Takovska je doživela TV genocid

Proteklu deceniju imali smo preča posla od kulture ili ličnog obrazovanja. Udarni termini državne televizije, na primer (dnevnici od po sat i duže), bili su preokupirani politikom, raspirivanjem mržnje i rata, veličanjem ondašnjeg režima. Kad bi na malim ekranima državne televizije ponestalo zavera, plaćenika i neprijatelja, u pomoć su uskakale vračare, kletve, beli luk, laganja i verbalna pljuvanja. Sve to naravno garnirano odabranim patriotski nastrojenim turbo folk pevačima ili latinoameričkim sladunjavim serijama, koje jedino nisu oskudevale u reprizama. Gotovo smo zaboravili nekadašnji RTS-ov odličan obrazovni program, filmove, naučne emisije, ozbiljnu muziku, televizijske drame, strani i domaći dokumentarni program. Ko se još seća odlične serije „Ja Klaudije“ ili „Korena“ i popularnog Kunta Kinte, ili „Sage o Forsajtima“, „Šekspira na televiziji“, emisija iz obrazovnog programa o životinjskom svetu, velikanima američke ili nemačke književnosti, emisije o francuskom slikarstvu?

Ni u današnjim vremenima, kada pitanje državne televizije, njene ubitačne prošlosti i neizvesne budućnosti ne silazi sa dnevnog reda, produkciju namenjenu širenju vidika, obrazovanja i kulture, iza koje su stajali vrsni kulturni stvaraoci, novinari, prevodioci, ljudi koji su umeli da iz sveta donesu „pravu stvar“ i prirede nam pravi ugođaj, opet niko ne pominje. U svođenju računa o ulozi RTS-a u uništavanju naših života i svesti dominira priča o informativno-političkom programu, njegovim kreatorima i izvršiocima.

Šta se dogodilo sa programima koje pominjemo, i u koje je uloženo toliko truda, znanja i novca? Šta se dogodilo sa televizijskom dokumentacionim materijalom (filmovi, serije, emisije ozbiljne muzike, filmovi…) zbog kojih je RTS bio svojevrsna riznica obrazovnih i umetničkih vrednosti? Kako su živeli i preživeli stvaraoci ovih programa koji u poslednjoj deceniji nisu bili bitni za čelne ljude RTS-a i srbijanskog režima? Gospođa Zora Čavić-Ilić, prevodilac, tri decenije je provela u RTS-u. Poslednjih sedam godina, kao rukovodilac odeljenja za prevode i obradu inostranog programa. Penzionisala se posle NATO intervencije. U Kući je provela dovoljno vremena da je „poznaje od poda do tavana“. Opstala je zahvaljujući svom znanju, nezainteresovanosti rukovodećih garnitura za nešto što je nekad slovilo za televizijsko umetničko i obrazovno blago.

Uprkos svom buntu i javno iskazanom neslaganju sa onim što se u Srbiji događalo, sa primitivizmom koji je zahvatio televiziju: „Bili smo pastorčići bez kojih se ipak nije moglo, ali svi su se trudili da nas ne primećuju. Njih prevodi, pošto uglavnom nisu ni znali jezike, nisu ni zanimali. Od služenja ondašnjoj politici nisu imali vremena za nas. Na televiziji nije bilo termina za ono što smo mi radili, kao ni ljudi iz ostalih ‘sporednih3 redakcija. Podlo su gurani filmovi i dobre serije u pozne sate. Ko je to mogao da gleda u jedan ili dva po ponoći. Na primer, dobra američko-englesko-italijanska serija ‘Leto gospodnje’, gde je kroz filmsku priču dat ceo Novi zavet, emitovana je vikendom u podne. Ili, šta ih je navelo da kupe jednu od najskupljih TV serija, „Igrati po taktu muzike“ pre nekoliko godina, da bi je emitovali u osam ujutru. Izgubio se i termin drame, su ozbiljnu muziku emitovali tek posle ponoći. To je skandalozno.“

„VREME„: Televizija je najpre bombardovana, a potom i zapaljena. Šta je ostalo za budućnost od onoga što ste vi i vaši saradnici radili i skupljali godinama?

ZORA ČAVIĆ–ILIĆ: Arčenje i uništavanje dokumentacje krenulo je mnogo ranije. Takovska je spaljena i uništena iznutra. Nestalo je puno toga. Na razne načine. Bilo da je pokradeno, ili se nalazi po kućama. Danima pre bombardovanja stvari su iznošene iz televizije i sklanjane. Navodno u bunkere. Bombe su u televiziji čekali samo ljudi. Ne znam da li danas uopšte postoji obrazovni program. Njegov sunovrat je počeo kada je otišao Ibrahim Hadžić.

I ne samo to. Skupo plaćene serije brisane su sa traka, poput one „Ja Klaudije“. Izbrisana je i odlična serija „Šekspir na televiziji“, serija o Dikensu, poljske istorijske serije. Originali su morali biti vraćeni. Ne znam šta se dogodilo sa silnim poklonima stranih kulturnih centara i ambasada. Gde su serijali o američkoj ili nemačkoj književnosti, o Gogenu, klasičnom francuskom slikarstvu… Sve bi to moglo poslužiti današnjim generacijama mladih koji su u proteklih deset godina bili uskraćeni za mnogo toga. Bilo je novca za sve ostalo, za automobile, skupo iznajmljivanje prostora, ali za trake nije. I one su se brisale kad god bi zatrebalo informativno-političkoj redakciji, ili za snimanje na brzinu neke od domaćih serija. Trake su puno korišćene. Bilo je slučajeva da se jedna briše i po 57 puta. Iz televizije su nestajali kompjuteri, kamere, skupe aparature, mnogo toga. A nije bilo novca za trake.

Televizija je gorela oktobra prošle godine?

Ovo o čemu ja govorim nije izgorelo, već je pokradeno. To je uradio neko ko je dobro znao gde se nalazila naša projekciona sala. Ona je bila na kraju hodnika na prvom spratu. Tu su u ormanima bile pohranjene VHS trake pune materijala i bioskopski projektori. Samo je neko iz televizije mogao da zna gde se to nalazi i da sve isprazni.

Srbija je bila pod sankcijama. Šta ste u to vreme prevodili?

Ono što se sramno kralo sa satelita, kao što se dešavalo i sa knjigama i muzikom. Uzimali smo sve i svašta. Bilo je to vreme razbojništva u skladu sa opštim razbojništvom u zemlji. Cvetala je piraterija. Taj ceh ćemo tek platiti. Ono što smo imali u svom fundusu i na čemu smo mi radili vredno i predano uzimale su ovdašnje domaće televizije. Koliko mi znamo, bez nadoknade. Najpre su nam pokradene duše, pa naše porodice, pa zašto ne bi i naša televizija, kad je iz nje imalo šta da se vadi. Naši prevodi su se pojavljivali na Artu, Palmi, Politici, Studiju B. Gledala sam te filmove i emisije sa svojim ili sa potpisima mojih kolega na drugim televizijama.

U redu, neka uzmu, bar su dobri prevodi bez bljuvotina, ali pogađalo me i te kako kad iseku potpis. To je intelektualni genocid. Ja poznajem svoj prevod kao otisak kažiprsta. Neke od tih televzija stasale su kod nas. Pamtim dane kada su postojale kod nas kancelarije tih tzv. televizija u razvoju. Tu su se obučavali, služili se našim kamerama i opremom. Oprema se kupovala i delila kao da se vadilo iz dedinog bunara.

Ko je prevodio ono što smo slušali i gledali na TV dnevnicima ili političkim emisijama kao istinu o svetu i nama?

To nije radio niko od 30 ljudi iz naše ekipe. Neki urednik bi napisao neku vest – ono što je do mene stizalo bile su čiste nebuloze, ili frizirane i izmišljene vesti – tražili bi da mi prevedemo. Rekla bih im da moraju uzeti prevodioca iz SIV-a ili Tanjuga koji se bavi političko-informativnim prevođenjem.

Kako se moglo izbeći naređenje u vreme NATO intervencija?

Svakog dana su neki nepoznati mladi ljudi donosili neke naredbe. Pokušala sam da ih fotokopiram, a rečeno mi je: „Ne, pročitaćete i ja ću da sačekam.“ Sve su bile u vezi sa bombardovanjem, ko šta radi, kada i gde se ide, gde se ne ide, ko dolazi, ko radi a ko ne radi. Sećam se naredbe koja je govorila da svako ko ne bude na onom mestu gde treba da bude neće više raditi nigde. Prvo je naređeno da svi zaposleni moraju dolaziti svaki dan, pa kad se shvatilo da ljudi ne mogu zbog gužve da dođu do WC-a a kamoli da rade, određena su dežurstva u toku 24 sata. Tada smo i mi morali da dežuramo u informativno-političkoj redakciji, da skidamo vesti sa CNN-a. I noću i danju. Rekla sam Tatjani Lenard da naši ljudi nikada nisu radili taj posao. Nije vredelo. Jedan od njih, Dragan Trbojević, bio je one kobne noći na poslu. Spasao se zahvaljujući nekom stubu. Uopšte nije bilo nužno da se tako radi, jer vesti zapravo i nije bilo u kasnim noćnim satima. Kad sam to rekla Lenardovoj, odgovorila mi je: „Molim vas, ostavite me sada sa tim, ja spasavam državu.“ Ljudima je obećan noćni prevoz i još puno toga. Ničega nije bilo. Išli su noću pešice ili taksijem, kad ga je bilo.

Ludilo je bilo kompletno. Jednog dana neko je ušao sa papirom na kome se zahtevalo da žene sa maloletnom decom do sedam godina, kao da ona od osam nisu maloletna, ako žele da budu oslobođene dežurstva, moraju da donesu dečje krštenice ne starije od šest meseci kako bi se videlo da li stvarno imaju decu, da nisu možda, ne daj bože umrla, i slično. Da se ne bi slučajno neko izvukao. Bilo je zaista teško, em bombe, em stalna presija i gluposti.

Kako vi, budući da ste u toj kući proveli tolike godine, vidite doprinos RTS–a svemu ovome što nam se događalo protekle decenije?

To je isto kao kad biste pitali kakav je bio doprinos Gebelsa Hitlerovom ustoličenju i svemu onome što je on radio. Samo, Hitler je trajao kraće.

Ljudi iz vaše kuće kažu da su samo radili svoj posao?

Ne može niko da kaže: ja sam radio svoj posao. Čovek ima svest o sebi. Mene niko nikad nije mogao da natera, ni u Titovo vreme, da ja u titlu kad neko kaže „Merry Christmas“ napišem „Srećna Nova godina“. Ne, uvek je pisalo „Srećan Božić“. Pisala sam uvek „Bog“ velikim slovom. Naročito kad sam prevodila filmove Sesila de Mila…