Tender, poruka i manevarski prostor

Nova vlada Srbije već na prvoj redovnoj sednici (10. jula) utvrdila je Predlog zakona o ratifikaciji sporazuma sa Vladom Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, koji je potpisan 24. januara ove godine u Sofiji, i uputila ga Skupštini Srbije, koja će se o njemu izjasniti ovih dana. Prema izjavi premijera Mirka Cvetkovića (na konferenciji za novinare 11. jula), Vlada Srbije je tom prilikom oformila i radnu grupu koja će, nakon ratifikacije sporazuma, pregovarati o ugovoru o prodaji 51 odsto vlasništva nad Naftnom industrijom Srbije, a kojoj će pomagati i ekspertski tim. Na čelu ovog vladinog pregovaračkog tima je ministar privrede Mlađan Dinkić, a uz njega su ministarka finansija Diana Dragutinović, ministar energetike Petar Škundrić, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i savetnica predsednika Srbije Biserka Jeftimijević-Drinjaković.

Kako su javili beogradski mediji, premijer Cvetković je tom prilikom indirektno najavio da će se pregovarati i o ceni za većinsko vlasništvo nad NIS-om pošto je, kako je rekao, „Sporazum koji se ratifikuje krovni dokument, a cena je navedena u Protokolu kao nižem, radnom dokumentu, koji je osnova za rad na ugovoru“. Šef pregovaračkog tima Mlađan Dinkić je ovim povodom izjavio da je „zbog značaja odnosa Srbije sa Rusijom i rejtinga države odustao od zahteva da NIS ide na tender, ali da će u direktnim pregovorima sa Rusima insistirati da se dobije adekvatna cena za nacionalnu naftnu kompaniju“. On je dodao da bi „ugovor mogao biti izmenjen tako što bi bio prihvatljiv za obe strane, pa bi Srbija preuzela deo investicija u NIS, a Rusi bi povećali cenu za udeo koji kupuju“. Dinkić je napomenuo i to da na dan 31. decembra 2007. godine (a na taj dan je fiksirana imovina NIS-a, prema Protokolu, koja bi bila predmet prodaje Gaspromnjeftu), najveći deo državne imovine koju koristi NIS nije pravno bio prenet na NIS – pa da i o tome treba pregovarati, jer je reč o „kredibilnom partneru“.

Očekujući, valjda, da će nova vlada Srbije odmah sa ratifikacijom pokrenuti i nove pregovore o naftnom delu energetskog aranžmana sa Rusijom, savetnik „Gaspromnjefta“ u Beogradu Dimitrije Mališev je još 8. jula (a i nekoliko puta i ranije) srpskoj javnosti poslao poruku da njegova firma očekuje brzu realizaciju energetskog aranžmana, da on smatra da predmet kupoprodaje mora biti sva imovina s kojom je NIS „raspolagao“ 31. decembra 2007. godine – dakle i naftna i gasna nalazišta u Srbiji, pored rafinerija i benzinskih pumpi. Pri tome je Mališev istakao da je cena od 400 miliona evra u kešu i više od 500 miliona evra za modernizaciju rafinerija „sasvim dobra, što su potvrdili i nezavisni revizori, te da Srbija sigurno nije na gubitku“, a da narasli dugova NIS-a od oko 300 miliona evra „zahtevaju dodatne i detaljne razgovore sa srpskim pregovaračima“.

Prema poslednjim informacijama koje su puštene u javnost („Dnevnik“s od 15. jula), ruski naftni gigant Gaspromnjeft nije se pojavio na novom tenderu NIS-a za kupovinu milion tona sirove nafte, već je, u konkurenciji sa Britišpetroleumom, najbolju ponudu dala švajcarska firma Vitol, poznata srpskoj javnosti kao firma koja je između 1997. i 2000. godine, preko tadašnjeg direktora Jugopetrola i Jusika, Dragana Tomića, za NIS kupovala naftu od Sadama Huseina u okviru programa „Hrana za naftu“, a dobit delila, navodno, sa šarenim društvom režimskih ljudi i nominalno opozicionih stranaka u Srbiji (beogradsko okružno tužilaštvo odustalo je od gonjenja po ovoj stvari 2002. godine). Zanimljivo je da su pušteni glasovi da je Vitolova cena ovoga puta neverovatno niska, samo su uslovi plaćanja neverovatno tvrdi. No, u kontekstu rusko-srpskog energetskog aranžmana, glavna vest je da se Gaspromnjeft nije pojavio na spomenutom tenderu, što po mnogima nosi izvesnu poruku Cvetkoviću i Dinkiću.

To su, dakle, neke od najosnovnijih svežih informacija koje se vrte oko famoznog energetskog aranžmana Srbije i Rusije (onih naizgled sporednih ima još na stotine). I ove vesti koje smo naveli navode na zaključak da će oko ovog posla najverovatnije biti još zapleta, sa mogućim značajnim unutrašnjopolitičkim posledicama. Evo samo nekoliko pitanja i špekulacija koje se među prvima nameću.

Prvo se postavlja pitanje zašto je premijer Cvetković na čelo pregovaračkog tima za spravljanje ugovora sa Rusima stavio baš ministra Mlađana Dinkića, koji je proletos zauzeo stav da je ceo taj posao „ponižavajući za Srbiju“. Da li sa idejom da Dinkić doista nešto postigne u „popravljanju“ uslova prodaje kontrolnog paketa nad NIS-om za bednih 400 miliona evra, ili da, konačno, i on bude uvučen u igru na kojoj su i jači „legli na rudu“?

Drugo, a u stvari važnije, pitanje je – da li će novi ministar energetike Petar Škundrić i nova ministarka finansija Diana Dragutinović doista biti spremni da pristanu da se protivzakonito Gaspromnjeftu prodaju i domaći izvori nafte i gasa ili da se ruskoj strani nastavi sa naplatom mizernih tri odsto rudne rente, koliko se dosad NIS-u „knjižilo“ da je dužan za korišćenje nacionalnog bogatstva (4,6 miliona barela nafte godišnje). Reč je, naime, o tome – da li postoji politička volja da se iz posla izluči ceo novosadski Naftagas, koji je radio na tim nacionalnim nalazištima i koji je preko nerealnih cena domaće nafte držao na svojim leđima ceo NIS. (Prema fabričkom listu „Naftaš“ od 21. marta ove godine, prošle godine je prosečna cena nafte na svetskom tržištu iznosila 72,5 dolara po barelu, a Naftagas je drugim delovima NIS-a fakturisao cenu barela domaće nafte po ceni od 22 dolara za barel – što znači da je ovaj deo firme 2007. godine bio opelješen za 275 miliona dolara?) Problem je, naravno, u tome što u članu 9. ovog sporazuma stoji da predmet kupoprodaje (51 odsto akcija) „celokupna imovina (akcionarskog društva NIS) koja se nalazi u njegovom vlasništvu na dan 31. decembra 2007. godine, uključujući (ali ne ograničavajući se time) objekte za dobijanje, proizvodnju, preradu, transport i plasman nafte i derivata“. Stvarno bi trebalo sprovesti istragu o tome ko je o ovom tekstu sporazuma pregovarao, a zašto ga je Velja Ilić potpisao – to znamo.

Najgore od svega jesu vesti koje upućuju na zaključak da je ceo projekat magistralnog gasovoda Južni tok jedna velika fatamorgana, bez obzira na to što je Gasprom demantovao glasine da je odustao od cele priče i da se vraća na pokušaj da se sa Turcima nagodi oko korišćenja već izgrađenog Plavog potoka (koji se navodno koristi sa samo 60 odsto kapaciteta, jer nije dobio produžetak do evropskog tržišta). Glasine inače polaze od toga da Turci (za razliku od nas) uporno traže da ne ostanu samo tranzitna zemlja (kojoj će kompanija pod ruskom kontrolom određivati cenu tranzita), nego traže da i oni trguju gasom koji će prolaziti preko njihove države. U stvari, neki zlobni posmatrači, smatraju da svetski gigant Gasprom ima problema sa tri temeljna vektora svoje poslovne strategije. Ne mogu na pravcima glavnih budućih gasovoda prema Evropi da zaobiđu svoje komšijske zemlje (zbog toga ne počinju radovi ni na Severnom toku kroz Baltik), jer po međunarodnom pravu svaka od primorskih zemalja ima mogućnost da proglasi 200 milja prema pučini svoje „ekonomske zone“. Drugo, Evropska unija ne prihvata monopolizaciju distributivnog tržišta gasa na teritoriji zemalja članica. Treće, Gasprom po mišljenju mnogih analitičara suviše novca ulaže u prodor do kupaca u inostranstvu, a potcenjuje ogroman rast unutrašnje potrošnje u Rusiji, pa nedovoljno investira u aktiviranje ležišta gasa s kojima raspolaže ili ima ugovore o povoljnom preuzimanju kod azijskih proizvođača gasa.

Ima još hiljadu stvari o kojima bi bilo zanimljivo špekulisati povodom rusko-srpskog energetskog aranžmana, ali su interesne matrice i kod nas toliko razuđene, da više niko doista ne zna ko je sve izmislio taj posao i ko sve ima interes da se on održi po cenu da Srbija narednih decenija nastavi da subvencioniše i firmu koja više neće biti pod njenom kontrolom i koja više neće odbacivati ni navodni profit vredan pažnje.

Vuk Đoković, CEVES: O ceni naftnih derivata u Srbiji

Centar za unapređenje ekonomske nauke u Beogradu (Center for Advanced Economic Studies – CEVES) nedavno je javnosti emitovao specijalni tekst Vuka Đokovića o ceni naftnih derivata, koji je izazvao različite reakcije u stručnim krugovima. Iz Đokovićevog komentara ovde objavljujemo širi izvod

… Cena dizel goriva bez poreza u Srbiji je u proseku čak deset evrocenti viša od prosečne cene (bez poreza) u Evropi, dok je BMB 95 bez poreza kod nas za oko 6,5 evrocenti skuplji od prosečne evropske cene. Srbija godišnje troši oko milion tona dizel goriva i oko milion i sto hiljada tona benzina. To znači da mi, na godišnjem nivou, platimo Naftnoj industriji Srbije oko 200 miliona evra više (ako cene kod nas poredimo sa prosečnom evropskom cenom), ili čak i znatno više (ako poredimo sa zemljama gde je prerada efikasnija, među kojima su i neke zemlje iz okruženja). Kada uzmemo u obzir i niže troškove rada u Srbiji, mogli bismo da procenimo da nas neefikasnost NIS-a košta oko 250 miliona evra, ili oko jedan odsto BDP-a godišnje.

Da stvar bude gora, država ne naplaćuje NIS-u adekvatnu naknadu za korišćenje domaćih mineralnih ležišta. Oko jedne petine nafte koju NIS preradi potiče iz domaćih naftnih ležišta. Za korišćenje domaće nafte, NIS državi plaća naknadu, od tri odsto, ali osnovica na koju se ova stopa odnosi nije precizno definisana i ona ne uzima u obzir kretanje cena nafte u svetu. Slična nalazišta nafte bi u razvijenim zemljama bila oporezivana sa između 35-55 odsto tržišne vrednosti ispumpane nafte. U Srbiji se godišnje ispumpa oko 600.000 tona, a tržišna vrednost po današnjim cenama iznosila bi oko 550 miliona dolara ili oko 350 miliona evra. U razvijenim privredama država bi oporezivala vađenje domaće sirovine sa oko 120 miliona evra. Međutim, kod nas je ova nadoknada veoma niska, i ne uračunava višestruki skok cena nafte u svetu.

NIS je monopolista. Naime, kao što je poznato, NIS koji je 100 odsto u vlasništvu države, kao jedini ponuđač naftnih derivata u Srbiji je zaštićen od konkurencije s obzirom na to da je uvoz naftnih derivata u Srbiju zabranjen (po Uredbi o načinu i posebnim uslovima uvoza nafte i naftnih derivata). Gorivo koje se kupuje na bilo kojoj benzinskoj pumpi u Srbiji proizvedeno je u NIS-ovim rafinerijama. Izuzetak je evrodizel, za koji se povremeno dozvole partije interventnog uvoza, s obzirom na to da NIS, zbog zastarele tehnologije, nije u stanju da proizvede dovoljne količine evrodizela.

Da je NIS efikasan kao prosečna evropska naftna kompanija, BMB 95 bi se u Srbiji danas prodavao po ceni od 101,6 dinara po litru, a evro dizel po ceni od 94,6 dinara po litru (ovo podrazumeva efikasnu proizvodnju nafte – kao cenu efikasne proizvodnje uzeli smo prosečnu cenu BMB 95 i evro dizela u Evropi – kao i dodatni poreski prihod od 120 miliona evra kao nadoknadu za korišćenje domaćih ležišta, čime bi akciza mogla da bude smanjena za četiri dinara po litru), umesto 110,7 i 106,3 dinara po litru, koliko danas vrede.

Dakle, neefikasnost NIS-a nas, građane Srbije, prema konzervativnim procenama, košta preko 370 miliona evra godišnje (250 miliona neefikasnost u proizvodnji i 120 miliona za neplaćenu nadoknadu za korišćenje nacionalnih prirodnih resursa). Da bi ovu brojku stavili u kontekst, podsetimo da u Srbiji ima oko 1,85 miliona drumskih vozila (1,5 miliona automobila i 350.000 kamiona, autobusa i ostalih teretnih vozila). Kao posledica neefikasnosti NIS-a, svaki vlasnik vozila u proseku ima dodatni trošak od oko 200 evra godišnje.

Ipak, to nije sve. Srbija je među pet evropskih zemlja (četiri bivše SFRJ plus Moldavija) u kojoj se još prodaje olovni benzin. U svetu se olovni benzin prodaje u 21 zemlji (od preko 190), uglavnom u Africi. Takođe, domaći derivati se prave prema zastarelom JUS standardu, i ne odgovaraju modernim standardima Evropske unije (EU-10 i EU-5) o zaštiti životne sredine. Koliko su goriva ovakvog kvaliteta pogubna za životnu okolinu, govore i podaci o zagađenosti vazduha u glavnom gradu: nivo kancerogenih poliaromatičnih ugljovodonika je tokom 2007. bio preko dozvoljene granične vrednosti imisije (GVI) čak u 56,7 odsto merenja, ukupne suspendovane čestice (USČ) su takođe bile iznad dozvoljene godišnje vrednosti, dok su suspendovane čestice manje od deset mikrona (SČ10) bile iznad dozvoljene vrednosti čak 287 dana u prošloj godini. Ovi rezultati zagađenja, pretežno posledica lošeg kvaliteta naftnih derivata koji se proizvode i prodaju u Srbiji, zaista su porazni. Izgleda da kvalitet životne sredine, čistoća vazduha koji udiše 1,6 miliona Beograđana nije nikome bitna. Kao da se ne zna, kao da nije dokazana povezanost otrova koje u atmosferu ispuštaju motori sa unutrašnjim sagorevanjem sa incidencijama raznih, teških ili smrtonosnih bolesti…