Biti Kopt u Egiptu
Želim da živim bilo gde mogu imati mir, unutrašnji mir i harmoniju sa okolinom, prijateljima i porodicom. Biti Kopt u Egiptu danas čoveka može koštati života. Ja volim svoju zemlju i voleo bih da tamo provedem ceo svoj život, ali bog je rešio da pobegnem i spasem se.
Rođen sam i živeo sam u Kairu. Tamo sam završio studije ekonomije i našao dobar posao. Međutim, izgubio sam četiri posla jer sam Kopt. Niko ne želi hrišćanina na svom poslu, a čovek to ne može da sakrije, ni da želi.
Da li ste musliman ili Kopt piše nam u ličnim kartama i na pasošu. Niko više nije siguran. Reč je o pravom progonu. U parohijsku crkvu su tokom protesta Muslimanskog bratstva upali ljudi i zapalili crkvu. Sveštenik mi je rekao da bežim.
Teška srca spakovao sam najosnovnije stvari, diplomu, video-materijale kao dokaze, napustio zemlju i rešio da tražim azil u Srbiji. Ovo je evropska zemlja. Sada sam u azilnom postupku i nadam se da će odgovor biti pozitivan i da ću ovde moći da nastavim svoj život.
Važno mi je da mogu da postim, da imam s kim da popričam, da se ispovedim, da ne moram da krijem ko sam i odakle sam. Želim da radim posao u struci. U stalnom sam kontaktu sa svojom porodicom, oni se nadaju da ću biti dobro. Strepim da li će oni biti dobro.
Ja sam Friba
Sada me svi mrze, pljuju me kad prolaze pored mene. Do juče smo se družile i pričale o svemu, sećale se svega iz Avganistana i Irana, išle zajedno u kupovinu, govorile o boljem životu i svojim očekivanjima… Sve žene su me volele jer volim da se šalim i družim sa svima. Stalno smo se šalile na moj račun jer sam samohrana majka, a dopadala sam se i mnogim Avganistancima ovde. Stalno su me zvali, hteli da pričamo, da idemo zajedno do centra. Nisam želela da ostanem sama ni sa jednim od njih jer bi odmah počeli da pričaju da sam nemoralna, da sam loša majka.
Ja sam Friba, Avganistanka iz Irana i sada me svi Avganistanci iz azilnog centra ogovaraju i govore da sam odvratna, nemoralna, loša majka i loša osoba. Žene kažu da sam kurva, a deci je zabranjeno da se igraju sa mojom decom samo zato što sam se zaljubila u Tunišanina, Arapina koji nije Avganistanac.
Svi su me zamrzeli zbog toga. Zaboravili su sve dobro o meni. Rastrzana sam, teško mi je, plašim se, plašim se za život svoje dece.
Avganistanci su bili besni. Njih 16 je došlo sa sekirom da prete Ahmedu, pretili su da će nas oboje ubiti. Samo zato što sam izabrala nekog ko nije iz Avganistana… Odbila sam sve njih i izabrala Arapina! Našla sam ljubav svog života. Ahmed je divan.
Moj muž je nestao u Turskoj, samo se jednog dana nije vratio sa posla. Više od tri godine nemam nikakvih novosti od njega, nijednu vest da je živ. Sa decom sam nastavila da bežim.
Sada sa Ahmedom maštam o novom životu u Švajcarskoj, tamo gde nikome nije važno odakle je ko i gde ne moraš voleti nekog iz svog naroda. Želim da živim u zemlji gde će moja deca ići u školu, a mi imati posao. U zemlji gde nema rata.
Svojoj porodici i porodici mog muža još nisam ništa rekla. Strepim da bi me se odrekli. Samo želim normalan život, sa svojom decom i nekim koga volim.
Krenuo sam opet
Imao sam šest godina kada je ispred naše kuće ubijeno dvadesetoro ljudi. Sve sam video i nikada to neću zaboraviti. Roditelji su vukli svoju nastradalu decu putem, kao da su želeli da ih vrate kućama.
Nas troje je sa roditeljima pobeglo u Liban. Majka je ponela samo ključ – ako se ikada budemo vratili u Palestinu i ako tada bude bilo kuće.
Majka je često gledala taj ključ i molila se. Nije se molila da se tamo vratimo već samo da svi budemo dobro. Mislim da bi danas bila veoma ponosna na mene.
Ja sam uporan. U Libanu smo živeli u izbegličkom kampu na granici. Svašta smo videli, ali ništa se ne može uporediti sa Palestinom. Ako ne živite u pojasu Gaze, gde stiže sva humanitarna pomoć, vi ste potpuno zaboravljeni.
U libanskom kampu sam se oženio Palestinkom koja je rođena tu, u kampu. Imamo dve ćerke, od dvanaest i trinaest godina.
Nedugo pošto se starija rodila, ja sam otišao u Evropu pokušavajući da nam zaradim za život. Ilegalno sam se dokopao Nemačke. Tamo sam radio na građevini, u restoranima i prodavnicama. Živeo sam tako deset godina. Plan je bio da zaradim dovoljno i da njih tri dobiju lažne pasoše i dođu.
Provalili su me, deportovan sam i nisam znao gde sam. Jedva sam se dokopao kampa i uspeo da dođem do porodice. Moje ćerke su porasle, ne sećaju me se, nisam siguran ni da li me vole. Moja žena se obradovala što me vidi, ali primetio sam u njenim očima da se oseća iznevereno. Roditelji su mi umrli.
Brat je pokušao da se vrati u Palestinu, ali nikada nismo saznali šta se desilo s njim. Krenuo sam opet. Ne znam gde bih voleo da živim. Rastrojen sam emotivno, ali održava me nada da ćemo jednom ponovo svi biti zajedno, da će to biti zakasneli zajednički početak.
Projekat „Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti“ finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program „Jačanje medijske slobode u Srbiji“. Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske Unije. Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
