Istorija priznaje da je javno emitovanje televizijskog programa započeto sredinom tridesetih godina prošlog veka, nekako istovremeno u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, potom u Sovjetskom Savezu i SAD. Ali, to baš i nije najtačnija odrednica – posle eksperimentalnog puštanja signala 1934, prvi javni TV servis zapravo je počeo sa radom marta 1935. u Nemačkoj, čiji je predsednik vlade u to vreme bio Hitler. To je godina u kojoj se već desila paljevina Rajhstaga, efektivno je poništen višepartijski sistem, Jevreji su došli pod udar rasnih zakona, a prvi politički protivnici su već osetili čari sistema budućih koncentracionih logora.
Činjenica je da je televizija u tom trenutku bila relativno nepoznat medij, ali je njeno svojstvo da pravi naizgled perfektnu kopiju stvarnog života brzo pokazalo svoje prednosti, naročito kada se došlo do velikih manifestacija tipa kongresa u Nirnbergu, ili posebno Olimpijskih igara u Berlinu 1936.
Ah, Olimpijske igre, taj divni poligon za sve atlete ovog sveta! Ove u Berlinu bile su odskočna daska za lansiranje televizije na najveća moguća vrata – procenjuje se da je čak 160.000 ljudi gledalo televizijske prenose sa sportskih terena, uglavnom u posebno uređenim prostorima za javno posmatranje u gradu (Fernsehstuben).
Olimpijske igre na kojima je prvi put medijska prezentacija stvarala štimung i pretvarala do tad neslućeni broj udaljenih ljudi u posredne posetioce drame na borilištima – kroz radio prenose još i više nego kroz tada predstavljene televizijske, ali oblik stvari koje su dolazile bio je već jasan.
Bile su to, takođe, prve Olimpijske igre na čije otvaranje je spektakularnom štafetom na stadion doneta olimpijska vatra – još jedna ideja potekla iz Nemačke (Karl Diem, ugledni sportski radnik i posle rata). Bile su to ubrzano moderne, čudno sveobuhvatne Igre na kojima je demonstracioni sport bila i – umetnost (odnosno umetnički radovi sa sportskim temama). Konačno, bile su to ideološke Igre koje su iznele na svetlo dana agresivne rasističke političke odlike nekih od vodećih evropskih režima, velika najava pakla svetskog rata.
U sred kontroverze da li uopšte učestvovati na Igrama u zemlji koja otvoreno diskriminiše ljude po nacionalnog pripadnosti, Američki olimpijski komitet je 1934. prelomio kada je dobio uveravanja da Jevrejima neće biti zabranjeno da na njima učestvuju – ovo se desilo posle studijske posete nacističkoj Nemačkoj legendarnog funkcionera Everija Brendidža, koji je tokom putovanja intervjuisao nemačke građane jevrejskog porekla preko lokalnog prevodioca, člana nacističke partije, da bi na kraju zaključio kako problema nema, te je u korist ljubaznih domaćina dodao kako ne vidi ništa čudno u tome što Jevreji ne mogu baš svuda, jer im je takođe zabranjen ulazak u prostorije i u njegovom sportskom klubu u Čikagu.
Popularna priča kaže da je junak dana bio Džesi Ovens, crni atleta koji je osvoji četiri zlatne medalje na najvećem atletskom stadionu na svetu u tom trenutku, pred samim Hitlerom, kome se to izrazito nije dopalo, te mu nije stisnuo ruku kao pobedniku, već se udaljio sa mesta dešavanja. Istina je, opet, malo drugačija – po ličnom Ovensovom svedočenju, Hitler je, izgleda, svejedno odlazio sa sportskog borilišta, zbog drugih obaveza, i naišao je na Ovensa usput, čak su mahnuli jedan drugom. Naravno, Albert Šper je kasnije svedočio koliko je Hitler bio iznerviran Ovensovim nadmoćnim pobedama, te je u svom krugu izjavio kako su crnci rođeni u džungli i imaju atletski savršenija tela od belih sportista, pa im stoga ubuduće treba zabraniti učešće na olimpijadama. U poznatom, nesvakidašnjem paradoksu, Ovens je tokom boravka u nacističkoj Nemačkoj spavao u istim hotelima i putovao istim prevoznim sredstvima kao svi belci – što kod kuće, u SAD, nikako nije smeo. Na kasniji prijem u čast olimpijskih pobednika, u hotelu „Voldorf Astorija“ u Njujorku, morao je da dođe na stražnji ulaz i teretnim liftom. Ni tadašnji predsednik SAD Ruzvelt, ni potonji Truman, nisu ga udostojili čestitke ni nagrade. Ovens je zapravo prepoznat kao prst u oko nacistima mnogo, mnogo kasnije, jer takav njegov doprinos je u dominantno rasističkoj Americi tog doba bio minimiziran.
Ceo tekst „Pod znakom svastike“ pročitajte u „Vreme“ br.1147-48, 27.12.2012.
