»The Game«

Suton nad vojvođanskom ravnicom, 18 je časova. Oštar vetar kosi. Grupa od pedesetak mladića, sa rančevima i vrećama za spavanje prebačenim preko ramena, odlučno korača putem koji povezuje sela Majdan i Rabe, dvadesetak kilometara istočno od Kanjiže. Ašuk iz Indije, Ahmed iz Alžira, Sirijci i Marokanci. Dve granice sa Evropskom unijom su na samo nekoliko kilometara odatle: jedna sa Mađarskom, preprečena ozloglašenom duplom ogradom visokom šest metara, sa bodljikavom žicom pri vrhu, podignuta je 2015. godine po nalogu premijera Viktora Orbana. Uz nju se nižu najsavremenije kamere, i detektori kretanja. Druga sa Rumunijom je manje čuvana. Svi će oni te večeri pokušati the game (igru), koja se sastoji od pokušaja da se izbegne policija i uđe u EU preko „tromeđe“.

foto: milica čubrilo filipović

Ovo je alternativna migraciona ruta koju sve više migranata koristi poslednjih meseci, iako je mnogo duža nego putanja preko Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Ovom trasom se ulazi u Mađarsku, to jest u Šengen zonu, zaobilaznim putem preko Rumunije. „Jasni pokazatelji da se povećao broj ljudi koji ilegalno dolaze iz Srbije primorao nas je da povećamo broj pripadnika patrola“, glasi saopštenje Fronteksa, EU Agencije za graničnu i obalsku stražu. Danas 87 pripadnika Fronteksa obezbeđuje granicu zajedno sa rumunskom policijom.

Od prošlog januara saradnja Fronteksa sa mađarskom policijom je suspendovana dok se zakonodavstvo ne harmonizuje sa evropskim normama po pitanju tražilaca azila. Naime, Mađarska sistematski vraća izbeglice nazad u Srbiju, ne dajući nikome priliku da podnesu zahtev za azil. Prema podacima Helsinškog komiteta, od decembra prošle godine 4000 ljudi je tako isterano iz Mađarske po kratkom postupku. S obzirom da ne postoji statistika ilegalnih prelazaka granice, najrelevantniji podaci su analize broja zahteva za azil koji je drastično povećan u Rumuniji od prošle jeseni. Sa 2626 došli su do 6156, što predstavlja povećanje od 137 odsto. Prema podacima Inspectoratul General pentru Imigrări, rumunskih imigracionih službi, od jeseni 2020. godine 92 odsto onih koji traže azil je ilegalno ušlo iz Srbije.

SAMO NE PREKO HRVATSKE

Mnogi od onih koji se nadaju da će preći tromeđu prvo su pokušali sreću preko Bosne i Hercegovine i Hrvatske. „Tamo je teško“, kaže Ahmed, Alžirac u tridesetim godinama, koji je zajedno sa petoricom svojih sugrađana našao sklonište u napuštenoj kući sa zjapećom rupom na krovu u selu Majdan. „U Hrvatskoj policajci svuda patroliraju sa kapuljačama na glavama. Uzimaju sve – novac, telefon i odeću. Znam ljude koji su prebačeni u bolnicu.“ Za Ahmeda nema sumnje, bolje je probati preko Rumunije i Mađarske.

Humanitarne organizacije već dugo upozoravaju na preteranu revnost hrvatske policije. Situacija se znatno pogoršala prošlog leta, kada je u bosanskom Unsko-sanskom kantonu nastao haos, a nasilje hrvatske policije dodatno eskaliralo. Prošlog oktobra je evropska komesarka zadužena za unutrašnje poslove Ilva Johanson osudila „nehuman i ponižavajući tretman“ migranata, obećavajući „detaljnu raspravu“ sa vlastima u Zagrebu. Savet Evrope je pozvao hrvatske vlasti da zaustave policijsku torturu i kazne počinioce.

Ali, na terenu su se stvari samo pogoršavale. Krajem decembra prošle godine izbio je požar u kampu Lipa blizu Bihaća, i dok su se vlasti BiH prepirale oko toga ko je odgovoran, stotine ljudi se treslo od hladnoće na otvorenom, u snegu, a dolasci u severni deo Srbije su se povećavali. „Samo u selima Majdan i Rabe od ove zime stalno boravi više od 300 migranata“, kaže koordinator Lekara bez granica (MSF) u Srbiji Žeremi Ristor. Većina utočište pronalazi u napuštenim kućama pripadnika mađarske i rumunske manjine kojima su Budimpešta i Bukurešt izdali pasoše nakon integracije u EU. Potom su oni masovno otišli u potrazi za boljim životom.

ZAGLAVLJENI U SRBIJI

Siri, Palestinac čija je porodica našla zaklon u izbegličkim kampovima u Siriji šezdesetih godina prošlog veka, skvotuje u staroj trošnoj panonskoj kući od naboja na ulazu u Rabe. Devetoro ih je, uključujući tri devojke. Ovaj mršavi 27-godišnjak sa glavom umotanom u šal je pobegao od borbi u Alepu 2011. godine. Prešao je Jordan, Liban i Tursku, pre nego što je krenuo Balkanskom rutom u nadi da će se pridružiti delu svoje porodice koja se nastanila u Nemačkoj blizu Štutgarta.

Pre nekoliko dana, Siri je preko Rumunije stigao do Segedina i ponadao se da je blizu cilja. „Policija me je uhapsila, pretukla i opet sam završio ovde. Bez ičega. I patike i jaknu su mi uzeli“, izgovara sa uzdahom, trudeći se da zadrži osmeh na licu. Svoju priču priča u dvorištu u kome su se okupili da založe vatru kako bi skuvali šerpu krompira. Sa telefona se čuje „Get up, stand up“ kralja regea Boba Marlija.

„Imamo para za malo hrane i cigarete“, kaže jedna od devojčica sedeći na dušeku na podu male sobe zagrejane raspadnutim šporetom na drva. Na zidovima se i dalje vide tragovi zelenih šara koje su nekad krasile vojvođanske kuće. „Sreća, u kupatilu su ostale kada i klozetska šolja, pa napunimo bidone i operemo se. Mnogo nam to znači, iako je voda ledena“, objašnjava Lejla. Prekida razgovor da bi preko Skajpa razgovarala sa majkom u Nemačkoj.

foto: simon rico

DESNIČARSKI GNEV

Beogradski kolektiv Klikaktiv jedna je od retkih humanitarnih organizacija koja dolazi svake nedelje i pruža migrantima pravnu pomoć i psihičku podršku. „Radije borave što bliže granici nego u udaljenim prihvatnim centrima u kojima su uslovi daleko bolji, kao u Somboru i Kikindi“, objašnjava pravnica ove organizacije Milica Švabić.

„Van kampova se susreću sa sve većim antagonizmom lokalnog stanovništva. Retorika se promenila poslednjih godina. Više se ne govori o izbeglicama već o „migrantima koji su došli da islamizuju Srbiju i Evropu“, ističe socijalni radnik Klikaktiva Vuk Vučković. Tako je poslednjih godinu dana sve učestalije marširanje ekstremno desničarskih organizacija poput Narodne patrole, koja je prošla kroz Rabe i Majdan uz povike „Srbija je naša“ i sa željom da „počisti zemlju od đubreta“. Nijedan pripadnik te organizacije nije priveden, a stanovnici su čak i potpisivali peticije podrške.

„Ljudi se sada plaše izbeglica. Uglavnom su stari ostali ovde. Ima nas sve skupa jedva 150 u Majdanu i Rabe“, kaže šezdesetogodišnjak Abraham Rudolf, koji živi u skromnoj kući na ulazu u Majdan naslonjenoj na ruševinu u kojoj skvotuju kandidati za game. „Tačno je da su napravili veliku štetu i da nema ko da to nadoknadi narodu. Greju se gredama, žive u strašnim higijenskim uslovima… Povremeno ukradu krompir sa njiva. Ali hladno je, i oni su gladni. U stvari, nikoga ne povređuju, kupuju u prodavnici koja je procvetala. Oni samo hoće da idu dalje, neće da ostanu ovde. Jednom sam im pozajmio sekiru da cepaju drva, polomili su je ali su mi doneli pare da nadoknade štetu i koka-kolu“, kaže Abraham, vozač mesne zajednice u penziji koji sada obrađuje zemlju.

SVE JE POSTALO RUTINA

Iako je tromeđa manje opasna od putanje kroz Hrvatsku, ne manjka policijskog nasilja. To je navelo MSF da se usredsredi na pomoć žrtvama. „Što policija ima više iskustva, to ostavlja manje tragova batinanja. Zato se više vidi kada deluju rumunski policajci. Više od 30 odsto naših konsultacija odnosi se na fizičke traume, većina je počinjena tokom fizičkog odvraćanja migranata da pređu granicu, dok su ostale posledice nesreća“, kaže koordinator Žeremi Ristor.

Tako je Hanan pala skočivši sa mađarske ograde. Nikada nije lečena i od tada ova 33-godišnja Sirijka blagog lica ima bolove dok hoda. Ali ne odustaje od svog cilja da stigne do Nemačke zajedno sa suprugom i dvanaestgodišnjim nećakom čiji su roditelji ubijeni u borbama u Alepu. „Isprobali smo sve puteve“, kaže ona, dok sedi pored puta kako bi skupila snage da nastavi dalje. Bivši student engleske književnosti besprekorno govori i francuski jezik. „Dva puta smo prelazili Dunav kako bismo se dokopali Rumunije. Ovde na tromeđi smo pokušali dvanaest puta. A granice Hrvatske i Mađarske pokušali smo da pređemo sedam puta.“ Ovog puta rumunska policija proterala ih je na granični prelaz Rabe. „Teško je, ali nemamo izbora. Moj muž je napustio Bašarovu vojsku sa svojom puškom. Ako se vrati, biće osuđen na smrt.“

Bez obzira na visinu zidova i prepreka postavljenih na njihovom putu i policijsku represiju, uporni u potrazi za boljom budućnosti, skoro svi će na kraju preći granicu EU. Kao što ih je prešlo preko milion od 2015. godine, uglavnom bežeći iz Sirije, Iraka, Avganistana, sa Srednjeg istoka i iz Afrike. Bezbednosna politika samo pogoršava ranjivost izbeglica i njihovu izloženost trgovcima ljudima koji naplaćuju prelazak svake granice oko 2000 evra.

Da li će EU primeniti svoje principe poštovanja humanitarnog prava i Ženevske konvencije i primorati svoje novije članice kao što su Hrvatska, Mađarska i Rumunija da ih se pridržavaju, ili će ih koristiti kao graničarske pse čuvare kojima je implicitno dozvoljeno da batinaju? Kada su vlasti u Beogradu u pitanju, reakcija skoro da nema. Mađarska i rumunska policija često ne obaveštavaju svoje srpske kolege o proterivanju izbeglica. Sve je postalo rutina. Samo ih prebace sa druge strane granice. Da li je u pitanju stav da se komšijama ne treba zamerati? Ili je u pitanju diplomatsko ćutanje u kontekstu jačanja saradnje Srbije sa Fronteksom? „Usputna izbeglička stanica“ Srbija mogla bi u narednom periodu da postane „sigurnosna komora“ EU.