Tajna avijacija državne bezbednosti

„Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija. (…) Takođe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeđenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, (nerazumljivo), Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih, transportnih i humanitarnih letova.

Sredinom proleća prošle (1996) godine povukla se (avio-helikopterska eskadrila – op. aut.) iz ovih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U celom tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored sofisticirane opreme NATO-a, kao i intenzivnog istraživanja više stranih obaveštajnih službi.“

Ove reči Franka Simatovića Frenkija, iz govora pred tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, zabeležene su na video snimku proslave dana Jedinice za specijalne operaciji u Kuli juna 1997, prvi put prikazanom u sudnici Haškog tribunala.

NABAVKE: Početkom ratova u Hrvatskoj 1991. i godinu dana kasnije u Bosni i Hercegovini stvoren je nukleus vazduhoplovstva „crvenih beretki“ koji je delovao pod kontrolom Druge operativne uprave Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije.

Za tajne operacije formacija RDB-a, vazduhoplovi i oprema nabavljani su na različite načine. Prvi helikopteri „gazela“ stigli su u ruke Državne bezbednosti iz Libana u tovaru brodova koji su 1991. godine uplovili u luku Bar. Kasnije je flota dopunjena tehnikom – veoma neobičnim putevima – iz inventara bivše Jugoslovenske narodne armije. O unifikaciji nije bilo ni govora i „crvene beretke“ su se opremale svakim vazduhoplovom na koji bi naišle.

Dobar primer je „nabavka“ dvokrilnog poljoprivrednog aviona „antonov“ An-2, pretvorenog kasnije u „bojler-bombarder“ (za bacanje ručnih i improvizovanih avio-bombi). Privatni vlasnik aviona, penzionisani pilot RV i PVO Mamucovski, uvezao je pred ratove 1991. nekoliko An-2. Kao nosilac makedonskog pasoša, Mamucovski je iste godine otišao u Skoplje, a jedan An-2 je ostavio na plaćenom čuvanju na aeodromu Pančevo… A onda je njegov avion volšebno odleteo u nepoznatom pravcu. Naredni put „viđen“ je na bosanskom nebu. Ispod prozora pilotske kabine pisalo je – „Starac Vujadin“.

Evropsko izdanje sarajevskog „Oslobođenja“ objavilo je da su dva helikoptera MUP-a Bosne i Hercegovine ukrali iz Sarajeva njihovi piloti i da oni „najverovatnije lete u četničkoj avijaciji“. Leta 1992. u Srbiji su se pojavila ta dva helikoptera; jedan Bell 206 „džet rendžer“ (Jet Ranger) i jedan Bell 206L „long rendžer“ (produžena varijatna „džet rendžera“). Nedugo zatim viđeni su u okolini Beograda i zapadno od Drine u maskirnim bojama karakterističnim za borbena vozila srpskih paravojnih formacija, sa uredno ispisanim registracijama koje su imali i kod prethodnog vlasnika: YU-HCO i YU-HCN.

Iz Sarajeva su istovremeno nestala i dva poslovna mlaznjaka „Cesna Sitejšn“ (Cesna Citation), koji su tek 2000. vraćeni i to jedan Republici Srpskoj, a drugi Federaciji BiH. Za vezu, laki trasport i izvidanje korišćeni četvorosed „Cesna 172“ – prema nekim informacija oduzeta iz Tuzle – i „Pajper Super Kab“ (neutvrdenog porekla).

Upad u zgradu u Kneza Miloša 92 i preuzimanje Saveznog ministarstva unutrašnih poslova 1992. od republičkog MUP-a pod komandom načelnika RDB-a Jovice Stanišića omogućilo je „prepisivanje“ i helikoptera koji su bili u vlasništvu SMUP-a. U sastav vazduhoplovstva DB-a ušli najmanje jedan laki helikopter Soko SA 341H „Gazela“ i jedan srednji transportni helikopter sa 14 mjesta „Agusta-Bel 212“ koji je tada bio van granica Jugoslavije na remontu gde je prinudno ostao zbog embarga. Po vraćanju u Beograd septembra 1996, i ovaj helikopter je uključen u JSO. Na raspolaganju „beretkama“ i ostalim potrebama srpske tajne policije bila je i SA 341 „Gazela“ u bojama nacionalne zastave koja se po potrebi pojavljivala sa natpisom „Carina“.

U sklopu priprema za sukob na Kosovu, za potrebe vazduhoplovstva JSO-a krajem 1997. i početkom 1998. nabavljena su u zemaljama bivšeg Sovjetskog saveza četiri borbena helikoptera: dva novoproizvedena Mi-17 (znatno unapredena varijanta Mi-8 koji koristi i Vazduhoplovni korpus Vojske Srbije i Crne Gore) i dve polovne „leteće topovnjače“ Mi-24V. Negde u isto vreme nabavljen i luksuzni američki helikopter „sikorski“ S-76 za prevoz važnih ličnosti, namenjen verovatno Miloševiću i njegovoj supruzi, ali prema svedočenju Radomira Markovića pred Haškim sudom „predsednik Milošević ga je koristio samo jednom ili dvaput“. Zanimljivo je da se ova letelica, prema inostranim izvorima, spominje pod verovatno fiktivnom oznakom YU-SAB, dok je u jugoslovenski registar ubeležen kao YU-HEG („hotel-eho-golf“).

Većina helikoptera RDB-a, pa čak i „gazela“ od kojih su neke opremljene topovima i protivtenkovskim raketama, upisan je u registar civilnih vazduhoplova i nosi civilne registracije. Ipak, koliko je poznato, Mi-17 i Mi-24 nisu uspeli da dobiju „civilni“ status tokom korišćenja u MUP-u, pa su se kontroli leta i nadležnim službama predstavljali lažnim oznakama, najčešće „vojni 215“, „218“ ili „813“. Helikopteri Mi-17, od kojih je jedan nabavljen u salonskoj a drugi u borbenoj varijanti (oba se mogu naoružati sa do šest lansera nevođenih raketnih zrna 57mm) interno su označeni kao BP-1 i BP-2. Radomir Marković svedočiće kasnije pred Haškim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji da je sredstva za pokrivanje troškova opreme i naoružanja, kao i tehničkog održavanja helikopterske jedinice dobijao direktno od direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa po nalogu Slobodana Miloševića. Prema njegovim rečima, povod za jedan od dva susreta, koliko je imao sa Miloševićem kao šef RDB-a, imao je za cilj da osigura efektivu za nabavku naoružanja i opreme za helikoptere.

U haškoj se sudnici saznalo i da je posrednik u nabavci borbenih helikoptera bio Borisav Milošević, ambasador SRJ u Moskvi, a u nabavci luksuznog „sikorskog“ Slobodan Rajh, opisan kao „prijatelj“ Franka Simatovića. Haški istražitelj Morten Torkildsen prateći tokove novca ustanovio je da je na do sada pronađene račune firme Aviatrend, vlasništvo Valerija Cernija i Aleksandra Cegoljeva sa sedištem u Gibraltaru, uplaćeno ukupno 3.418.026 dolara. Novac je uplaćivan od firmi Neokom, Anteksol, Lamoral i Braunkourt na Aviatrendove račune u Mađarskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj i preusmeravan na račune Aviatrenda i drugih firmi u Gibraltaru, Nauuru i drugim of-šor i državama trećeg sveta. Prema Torkildsenu, barem jedna od tih uplata može se dovesti u vezu sa ugovorom za nabavku „2 helikoptera Mi-17V (serijski brojevi 3532422319632 i 35324215211434) po ugovoru 03B/97, UCE – 16.1-69K/KE DD 30/10/97 i pismu 194 DD 14/1/98“.

OPERACIJE: U Podrinju, u borbama uz zapadnu granicu Srbije, dejstvovala je eskadrila „crvenih beretki“. Na borbene letove iz tajne baze uređene kod Bratunca, leteli su laki borbeni avioni „kraguj“ i An-2 na kojima su se mogli videti natpisi „Milicija“ i srpski grb sa četiri ocila. Ta vazduhoplovna jedinica nije bila podređena ni Komandi Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske ni Ministarstvu unutrašnjih poslova. Neobične oznake na letelicama imale su za cilj namerno stvaranje konfuzije kod slučajnih svedoka i posebno stranih obaveštajaca i njihovih izvora kako bi se prikrilo prisustvo „crvenih beretki“ i njihovo angažovanje u borbenim dejstvima. Frenki je na famoznom snimku iz Kule izgledao vrlo zadovoljan rezultatima ovog pažljivog bezbednosnog „pokrivanja“ operacija, posebno u Podrinju. Pred Slobodanom Miloševićem pohvalio se činjenicom da UNPROFOR na tlu i NATO u vazduhu nikada nisu došli do preciznih podataka o tim tajnim akcijama.

Na bojištu helikopteri su bili od velike koristi „crvenim beretkama“ za održavanje veze sa glavnim centrima u Srbiji. Direktno u borbenim letovima ograničeno su angažovani; izuzetak je eskadrila u Podrinju. Jedina akcija u kojoj su se „crvene beretke“ i njihov glavni šef Jovica Stanišić javno predstavili bila je u maju 1995. Tada je posle nekoliko vazdušnih napada NATO-a na položaje i infrastrukturu Vojske Republike Srpske stotine „plavih šlemova“ uzeto za taoce, a Stanišić je kao specijalni Miloševićev izaslanik, helikopterskom flotom sleteo na Pale i isposlovao njihovo oslobođenje.

Autorima se jeseni 1996. poverio tadašnji pitomac Vojno-vazduhoplovne akademije RV i PVO da su njega i kolegu bezbednjaci „provalili“ u nameri da odu u istočnu Bosnu za vikend da obave jedan „partizanski let“ na „kraguju“: „Ma nije to bilo do 100 maraka, koliko se plaćalo pilotima za takve akcije, nego eto tako, tek da se malo provozamo – poletiš , baciš bombu, odeš kući… Posle smo morali da se javljamo bezbednjaku svakih šest sati.“

Eskadrila JSO-a nije samo letela u Hrvatskoj i Bosni. „NIN“ je krajem 1998. objavio u okviru izveštaja sa Kosova svedočenje očevica po kome „to nisu oni poljoprivredni avioni, nego oni pravi, borbeni, kao u ‘Partizanskoj eskadrili'“…Leta te godine strane TV kamere zabeležile su paničan beg albanskih pobunjenika pred naletom dva Mi-24V koji su tukli po tlu nevođenim raketnim zrnima.

Na izviđačkim snimcima NATO-a, neposredno pred napade na SR Jugoslaviju, jasno se vide helikopteri Mi-17 i Mi-24 ispred hangara MUP-a na Aerodromu „Beograd“. Helikopteri i avioni su evakuisani, između ostalog i po privatnim dvorištima i garažama, a hangar – i to pogotkom u severozapadnu polovinu koju je koristio DB – uništen je u napadu u aprilu 1999. Gađana je i lokacija sportskog aerodroma kod Padinske Skele, gde su takođe bili vazduhoplovi DB-a, ali bez posledica po tehniku.

Po završetku dejstava NATO-a, deo helikoptera JSO-a, pre svega Mi-24 i Mi-17, smešteni su u velikom hangaru JAT-a gde se i dalje nalaze, a oba dela avijacije MUP-a, Resora javne i državne bezbednosti postaju jedinstvena vazduhoplovna jedinica tokom reorganizacije u proleće 2002. godine. Od tada su vazduhoplovi pod direktnom kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova.

EPILOG: Posle oktobarskih događaja 2000. i onoga što je izgledalo kao pasivna uloga JSO-a, „tajna jedinica“ polako izlazi u javnost. Borbeni helikopteri JSO-a zvanično su prvi put predstavljeni javnosti u oktobru 2001. na policijsko-vojnoj vežbi „Štit 2001“, kada je jedan Mi-24V uništio „teroristički bunker“ hicima iz rotacionog mitraljeza kalibra 12,7 mm i oružja postavljenih ispod krnjih krila, a „gazela“ naoružana topom i nevođenim raketnim zrnima pružala zaštitu helikopteru AB-212 iz kog se iskrcao tim specijalaca.

Pažljivijim posmatračima nije promaklo naoružanje „gazele“, francuski top GIAT M621 kalibra 20 mm i SNEB lanser raketa cal. 68 mm kojima nisu opremani helikopteri ovog tipa u JNA, što indirektno potvrđuje informacije o nabavci i nekoliko helikoptera „sa strane“. Helikopteri Mi-17, „gazela“ i „agust-Bel 212“ mogli su se videti u javnosti i medijima na vežbama spasavanja (kako ne primetiti dojučerašnje ratnike u drečavo narandžastim kombinezonima sa natpisom JSO – SPASILAČKA SLUŽBA), kao i na policijskoj priredbi na Makišu prošle godine.

„Sikorski S-76“ postao je omiljeno leteće prevozno sredstvo funkcionera nove vlasti a posebno je bio aktivan u periodu između saveznih i republičkih izbora 2000. Najčešći putnik bio je tadašnji koministar Sead Spahović, koji je sa svojim kolegama smirivao pobunu zatvorenika.

Verovatno u javnosti najupamćenija akcija helikoptera DB-a odigrala se u smiraj dana 28. juna 2001, kada su sa heliodroma Instituta bezbednosti na Banjici put baze SFOR-a u Tuzli poleteli helikopteri „agusta-Bell 212“ YU-HCA i jedna maskirna „gazela“ u pratnji. Zadatak: prevoz službenika Haškog suda i pritvorenika Slobodana Miloševića. Istorijska ironija je da je upravo taj helikopter na Vidovdan 1989, tada u plavo-belim bojama i vlasništvu Saveznog MUP-a, prevezao tadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije na Gazimestan, gde je Milošević održao govor koji je po mnogima najavio tragične događaje koji su obeležili narednu deceniju.

Tajna vazduhoplovna jedinica „crvenih beretki“, alias JSO, nije presedan u svetskim okvirima. Svaka država koja je držala do sebe pobrinula se da unutar svojih obaveštajnih službi stvori specijalne snage za prikrivene operacije. Upotreba aviona sa netipičnim ili lažnim oznakama posebno je mila Vašingtonu. CIA je u Istočnoj Aziji kao glavnu uzdanicu držala flotu borbenih i transportnih vazduhoplova. Za infiltracije agenata 50-ih godina XX veka korišćeni su čak i strateški bombarderi B-17 iz Drugog svetskog rata. Velika operacija podrške antikomunističkim režimima prepuštena je legendarnoj kompaniji Air America. U ovom trenutku CIA podržava akcije svojih specijalnih snaga u Avganistanu i Iraku helikopterima Mi-17, koji su kupljeni u Rusiji i registrovani na ime imaginarnih civilnih kompanija u Americi.