnutim temama. Predsednik Tadić, zato, govori o čudnim odnosima među platnim razredima, ali i o sudbini jednog persijskog tepiha, budućnosti jednog generala (Zdravko Ponoš) i putovanjima jednog ministra (Vuk Jeremić). Red je, ipak, da priča krene redom:

„VREME„: Pre nego što je Vlada Srbije izašla sa definitivnim paketom mera za suočavanje s krizom, građane ste pozvali na strpljenje i najavili donošenje teških odluka zbog kojih se gubi politička popularnost. Da li je Srbija dobila sve obećane teške mere, ili nas čekaju još oštriji rezovi?

BORIS TADIĆ: Ovo su najteže odluke koje su donete u vremenu u kojem se danas nalazimo. Jedan od velikih problema krize jeste to što je ona teško predvidljiva. Pre svega, nije je Srbija proizvela, nego je nastala na najvećim svetskim berzama, prvenstveno u SAD. Ni zemlje koje su izvori krize u ovom trenutku ne znaju koji su konačni odgovori na nju. Zbog toga, nažalost, ni mi ne raspolažemo asortimanom mera koji bi bio sigurno uspešan, već vlada pokazuje visok nivo aktivnosti i traga za merama koje stabilizuju situaciju. Mislim da su predložene mere najbolje moguće u ovom trenutku. Možda postoji još nešto od eventualnih ekonomskih poteza koji bi mogli da koriguju neku od ovih mera. Vlada će se sigurno ponašati i čvrsto i fleksibilno istovremeno – dakle, stajaće iza ovih mera, ali će pažljivo pratiti i analizirati da li postoji mogućnost korekcije u budućnosti neke od pojedinačnih predloženih mera. Ovog trenutka takve korekcije nema.

Paket mera koji je bio prvobitno predložen bio je drastičniji, pa se postavlja pitanje da li je vlada popustila pred pritiskom javnosti i pokazala se kao preslaba za donošenje neophodnih nepopularnih mera o kojima ste i vi govorili?

Ni ove mere nisu popularne. Ovo su vrlo teške mere. Mere koje su pominjane – takozvani solidarni porez – nisu bile izvorni predlog vlade, nego MMF-a. Dakle, vlada je uzela te mere u obzir, i onda je, zbog socijalne odgovornosti, što je bila i platforma nastupa na izborima, napravila ukupnu analizu i izašla sa vlastitim predlogom. Dakle, vlada pokazuje svoju političku odgovornost i predlaže mere koje treba da pokažu visoki efekat korisnog dejstva, što podrazumeva i smanjenje troškova administracije države, a ne pre svega oporezivanje građana Srbije. Da upotrebim našu izreku „dvaput meri, jednom seci“ – to je, u stvari, vlada uradila ovoga puta.

Da li je bilo nekih razmimoilaženja između stranaka članica koalicije tokom dogovaranja o paketu mera?

Nikakvog razmimoilaženja oko mera koje su na raspolaganju nije bilo – jer nije bilo razloga. Sve zemlje analiziraju, otprilike, ovaj spektar mera. Tako i Srbija. Ali je bitno da se među mogućim merama pronađu u tom trenutku one koje će najmanje opteretiti građane, a najviše državu i državne institucije. Naravno da će kroz smanjivanje budžeta, odnosno transfera lokalnim samoupravama, i građani na kraju biti pogođeni, ali je bitno da to smanjivanje ne bude linearno i da obezbedi funkcionisanje principa u kojem bogatiji više daju, a siromašniji manje gube. To je princip koga se vlada držala i zbog toga su ove mere ovakve kakve jesu, i razlikuju se od onih koje je predložio MMF. Ali da ne bude nikakve dileme – nama je MMF i te kako potreban u ovom trenutku. MMF je takođe institucija koja u pozitivnom smislu menja svoje ponašanje u odnosu na nekadašnje vreme. Postoji jedan izuzetno kolegijalan odnos, pažljivo analiziranje ekonomske situacije, ali i odgovornost da ove mere daju konkretne rezultate. Zbog toga je nama sporazum sa MMF-om izuzetno važan i očekujemo da će on biti postignut što pre.

Ima li izgleda da se kroz to „dvostruko merenje i jedno sečenje“ dođe do situacije u kojoj je kriza šansa, o čemu ste ranije govorili?

Kada sam rekao da je kriza šansa – čak i sa stanovišta individualnog života to jeste prilika da popravite nešto što nije bilo dobro. Niko nije mislio da je kriza šansa u smislu da ćemo živeti bolje i da je to idealna okolnost za srpsko društvo. Nije ni za jedno i daj bože da nas nije zadesila, ali, kada već jeste došla i u naše dvorište, hajde da pospremimo to dvorište i rešimo nešto što nismo godinama. U tom smislu čitav sistem mera, ako se pažljivo posmatra, koncipiran je tako da smanjuje troškove države, da zaposlenima u administraciji, koji su objektivno višak i opterećenje za privredu, ne daje mogućnost da nastave da primaju platu a da tom istom društvu ne daju ništa. Ovo je prilika da racionalizujemo državu i u svakom drugom smislu, da uspostavimo odgovornije ponašanje svih državnih službenika, predstavnika građana, koji su više nego nezadovoljni bahatošću i raspojasanošću državnih funkcionera svih prethodnih godina, čak decenija. To je fundamentalna promena u našem društvu koja je više nego neophodna. Daću vam primer – kada sam postao ministar za telekomunkacije u prvoj vladi nakon demokratskih promena, zamolio sam da se donese u kancelariju neki mali tepih iz depoa savezne vlade. Sutradan sam zatekao persijski tepih četiri puta četiri, potpuno nov, na kome mi je bilo neprijatno da hodam koliko je bio debeo. Zamolio sam za objašnjenje sekretara Ministarstva, koga sam nasledio u tom ministarstvu, i dobio obrazloženje – gospodine ministre, u administraciji važi pravilo: ukoliko vi naručite olovku, mi vam kupujemo „Monblan“. I to je pravilo koje važi decenijama. To je nešto što je uvreženo još u Titovo vreme, nažalost. Hajde da menjamo pogrešne navike, hajde da postanemo racionalno društvo, da se prostremo onoliko koliki nam je guber. Ovo je prilika da napravimo te promene.

Da li je u ovom trenutku moguće da se uštedi milijardu evra u administraciji, ali i da se podigne socijalna odgovornost i zaštiti standard građana, da se podstakne privreda i zapošljavanje i da se nastavi sa kapitalnim projektima, kao što je najavljeno?

Nije moguće u punom obimu sve u isto vreme, ali ćemo raditi u svim tim ravnima. Mi ne možemo obezbediti veliki talas zapošljavanja kao što je bilo planirano tokom izbora 2008. godine, zato što od septembra čitav svet živi u potpuno drugačijim ekonomskim okolnostima, kada je novac, a time i investicije u nova radna mesta, kudikamo skuplji i kada se mnogo teže realizuju direktne strane investicije. Zbog toga moramo da se okrenemo našim unutrašnjim resursima. Ono novca što imamo sad moramo mnogo racionalnije koristiti kako bismo obezbeđivali zapošljavanje u novoj ekonomskoj realnosti. Ali, biće nešto i stranih investicija, ja sam ubeđen. Možda nas u narednom periodu čekaju i neke dobre vesti. Evo, imamo i realizaciju nekih stranih investicija – Grundfos, najveća fabrika pumpi u svetu, dolazi i investira, proizvođači automobilskih delova iz Nemačke nisu odustali od investicija, uskoro ćemo imati razgovor sa italijanskim proizvođačima auto-delova, uprkos činjenici da se automobilska industrija nalazi u velikom problemu. Ja sam ovih dana u Egiptu vodio razgovore sa potencijalnim investitorima. Ima nekih jako dobrih naznaka. Neću da govorim o konkretnim imenima pre nego što imamo sigurne dokaze da će investitori doći. Nema razloga da manifestujemo takvu vrstu neodgovornosti već treba da radimo na otvaranju novih radnih mesta. Danas je, za razliku od pre godinu dana, svaka fabrika, svaka investicija koja otvara 50 i više radnih mesta bogom dana. Pre godinu dana, mislilo se da su to samo fabrike koje otvaraju po hiljadu radnih mesta.

Kada ste nedavno pozvali građane na strpljenje i obećali da ćete preuzeti odgovornost, da li ste povukli granicu nakon čijeg prelaska ćete preduzeti neke mere i kakve bi to mere bile?

Mi se nalazimo u vanrednim ekonomskim okolnostima od septembra i zbog toga sagledavamo situaciju iz dana u dan. U našoj javnosti je stvoren utisak da Srbija čeka, da su državne institucije nepripremljene za nove okolnosti, da smo sporiji od svih drugih, a situacija je potpuno drugačija. U našem okruženju niko nije pre nas krenuo sa merama. Ovo je već drugi paket mera koji Srbija donosi, a samo je Rumunija donela prvi paket mera. Većina zemalja je zaokupljena političkim izborima. Rumuniju čekaju predsednički izbori do kraja godine, Hrvatska sada ima lokalne pa nakon toga predsedničke izbore do kraja godine, Crna Gora je tek završila parlamentarne izbore, mađarska vlada pada, u Češkoj je vlada pala, baltičke zemlje su praktično bankrotirale, što je opasnost koja se nadvila i nad Mađarskom, Makedonija je upravo završila izborne cikluse… Kada god posetim neku od zemalja koja se suočava sa izborima ove godine, oni kažu – vi ste u prednosti u odnosu na nas zato što nemate izbore ove godine, a opet ovde vidim političke stranke koje misle da su rešenje za ekonomske nevolje sa kojima se suočavamo politički izbori – što bi bio samo dokaz nezrelosti društva i nesposobnosti da se stvarno koncentrišemo oko toga šta mora da se uradi. Moramo da radimo bukvalno svakog dana, pa u tom smislu ja nemam neki dan D kada ću, kao predsednik Srbije, preduzimati ovakve ili onakve korake. Svaki dan imam konsultacije s premijerom Cvetkovićem, on radi svoj posao u zoni svoje ustavne nadležnosti, ministri rade svoj, što ne znači da ne može bolje. Uvek može bolje. Ali, verujte, čitav region prati ono što Srbija danas radi. Država Srbija danas ima više podrške u međunarodnim institucijama za ono što čini, na primer u MMF-u, u međunarodnim medijima, nego što je to u našoj javnosti poznato. Hoću to da kažem građanima Srbije, da je potrebno strpljenje, da znamo šta radimo u ovim okolnostima, iako, nažalost, jednostavno ne postoje pozitivna iskustva u suočavanju sa ovakvim izazovima iz prošlosti, sa kojim bi nam bilo kudikamo lakše. U datim okolnostima činimo bukvalno sve najbolje što možemo.

U poslednje vreme bitno su promenjeni globalni politički odnosi. Gde je tu Srbija i kuda će dalje ići?

Ovog trenutka, kao i svih prethodnih deset godina, ne postoji alternativa integraciji u EU i to je naš najvažniji spoljnopolitički cilj. Dobar je signal činjenica da je primljena aplikacija Crne Gore za kandidaturu za članstvo u EU. To je dobar signal za sve zemlje Zapadnog Balkana, nakon izvesnih najava da bi se ta proširenja mogla zaustaviti. S druge strane, menja se i priroda bezbednosnih blokova, pre svega NATO-a. Biće neophodno da se redefiniše odnos Rusije i NATO-a. Izvesnu nadu u tom smislu daju poruke predsednika Medvedeva i predsednika Obame. Za Srbiju je važna činjenica da se NATO širi na Zapadni Balkan i da su praktično sve zemlje susedi Srbije ili u NATO-u ili pokazuju jasnu nameru da postanu članice. O tome sam razgovarao i sa predsednikom i premijerom Austrije, jedine zemlje u regionu koja ima status neutralnosti već više decenija. Dakle, mi moramo dinamički analizirati političke, bezbednosne i ekonomske procese u svetu pa i u regionu, moramo definisati još jednom naše strateške ciljeve u novim okolnostima. Nakon kolapsa Liman Bradersa (Lehman Brothers) na Njujorškoj berzi, nijedna institucija neće izgledati kao što je izgledala do sada, pa u tom smislu ni integracije u EU neće imati isto lice, istu dinamiku kao do sada, ali ni po koju cenu ne smemo odustati od članstva u EU.

Uprkos svemu, ne verujete da bi se parola „i Evropa i Kosovo“ u realnosti mogla preokrenuti u stanje „ni Evropa, ni Kosovo„?

Ne. Definisao sam našu politiku na prošlim izborima, dobio podršku građana, sa punom svešću o tome da su oba strategijska cilja, i očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje i članstvo u EU, bremenita teškoćama, ali to ne znači da treba da odustanemo. Ja sam apsolutno uveren da tako povezani ciljevi jedino obezbeđuju i očuvanje integriteta, i ulazak u EU. Srbija ima međunarodni značaj jednim delom i zbog toga što je direktno vezana za međunarodni problem Kosova. To nije samo interni problem Srbije, već jedan internacionalizovan problem. Srbija kao zemlja koja ima međunarodni značaj ima kudikamo veće šanse da postane članica EU nego zemlja koja ima samo lokalni ili regionalni značaj. To ne znači da Srbija baš zbog internacionalizacije kosovskog problema nema dodatno opterećenje, ali je pitanje politike koju ćemo voditi da nas dovede do realizacije oba cilja u novim okolnostima. Kada govorim o tome da će i integracija u EU imati drugačije lice u godinama koje dolaze, tu mislim i da će pitanje Kosova i Metohije za dve, tri ili četiri godine biti drugačije tretirano, ne samo zbog očekivane odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu, nego zbog promene u konstelaciji političkih odnosa na Balkanu, u Evropi, pa i u čitavom svetu – pa će tako biti redefinisan svaki problem, uključujući i problem Kosova.

Kada ste u Austriji razgovarali o širenju NATO–a i vojnoj neutralnosti, da li ste u vidu imali i razlike u razvijenosti Austrije i Srbije, zbog kojih jedan broj vojnih analitičara tvrdi da neutralnost za Srbiju nije dobra ideja?

Bili bismo veoma naivni kada bismo neutralnost Švedske i Austrije mehanički prenosili na Deklaraciju o neutralnosti Srbije. Srbija je kudikamo manje razvijena zemlja i zemlja sa manje stabilnim političkim institucijama, tako da će se o toj deklaraciji sasvim sigurno diskutovati narednih godina. Moraće biti uzet u obzir čitav spektar pitanja – od bezbednosti, ekonomije do politike, koje su prosto neodvojive jedna od druge. Srbija ima dosta dobro definisan nivo odnosa sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir. Mislim da postoji jedan široki prostor kroz koji bismo mogli razraditi naše odnose. Dokle god se ne dostigne taj cilj, izlišno je govoriti o drugim koracima.

Da li se može reći da Srbija u ovom trenutku ima razvijene odnose sa Amerikom samo na vojnom planu?

Srbija ima razvijene odnose u vojnoj ravni pre svega zbog strateške saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja. S druge strane, kada god imate takvu vrstu odnosa, onda morate imati i političke odnose. Tačno je da kada argumentujete interese Srbije u Pentagonu, to je kudikamo lakše nego u nekim drugim američkim institucijama, ali naš cilj je da poboljšamo poziciju Srbije baš u svakoj američkoj instituciji. Odnosi sa SAD imaju nedvosmisleno strategijski značaj, baš kao što naši odnosi sa Rusijom imaju takav značaj. Svako zapuštanje tih odnosa na jednoj ili na drugoj strani imalo bi negativne posledice po interese naših građana i po međunarodnu poziciju naše zemlje.

Kako biste sada opisali odnose sa Amerikom?

Napredak je nedvosmislen posle rešenja slučaja Kovačević, koji je pretio da bude hroničan problem u našim bilateralnim odnosima. Zbilja su nerazumljive kritike koje su upućivane vladi, jer se nije sagledavala celina vladine akcije na rešenju problema za koje su, nema dileme, odgovorni neki državni činovnici. S druge strane, postoji konstanta dobrih odnosa u vojnoj sferi. Ti odnosi se još bolje vide u borbi protiv organizovanog kriminala. Srbija ima vrlo značajna uporišta za svoju političku poziciju i u američkom Kongresu, među kongresmenima koji prijateljski gledaju na Srbiju. Amerika nije jednostavno društvo, to je složeno, veliko društvo, društvo ogromne moći i zbog toga u svakoj instituciji američkog društva vi morate da branite vlastite interese. To Srbija radi već godinama, sada prvi put i organizovano i postoje dobre posledice takve politike. Imamo jedan fundamentalni razlaz sa SAD – oko Kosova i Metohije – koji ne treba, niti je moguće sakriti. Vrlo je teško da će nam se tu podudariti stavovi, ali sa tom razlikom moramo dalje da živimo i da razvijamo dalje naše odnose, a ne da ih stavimo na led. Naprotiv. Potrebno je i dalje raditi sa potencijalnim američkim investicijama, i naravno, treba uzeti u obzir i svetsku krizu. Ukoliko se SAD prve ne izvuku iz svetske krize, tada ni čitav svet neće u decenijama koje dolaze moći da pronađe rešenje. Danas predsednici svih najvećih država sa velikim nestrpljenjem očekuju prve pozitivne pokazatelje na američkim berzama, tamo gde je kriza nastala. U tom smislu i Srbija mora da bude zemlja koja želi i nada se da će se američka privreda izvući iz krize, i povući onda, kao najznačajniji motor svetske ekonomije, i sve ostale ekonomije u boljem pravcu.

Kada možemo da očekujemo normalizaciju odnosa sa Crnom Gorom i Makedonijom?

Što pre. Srbija nije ni kreirala tu krizu u odnosima. Kriza je nastala priznavanjem Kosova i Metohije i to u izuzetno delikatnoj situaciji, nakon usvajanja Rezolucije Generalne skupštine UN-a, kojom se čitav kosovski problem premešta iz političke u pravnu ravan. Već odavno sam uputio poruke, kao predsednik Srbije, i Crnoj Gori i Makedoniji, o neophodnosti poboljšanja odnosa. Makedonija je reagovala veoma brzo i već ovih dana imaćemo konkretne dokaze tog poboljšanja. Očekujem da se tako nešto desi i kada je reč o Crnoj Gori. Ne postoji nijedan razlog da do poboljšanja ne dođe.

Idete li u Zagreb u maju, kao što je najavljivano u medijima?

U ovom trenutku nije precizirano vreme, ali poseta će se svakako desiti.

Hoće li ministar Jeremić ići s vama, s obzirom na to da nije bio tu kada je dolazio premijer Ivo Sanader?

Što ne bi išao? Nema nijednog razloga. Mi imamo otvorene odnose sa Hrvatskom i to je na konferenciji za novinare, koju smo imali Ivo Sanader i ja, još jednom potvrđeno. Postoje pitanja o kojima nemamo istovetna mišljenja, ali to ne znači da treba da zamrznemo naše odnose. Pitanja oko uloge Srbije u devedesetim godinama i tužbe Hrvatske protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, operacije „Oluja“ i „Bljesak“, proterivanje Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, to su pitanja koja se nalaze pred Međunarodnim sudom pravde. Ako na civilizovan i sudski način rešavamo jedan do sada nerešen spor, ne znači da treba da zamrznemo odnose u svim ostalim tačkama. Dok sud radi svoj posao, moramo da kreiramo nove i bolje odnose.

Dosta se spekuliše i o poremećenim odnosima u vladajućoj koaliciji, na šta su ukazivali, recimo, različiti stavovi o ideji o smanjenju broja ministarstava.

Hajde da u ime političke stabilnosti, koja nam je više nego neophodna, bez koje nema ni u budućnosti razvoja, niti spokojstva građana, razmišljamo hladne glave. Dakle, parlament, a time i vlada, izgleda onako kako građani glasaju. Ako građani glasaju za mnoštvo stranaka, to ima i svoje dobre strane, jer će svaki pojedinačni interes imati svoju parlamentarnu artikulaciju, ali, s druge strane, onda to objektivno otežava formiranje vlade i svih ostalih institucija koje će biti efikasne i u kojima će dogovori biti veoma brzi i na zadovoljstvo svakog građanina. Ovu vladu čini ne samo DS nego i G17 plus, i SPO i LSV i dve bošnjačke stranke i stranka penzionera i SPS i JS, i sve te stranke imaju svoje predstavnike, svoje posebnosti i politički identitet. Da biste upravljali takvom vladom, morate pokazati izuzetno visok nivo veštine da ne povredite niti jedan subjektivitet, a istovremeno da ubedite svakog učesnika u vladi da prione na realizaciju opštih ciljeva. Mi imamo onu izreku – dva Srbina, tri partije. Takav nam je i parlament. Već sam javno rekao da bi bilo veoma dobro kada bi se pojednostavio politički sistem u Srbiji, kad bi parlament bio dominantno predstavljen od dve ili tri stranke, lakše bi bilo obezbeđivati političku stabilnost u Srbiji. Tada bi i vlada bila jednostavnija i donošenje odluka bi bilo jednostavnije.

Govorite o inicijativama za promenu izbornog zakona koje se već mogu čuti?

Podsećam vas da je parlamentarna većina donela promenu poslovnika i stvari su se izmenile nabolje. Parlament usvaja zakone kudikamo većom brzinom i videćemo da li su potrebne i druge promene. Što se tiče promene zakona o političkim strankama i izbornom procesu, imamo nekoliko predloga koji su sada na stolu.

Da li se o tim promenama još samo razmišlja, ili su na pomolu neka rešenja?

Mi se nalazimo u situaciji da bukvalno svaku ravan društva moramo da reformišemo. Nažalost, neki ispred nas nisu proizvodili dovoljno brze i dovoljno korenite reforme. Tako da mi sad imamo proces reforme pravosuđa, zdravstva, obrazovanja, državne uprave. Imamo reformu parlamentarizma, reformu čitavog političkog sistema, reformu struktura bezbednosti, reformu sistema odbrane, reformu policijskog sistema. Ja ne znam mnogo društava u svetu koja toliko vredno moraju da rade na tako kompleksnim procesima. Moraćemo kroz vreme koje dolazi, relativno brzo, sagledavati neophodnost reforme političkog sistema. Zakon o političkim strankama je na dnevnom redu, diskusija je već počela. Ne treba olakšavati formiranje političkih stranaka, nego treba političke stranke učiniti odgovornijim, transparentnijim, uverljivijim. Treba i izbore, po mom mišljenju, učiniti takvim da poslanici moraju odgovornije da rade, dakle, da odgovaraju konkretnim biračima. Mislim da izbori treba da budu direktni. Nije moguće da jedno društvo bude stabilno ukoliko je samo jedna institucija, predsednik Republike, direktno biran. Mora još neko da bude direktno biran od građana i u tom smislu direktno polaže odgovornost građanima. Tako da svaka institucija mora da ostavi bolje okolnosti i veće institucionalne kapacitete sledećoj instituciji. Tako društvo napreduje. Evo vam primer Španije. To je zemlja u kojoj je svaka vlada radila efikasnije od prethodne i tako je Španija ušla u grupu 20 najrazvijenijih zemalja sveta, to je jedna od deset najvećih ekonomija sveta. Pre samo 20 godina Španija je bila zemlja u razvoju. Srbija treba da sledi španski primer.

Niste pomenuli reformisanje statusa Vojvodine, koje je takođe u toku.

Ustavna je obaveza da Vojvodina dobije svoje nadležnosti kao pokrajina i one su vrlo striktne i jasne. To je na nivou prava. Na nivou politike, imate različite tendencije – od onih koji Srbiju žele da vide kao unitarnu državu do onih koji Vojvodinu žele da vide kao republiku. I jedno i drugo je izvan Ustava, ali to je izraz različitih politika. Kao predsednik Srbije, moja obaveza je da zastupam Ustav Srbije, nepokolebljivo i do kraja i da branim pravni poredak ove zemlje i ja ću to činiti. Što se tiče DS-a, on se zalaže ne samo za autonomiju Vojvodine nego i za decentralizaciju cele Srbije.

Ali DS nije izašao u javnost sa konkretnim predlogom decentralizacije zemlje, za razliku od nekih drugih partija.

To je zbog toga što se ta diskusija privodi kraju. Ubeđen sam da ćemo u godinama koje dolaze morati da razgovaramo ne samo o nadležnostima pokrajine Vojvodine već i ostalih regija u našoj zemlji. Nije održivo da samo Vojvodina ima posebna prava. Nije ideja da se pored Beograda izgradi jedan novi politički centar kao što je Novi Sad, već da decentralizacija bude sprovedena do lokalnih samouprava i da onda ljudi u lokalnim samoupravama preuzimaju svoje odgovornosti. Način na koji Vojvodina dobija posebna prava ne sme ni na koji način da dovodi u pitanje stabilnost Srbije. Ta prava ne mogu da budu veća nego što bi ih imali ljudi u drugim delovima Srbije. Potrebno nam je ustavno, pravno, političko rešenje koje čini politički sistem u Srbiji funkcionalnim i u kojem se ne pravi novi policentrizam, nego se država funkcionalizuje, kako bi građani imali što više koristi i kako bi se zemlja što brže razvijala. Jedan od primera pogrešnog razumevanja decentralizacije bio je Ustav iz 1974. godine koji je autonomiji davao posebne nadležnosti u odnosu na Republiku Srbiju, a da Srbija nije imala takve nadležnosti na prostoru svoje autonomije. Takvo rešenje apsolutno ne može da dođe u obzir iako vidim naznake da bi neke političke stranke volele takvo rešenje. Pošto takvo rešenje nije u saglasnosti sa Ustavom Srbije, evo odmah da kažem da neće biti moguće da se vraćamo na Ustav iz 1974. godine. Ali Zakon o nadležnostima Vojvodine moramo da donesemo, kao što moramo na kraju i usvojiti statut Vojvodine i sva pravna akta, jer to propisuje naš ustav.

Postoji li potrebna saglasnost stranaka vladajuće koalicije oko tog usvajanja?

Kako da ne, mi smo u završnoj fazi analiza koje smo pravili prethodnih meseci. Potrebno je vrlo pažljivo izanalizirati celinu ovih zakona i ne treba srljati u odluke. Zbog toga nismo ispunjavali rokove u koje su nas gurali oni koji bi hteli da se na brzu brzinu donesu suštinska rešenja. Pitanje autonomije Vojvodine je pitanje od suštinskog državnog i nacionalnog značaja za Srbiju i to nije pitanje koje se rešava preko noći. Potrebno je i da se diskusija o autonomiji Vojvodine maksimalno racionalizuje, ali vidim da je i to pitanje pretvoreno u jednu halabuku. Ali da ne bude nikakve dileme – toj halabuci vlada neće podleći, već će pažljivo analizirati svako pravno rešenje, u skladu sa načelom funkcionalnosti, u skladu sa Ustavom Srbije i u skladu sa našim evropskim opredeljenjem.

Šta će ubuduće raditi general Zdravko Ponoš?

Vodimo računa i o njegovoj vojničkoj časti i sposobnosti da i dalje radi za državu. Odluka o tome šta će raditi u budućnosti general Ponoš biće doneta u narednom periodu.

Jeste li izračunali kolika će vam biti plata nakon smanjenja?

Nisam se bavio time, ali sam primetio neke nelogičnosti u platnim razredima državnih funkcionera i direktora javnih preduzeća. Nisam baš toliko uveren da svi oni toliko bolje i više rade za ovu državu, kolika im je plata. Da ne bude dileme – ni te plate, ni te nelogičnosti nije definisala ova vlada, nego su ih donosile prethodne – pre svega vlade one političke stranke koja danas najviše kritikuje te pojave. Tako da moramo i te greške da ispravljamo.