Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Albert Ajnštajn je mislio da Tesla nije nikakav naučnik, nego prosti pronalazač. Nikola Tesla je smatrao da je Ajnštajn u suštini činovnik, jer je u mladosti bio službenik švajcarskog patentnog zavoda. Planeta Zemlja bila je isuviše tesna za dva takva genija, njima je bio potreban sopstveni svemir da bi mogli da istutnjaju sve svoje ideje, a obojica su bili povezani sa ovim našim malenim prostorom – Tesla je bio Srbin, Ajnštajn oženjen Srpkinjom.

Obojica genija su obožavala svoje majke, koje su obe bile domaćice, ali veoma različite. Teslina mama Georgina bila je supruga skromnog srpskog paroha u jednom hrvatskom selu, ali je njen sin o njoj pisao kao o ženi briljantnog uma sa izraženom intuicijom. U njenoj porodici bilo je pronalazača malih, korisnih spravica za domaćinstvo i poljoprivredu. Za Teslu je majka bila jedina žena na svetu. Govorio je da je za njega čednost uslov za produktivan rad. Iako je bio slavan i pod pažnjom javnosti, nije poznata ni jedna jedina njegova makar delimično erotska veza.

Ajnštajnova mati Paulina bila je iz imućne porodice industrijalaca, udala se za fabrikanta. Forsirala je razvoj svog sina, naslutila njegovu genijalnost, angažovala za njega privatne profesore. Majka i sin bili su veoma bliski, njihov intenzivan odnos bio je prekinut samo za vreme njegovog braka sa Milevom rođenom Marić.

Albert je bio ženskaroš. Na Univerzitetu u Cirihu upoznao je dve godine stariju koleginicu Milevu, zajedno su studirali, ona mu se podala u svakom pogledu, sarađivala u njegovom naučnom radu, neki njeni biografi tvrde da je njen udeo u pronalasku Teorije relativiteta značajan. Mileva je Albertu rodila i vanbračnu kćerku. Tek posle su se venčali, dobili dvojicu sinova i posle šesnaest godina razveli.

Ajnštajn ju je varao od početka braka. U Berlinu je istovremeno bio zaljubljen u majku i kćerku i obema ponudio brak: Elzi, starijoj od njega tri godine i ćerki rođene sestre Albertove majke, i njenoj ćerki Ilzi koja je bila mlađa od njega 22 godine. Kako bi mogao da se oženi Elzom, Albert je Milevi u zamenu za razvod obećao da će joj prepustiti novčani deo Nobelove nagrade ako je ikada bude bio dobio. Koliko se zna, održao je reč.

U Americi je Albert Ajnštajn imao nekoliko ljubavnica pre i posle smrti supruge. Neke od tih veza su poznate, pre svega sa Ruskinjom Margaritom Korenkovom, za koju su čak i ruski izvori govorili da je bila agentkinja sovjetske tajne službe. Njegova poslednja ljubavnica bila je Čehinja Johana Fantova, bibliotekarka, mlađa od njega 22 godine. Ajnštajn je govorio: „Neki muškarci se celog života muče ne bi li razumeli biće žene, drugi se bave manje teškim problemima kao što je, na primer, teorija relativiteta.“

U KOM GRMU LEŽI SREĆA

Da li velikani kakvi su bili Tesla i Ajnštajn mogu uopšte, tolikom znaju uprkos, da budu srećni? Grešno je pojesti plodove sa biblijskog drveta saznanja.

Ajnštajn se o sreći izjasnio u Tokiju 1922. kad je saznao da je dobio Nobelovu nagradu za 1921. godinu. Trebalo je pažu hotela da da napojnicu, u džepu nije imao prebijene pare, pa mu je na običnoj cedulji napisao: „Tih i skroman život podari više sreće nego uspešan trud povezan sa stalnim nemirom.“ Objasnio je zbunjenom momku da će sigurno uspeti taj papirić dobro da proda i za njega dobije mnogo više nego što bi bila napojnica. Kada su ga u Americi jednom prilikom pitali kako se oseća najuspešniji čovek na svetu, odgovorio je ironično: „Ja to ne znam, pitajte Teslu.“ Kako god bilo, Ajnštajnova dostignuća su za praktičan život bila nerazumljiva, ali je umeo da ih unovči. Tesla to nije umeo ili ga nije zanimalo.

Čarli Čaplin je januara 1931. pozvao Ajnštajna na premijeru jednog svog filma, a novinari su čuli kad mu je šapnuo: „Meni kliču jer me svi razumeju, a vama jer vas niko ne razume…“

Ajnštajn se čitav život „uspešno trudio i bio nemiran“, umro je kao imućan čovek. Tesla se takođe celog života „trudio“, njegovi izumi, kakav je naizmenična struja koja je donela svetlost svakoj ulici, svakom stanu, doneli su mu slavu, ali se često gušio u dugovima. Tek nekoliko godina pred smrt dobio je neku vrstu počasne rente kojom je mogao da plati hotel u Njujorku.

Ajnštajn je umro sa 76 godina u bolnici u malom mestu Plajnsboro blizu Univerziteta Prinston nesrećan zbog toga što je svojim pismom Ruzveltu inicirao izradu atomske bombe koja je razorila Hirošimu i Nagasaki, a Tesla, koji se za klicanje publike nije interesovao, preminuo je u 87. godini zavitlavajući se, ostavši duhovit i ciničan do kraja. Napisao je da se u paketu u njegovoj sobi nalazi strahovito oružje koje će, ako ga otvore, razneti hotel i pola grada, ali kad su uz sve mere opreznosti najzad ipak raspakovali kutiju, u njoj su našli samo otpatke nekih električnih spravica.

EUREKA

Kod Getea Doktor Faust i Đavo diskutuju za koju cenu bi naučnik prodao svoju dušu. Dr Faust Đavolu kaže da bi za trenutak sreće koji bi ga nagnao da uzvikne da ne prođe nikada jer je tako lep, rado pao u ambis i ostao okovan za vjek i vjekova. Za tren prave sreće večno prokletstvo! Nečastivi prihvata dogovor. Faust je ovde oličenje čoveka sveobuhvatne inteligencije, a Đavo već što đavo jeste, bivši, smenjeni arhanđeo buntovnik, koji ne priznaje svemoć dosadnog, matorog boga.

Pretražimo sopstveno sećanje, jesmo li doživeli bar jedan takav trenutak apsolutne sreće? Ne mislim na zadovoljstvo poslom, ostvarenom ljubavnom vezom, zdravljem, ni na ushićenje lepotom prirode na moru ili planini, lepu novogodišnju noć koja najavljuje dobru godinu. Sve su to ipak osećanja koja kraće ili duže traju. Ja ovde mislim na svu sreću sveta sabijenu u jednom jedinom trenutku u kome bismo hteli da zaustavimo vreme, jer lepše, bolje, srećnije biti ne može.

Anegdota toliko poznata da je već postala deo istorijske nauke glasi da je jedan od velikih prethodnika Tesle i Ajnštajna, Arhimed iz Sirakuze, doživeo takav trenutak. Kupajući se u kadi sinulo mu je da telo potopljeno u vodi gubi toliko svoje težine koliko je teška voda koju je istisnulo. Taj zakon fizike, Arhimedov zakon, dokazuje zašto teško plovilo ne potone, zašto teški avion leti, bez njegovog poznavanja nema astrofizike, nema razumevanja modernog sveta. Arhimed je iznenada shvatio tu formulu i to ga je toliko usrećilo da je skočio iz kade i go, kao od majke rođen, potrčao ulicama saopštavajući koliko je srećan: „Eureka! Eureka! – Pronašao sam! Pronašao sam!“

Da li je to Tesla doživeo svaki put kad se setio nekog genijalnog izuma? Ili nije, jer je bio nepoverljiv prema svemu i prvo hteo sve da proveri temeljnim eksperimentima pre nego što će, na primer, zasvetleti Nijagarini vodopadi? Ako je tako, on svoju dušu nije prodao.

Da li je Ajnštajn doživeo ekstazu sveobuhvatne sreće i hteo da zaustavi vreme kada se setio formule „E=mc²“ na koju se svodi ideja Opšte teorije relativiteta koju malo ko razume, a sigurno je da prosečan čovek od nje ne vidi nikakvu korist? Ako jeste, da li je time prodao dušu đavolu jer se posle osećao krivim za Hirošimu i Nagasaki? Ili je, jer ceni tihi skroman život, taj trenutak osetio kad su mu se sa Milevom, rođenom Marić, rađali sinovi Hans Albert i Edvard, kršteni pravoslavno u Nikolajevskoj crkvi u Almašu kraj Novog Sada? Da li je bio kažnjen za tu sreću kada je saznao da Edvard boluje od šizofrenije, pa je napisao jednom prijatelji: „Moj sin je jedini problem koji ne umem da rešim.“

ZRACI SMRTI

Posle Hitlerovog dolaska na vlast, za jevrejske naučnike u Nemačkoj život je bivao sve teži, neki su se blagovremeno spasli begom u Ameriku, među njima Leo Silard i Edvard Teler, koji su do svog bekstva radili sa Vernerom Hajzenbergom, nosiocem Nobelove nagrade za fiziku za 1932. godinu, koji je započeo razradu ideje koju su nazvali „Uranprojekt“. Oni su pokušali da u novoj domovini zainteresuju vlasti za opasnost koja preti od nuklearnog oružja koje razvijaju nacisti, da pronađu izvor finansiranja sličnih istraživanja. Međutim, kada su stigli u SAD, svetski rat nije bio na pomolu, pogotovu se nije nazirala mogućnost da Amerika ponovo zarati. Zbog toga su svoje brige izneli Ajnštajnu.

Ajnštajn je bio osetljiv na jevrejske muke, kao gimnazijalac je i sam osetio progon zbog svog porekla. Shvatio je, naravno, težinu jednog Hajzenberga pa je pismeno Ruzveltu izneo situaciju i savetovao mu da se izdvoje sredstva ne bi li se blagovremeno našao odgovor na sve moguće pretnje. Tako je i učinjeno, Teler je učestvovao u projektu „Menheten“, izradi američke atomske bombe i kasnije bitno doprineo stvaranju američke hidrogenske bombe.

Pre nego što je atomska bomba bačena na živu metu, njeni tvorci sa Robertom Openhajmerom na čelu potcenjivali su njeno dejstvo. Openhajmer je prorekao da bomba „Mali dečko“ može da ubije oko 14.000 ljudi. U sekundu je, međutim, ubijeno deset puta više ljudi, a dugotrajno umiranje od radijacije uopšte nisu predvideli. A možda ih je bilo „baš briga“. Kada je Ajnštajn čuo da je bomba bačena, usklikuo je samo: „Oh Weh!“, što bi u slobodnom prevodu sa nemačkog značilo „Jaoj si ga nama“.

Nikola Tesla nije bio šaljiv kao pred samu smrt kada je već 1917. godine američkoj ratnoj mornarici ponudio „zrake koje mogu da uništavaju neprijateljske brodove“. Verovatno je imao na umu nešto nalik laserskim zracima. Ideja je tada odbačena kao nemoguća, međutim, sličnu ideju je imao Arhimed više od tri hiljade godina ranije. Smislio je da bi ogromnim ogledalima od bronze zraci sunca mogli da se povežu u zajednički moćan zrak koji bi palio i potapao neprijateljske brodove. Krajem pretprošlog veka takvi zraci su se pojavili u romanima H. Dž. Velsa, a danas su zraci smrti važan element naučno-fantastične literature i filmova. Sa njima je osamdesetih godina prošlog veka eksperimentisalo američko Ministarstvo odbrane, a kladio bih se da su i Rusi nešto pokušali na tu temu.

Tesli se pripisivalo da je takve zrake izumeo ne da bi se vodili ratovi, nego da bi se sprečili. Čak su mu i ozbiljni komentatori pripisivali da je 30. juna 1908. svojim tajnim oružjem izazvao misterioznu eksploziju u Sibiru, u Tunguskoj, kada je na prostoru od 2000 km² spaljeno i porušeno sve, ali nije nastao nikakav krater, kao što bi bilo logično posle takve eksplozije. Koliko je javnosti poznato, o takvim eksperimentima ništa nije nađeno u njegovoj zaostavštini, a katastrofu u Sibiru danas tumače eksplozijom meteora koji se prilično približio Zemlji.

Petnaestog februara 2013. blizu ruskog grada Čeljabinsk došlo je do eksplozije asteroida koji je ušao u Zemljinu atmosferu, što su snimile brojne video-kamere. Iako je bio težak samo 12 kilograma, oštetio je 3700 zgrada, a povređeno je 1491 osoba. Putanja mu je naknadno detaljno ispitana, dolazio je iz pravca Sunca što je onemogućilo da ga na vreme detektuju. To znači da opasnost da nešto iz pravca svemira pogodi Zemlju nije samo maštarija filmova katastrofe.

RAJSKO VOĆE

Vernici triju velikih religija – jevrejske, hrišćanske i muslimanske – na početku prve knjige, koja ih spaja – Starog i Novog zaveta i Kurana – učili su da su prvi ljudi koje je Svevišnji stvorio živeli u raju. Oni koji to ne prihvataju kao neprikosnovenu božju istinu misle da je to lepa bajka za odrasle ili legenda. Samo što legende ne padaju s neba, zasnivaju se na nečem stvarnom, što se u opštem pamćenju lagano pretvara u dobru priču. Znači li to da je postojalo neko doba kad su ljudi bili srećni? Svi ljudi podjednako? Neko pretcivilizacijsko društvo? Možda jeste, zašto da ne?

Da li je Adamu i Evi bilo dosadno u toj zamišljenoj apsolutnoj sreći kad nisu morali teško da rade ili u bolovima da rađaju? Šta su činili po ceo dan? Da li im je Bog pored ostalog podario i radoznalost, pa su hteli da znaju ponešto što nije želeo da im otkrije? Sve im je u tom raju bilo podložno, osim plodova sa drveta saznanja. Da li je bila greška što je Bog Adamu i Evu uopšte rekao em da postoji, em da su njegovi plodovi za njih zabranjeni?

Grčka mitologija nam kazuje da je Prometej protiv Zevsovog naređanja ljudima podario svetlost. To je starija, ali slična priča. Svetlost saznanja nalazi se u voćki sa drveta saznanja, koju će Đavo u obliku zmije podmetnuti Evi? Možda je taj period pre upoznavanja ukusa tog voća identičan najranijem periodu čoveka, kada kao beba ne zna ništa drugo, osim da postoji, egzistira – bez ikakvog saznanja. Kada danas posmatram blaženi smeh beba, pomislim da su tako srećne bez ikakvog saznanja. Kada saznaju za grčeve, prve bolove, ili kad su prosto gladne, sreća nestaje za tren, pretvara se u plač, onaj srceparajući bebinski plač.

Prava sreća ima mnogo veze sa detinjstvom, može da potraje i do mladosti. Kad sam 1953. peške osvajao Pariz, a jedva imao para da se zasitim pomfritom na ulici jer je od mršavih dnevnica valjalo kupiti i neke poklone, bio sam toliko ponosan i zadovoljan, da mislim da bih mogao da kažem da su to bili trenuci sreće. Doduše, možda samo brkam pojam zadovoljstva sa onim trenutkom sreće za koji je Faust đavolu prodao svoju dušu. Kada sam tačno pedeset godina kasnije održao dva-tri predavanja na Sorboni, naravno, smešten u dobar hotel i pozivan na pristojne večere, bio sam, doduše, zadovoljan, ali na dosta mrzovoljan način. Kad mi se desi da me hvale, aplaudiraju posle književne večeri, daju neku nagradu ili bedž koji nazivaju ordenom, sigurno nisam srećan. U takvim situacijama osećam gorčinu. Isuviše dobro znam da je to samo trenutak, da će minuti za tren, da je tako ne zato što su me izbacili iz raja, već mi nisu dali ni da uđem u njega.

Reče mi nedavno jedan pedesetogodišnjak da je imao poduži period života kad je bio srećan. Slično mi je rekla i jedna žena u zrelom dobu, koja je kao igračica folklora obišla celi svet. Da li je to karakteristično za većinu pripadnika generacije danas stare između pedeset i recimo sedamdeset godina? Ili je posve individualno, ne može se posmatrati generacijski? Možda isuviše knjiški insistiram na tumačenju pojmova koji se kriju iza pojedinih reči, ali ja bih rekao da su samo bili zadovoljni. Da im je bilo dovoljno to što su imali, jer od dovoljnosti, od toga da ništa drugo nije potrebno, dolazi reč zadovoljstvo. Malo je to da bi se uporedilo sa trenutkom sreće koja je bila tema Mefista i Doktora Fausta.

UTEHA JE POLA SREĆE

Lav Tolstoj napisao je malo poznatu skasku „Car i rubaška“. Ona se u raznim sličnim varijantama javlja i u arapskom svetu. Suština je da se moćni car teško razboleo. Obećava pola carstva onome ko ga izleči. Dolazi bezbroj predloga, ništa ne pomaže, najzad jedan mudrac kaže da bi spas donelo ako obuče košulju nekog zaista srećnog čoveka. Razlete se carevi ljudi širom velikog carstva. Nikako da nađu takvog. Svaki uspešan čovek koga su pronašli već zbog nečega nije zaista srećan. Više slučajno prođu pored neke kolibe i čuju kako se unutra neko hvali kako je srećan, potpuno srećan. Uđu, zatraže da kupe njegovu rubašku za bilo koju cenu, ali siromah nikada u životu nije imao košulju – nikada nije sebi mogao da je priušti.

Da li su danas srećni šefovi velikih država Putin, Si ili Tramp/Bajden? Ne mogu biti, imaju isuviše briga, a i previše toga znaju. Najbogatiji ljudi? Uzmimo, na primer, Bila Gejtsa i Džordža Soroša. Oni su svoja neizmerna bogatstva stekli na zakonit način, nemaju razloga da se kaju, savest ne bi morala da ih grize, i jedan i drugi dobar deo onog što imaju daju u dobrotvorne svrhe. Zdravi su, koliko je poznato, i oni i njihovi bližnji. Da li su srećni? Svakako spadaju u najomraženije ljude na svetu. Nije moguće da im to ne smeta. Da li se kaju što su uopšte postali dobrotvori? Ima li na svetu srećnih ljudi čije bi košulje mogle da ih spasu da se razbole? Da li postoje odrasli ljudi lišeni trunčice zavisti? Sumnjam.

Divna je to uteha za sve nas koji nismo bogati, nismo ni Tesla, ni Ajnštajn, ni Gejts, ni Soroš, zar ne? Oni bogati i genijalni su nesrećniji od nas, pa budimo zadovoljni time što imamo. Gospod bog i njegov pobunjeni arhanđeo, đavo, pametno su uredili svet. Da li bismo uopšte mogli da znamo šta je sreća kad bi svetom vladao samo jedan od njih dvojice?