Poligraf ili, popularno, „detektor laži“ u najkraćem je aparat koji tokom ispitivanja osobe osumnjičene za nezakonite radnje meri nekoliko njegovih telesnih aktivnosti.
Dok osumnjičeni sluša pitanja specijalno obučenog tehničara poligrafiste i odgovara na njih, aparat mu meri visinu krvnog pritiska, disanje, puls i električni otpor kože. Funkcionisanje poligrafa zasniva se na tvrdnji da će osoba koja neistinito odgovara na pitanje ujedno imati i psihološku reakciju koja to potvrđuje, a koja se ne javlja kada čovek na pitanje odgovara iskreno.
SUPERHEROINI JE SKOČIO PRITISAK: Ideja o konstruisanju poligrafa stara je gotovo 120 godina. Italijanski lekar i kriminolog, osnivač Italijanske škole pozitivne kriminologije Čezare Lombroso (1835–1909) tvrdio je u svojoj teoriji o antropološkoj kriminologiji da je kriminalitet nasledan, da se kriminalci (divljaci) rađaju i da se mogu prepoznati po fizičkim defektima. U skladu s tim, Lombroso je radeći 1895. godine sa policijom u istrazi prvi počeo da meri promene u krvnom pritisku osumnjičenih.
Amerikanac Vilijam Marston, psiholog koji je poznat i kao Čarls Molton, pisac i kreator superheroine Wonder Woman, merio je krvni pritisak nemačkim ratnim zarobljenicima i zaključio da postoji odnos između visine krvnog pritiska i laganja. Legenda kaže da je to shvatio zahvaljujući svojoj supruzi i muzi Elizabet Marston koja je govorila da joj skoči pritisak kada se iznervira ili uzbudi. Tako je Wonder Woman dobila magični laso koji je mogao da prati disanje i koji je navodio uhvaćene da slušaju i da kažu istinu. Marston je kasnije napisao knjigu Test detektora laži, a onda se iste 1938. godine pojavio u reklami za brijače kompanije Gilette u kojoj je tvrdio da je na poligrafu dokazano da su Gilette brijači bolji od konkurentskih.
No, za stvarnog tvorca poligrafa smatra se dr Džon Larson sa Univerziteta u Kaliforniji koji je 1921. osmislio uređaj za merenje krvnog pritiska i ujedno za merenje električnog otpora kože. On se menja u zavisnosti od vlažnosti kože, odnosno kada postoji znojenje na koje čovek inače ne može svesno da utiče. Primena ovog aparata počela je u policiji u Berkliju u Kaliforniji, a krajem tridesetih godina aparat je kupio i FBI i nastavio njegov dalji razvoj.
REAKCIJE I KONTROVERZE: Danas poligraf ima više funkcija: kontroliše disanje, puls, znojenje i visinu krvnog pritiska. No, pre nego što se poligraf uključi, sa osumnjičenim se obavi razgovor kako bi se došlo do što više informacija od kojih neke mogu da posluže kasnije prilikom formulisanja test pitanja.
Zatim se pravi probni test u kom se od osumnjičenog zahteva da namerno laže, kako bi se spoznale njegove reakcije u takvim situacijama.
Tokom testiranja postavlja se niz pitanja, od kojih su neka irelevantna, druga dijagnostička a treća relevantna i za odgovore na njih je poligrafista zaista zainteresovan. U slučaju da je psihološka reakcija ispitanika na dijagnostička pitanja snažnija u odnosu na relevantna (ona koja se tiču policijskog predmeta), smatra se da je osumnjičeni govorio istinu. Oni koji su krivi češće pokažu snažnu reakciju prilikom podsećanja poligrafiste na validnost testa, ali ovo je momenat u kome ponekad burno reaguju i nevini, plašeći se da će biti osuđeni za nešto što nisu uradili.
No, upotreba poligrafa vrlo je kontroverzna. Ovaj metod se na primer ne koristi u britanskoj kriminalistici jer se smatra da je poligraf nepouzdan, ali ga koriste policije u brojnim drugim državama, kao na primer SAD, Kanada, Japan, Turska, Tajvan, Pakistan…
SAMO OPUŠTENO: Ričard Helms, nekadašnji šef CIA, objasnio je 1978. godine zašto se u Americi tako obilato koristi: „Otkrili smo da postoje pojedinci iz Istočne Evrope koji umeju da u bilo koje doba dana i noći prevare poligraf. Amerikanci u tome nisu dobri jer smo mi vaspitani tako da govorimo istinu, pa i kad lažemo to je lako otkriti. Ali pronašli smo mnogo Evropljana i Azijata koji mogu da pobede poligraf a da ne trepnu, iako vi znate da lažu i imate i dokaze da lažu.“
O tome kako prevariti poligraf govorio je i Aldrih Ejms, kontraobaveštajac i analitičar CIA, osuđen 1994. jer je godinama špijunirao za Ruse. On je redovno prolazio na poligrafskim testovima CIA, a kasnije je objasnio da je jednostavno uputstvo za uspeh dobio od Rusa: „Dobro se naspavajte i odmorite, idite na testiranje opušteni i odmorni. Lepo se ophodite prema poligrafisti, sarađujte i pokušajte da ostanete smireni… Nema neke posebne magije. Stvar je u samopouzdanju. Samopouzdanje i prijateljski odnos sa poligrafistom, gde se vi smejete i ubedite ga da vam se dopada.“
U Britaniji se godinama obilato raspravljalo o preciznosti upotrebe ovog aparata i zaključeno je da ona nije dovoljno visoka i da je procenat neispravnih odluka prevelik.
Problem je u tome što i oni koji govore istinu zbog emotivnosti ili iz straha, ponekad mogu biti toliko uzbuđeni da im se znoje dlanovi.
Naučna istraživanja na ovu temu veoma su komplikovana. Smatra se da ispitivanje u laboratorijskim uslovima ne može biti verodostojno, ali da se ne može zaključivati ni na osnovu stvarnih policijskih slučajeva jer uvek moramo imati na umu da osoba može biti nevina iako je proglašena krivom. Analiza policijskih slučajeva pokazala je da je poligraf mogao da utvrdi krivicu u 83 do 89 odsto slučajeva kada je osumnjičeni zaista kriv. Međutim, u slučaju nevinosti greške su mnogo češće. Kod između 11 i 47 odsto testiranih kod kojih je rezultat poligrafskog ispitivanja bio „kriv“, kasnije je ipak utvrđeno da su nevini. Do ovakvih podataka došao je britanski Nacionalni istraživački savet koji je radio reviziju naučnih dokaza vezanih za upotrebu poligrafa i njegovu svrsishodnost.
Mnogi tipovi slučajeva su problematični: kada, na primer, počinilac nije svestan da je počinio delo, kada je čovek nevin ali ubeđen da mu neće verovati, ili kada nevinog ispitanika potresaju sama pitanja koja su mu postavljena na poligrafu i izazivaju burnu reakciju (ispituje se čovek osumnjičen da je ubio suprugu, a on je nevin ali burno reaguje).
Retki pojedinci zaista mogu da kontrolišu telesne aktivnosti. Naučnici potvrđuju da nekima može da pomogne meditacija, ili da se hipnozom izbriše sećanje na izvršenje krivičnog dela. Osim toga, pojedini lekovi mogu da umrtve reakciju na pitanja.
KAFA, ALKOHOL, CIGARETE: Međutim, mnogo je efikasnije pojačati reakciju na kontrolna pitanja. To se može postići, na primer, izazivanjem fizičkog bola (bockanjem skrivenim oštrim predmetom) pa bi burna reakcija mogla da prevari poligrafistu, ili namernim ubrzavanjem pulsa tako što se misli na nešto strašno ili uzbudljivo.
Uzbuđenost koju poligraf detektuje osim laganja mogu da uzrokuju i anksioznost, strah, nervoza, postraumatski stresni sindrom, zbunjenost, pad šećera, velike doze nikotina, trežnjenje od alkohola…
Čuven je slučaj Flojda Feja koji je nevin proveo dve i po godine u zatvoru jer je osuđen za ubistvo na osnovu testa poligrafom. Fej je pokušavajući da dokaže nevinost u zatvoru postao ekspert za poligraf, a sve mane ovog aparata dokazao je tako što je obučio druge zatvorenike kako da varaju tokom ispitivanja. Od 27 zatvorenika, koji su priznali počinjeni zločin, posle Fejove obuke u trajanju od 20 minuta, čak 23 uspelo je da prođe test na poligrafu kao da su nevini.
Istraživanja slučajeva su u velikoj studiji iz 2007. godine pokazala još jednu zanimljivu pojavu: osumnjičeni su odavali više informacija vezanih za počinjeno delo ukoliko su bili privezani na poligraf, u odnosu na standardno ispitivanje licem u lice. To je jedna od dodatnih prednosti upotrebe poligrafa u istrazi.
Međutim, u naučnoj zajednici mišljenja o poligrafu su podeljena i mnogi taj metod testiranja smatraju pseudonaukom.
Zbog toga se poligraf u većini zemalja koristi samo kao vodilja u istrazi, ali rezultat testiranja se ne koristi kao dokaz na sudu. U SAD se njegova upotreba raširila i van policije pa ih obilato koriste i poslodavci tokom intervjuisanja ljudi za neke osetljive pozicije i poslove. U većini evropskih zemalja uobičajeno je da poligrafsko testiranje zatraže oni koji žele da dokažu sopstvenu nevinost.
