Vlada nije raspoložena da sluša američke sugestije u vezi sa planom za hvatanje Ratka Mladića
Šta to beogradske vlasti treba da urade da ubede međunarodnu zajednicu da su spremne da uhapse i pošalju u Hag odbeglog generala Mladića? Nakon dugogodišnjih neuverljivih tvrdnji da Mladić nije u Srbiji, nevoljkog priznanja da je sve vreme bio tu, a zatim dvostrukog probijanja rokova koje je Evropska unija postavila kao uslov za pregovore o članstvu, izgledalo je da je nađeno spasonosno rešenje: akcioni plan. Ovaj dokument, sastavljen prošlog meseca i predočen zapadnim silama (ali ne i srpskoj javnosti), trebalo je da ubedi i poslednje neverne Tome u Vašingtonu i Briselu da je ovaj put, ali stvarno, vlada Vojislava Koštunice spremna da ispuni ono što je obećala. U prvi mah, izgledalo je da uspeva: plan su podržali, uz pohvale, ne samo zvaničnici Evropske unije već i obično nepoverljiva glavna tužiteljica Tribunala Karla del Ponte. A onda, taman kad je izgledalo da su svi toliko oduševljeni akcionim planom da možda neće tražiti da se on i primeni, iz Vašingtona je stigao hladan tuš u obliku predloga od jedanaest tačaka koje bi u njega trebalo uvrstiti.
Američki predlozi, upućeni u obliku diplomatske note, stigli su u Beograd pre petnaestak dana, i odmah izazvali priličnu nervozu. Ukratko (svih jedanaest tačaka objavljujemo u dodatku uz ovaj tekst), Amerikanci su zatražili da premijer Koštunica i njegov kabinet, uz podršku Srpske pravoslavne crkve, povedu javnu kampanju za hapšenje Mladića i da u tom cilju izdaju nedvosmislena naređenja nadležnim službama; da uhapse penzionisane generale Aca Tomića i Branka Krgu, koji su rukovodili vojnim bezbednosnim službama u vreme dok su te službe aktivno štitile Mladića, kao i Mladićevog sina Darka; te da prihvate pomoć stranih službi (konkretno U.S. Marshal Service, jednog vida američke savezne policije) u traganju za odbeglim generalom.
Mada bi se o nekim tačkama iz američke note svakako moglo razgovarati, nije sasvim jasno koja je od njih izazvala ogorčenje u Beogradu. Odgovornost Tomića i Krge, na primer, jasno proizilazi iz funkcija koje su obavljali u vreme dok su njihovi potčinjeni čuvali stražu oko Mladića, dok su oni sami tvrdili da general nije u Srbiji. Zar Koštunica, koji predaju Mladića u javnosti predstavlja kao neku vrstu neotplaćenog spoljnjeg duga, ne bi mogao da prozbori reč-dve i o zločinima za koje je general optužen? I konačno, ova vlada, više nego ijedna pre nje, pokazala je spremnost da usko sarađuje sa Crkvom, pa što ne bi i u ovom poslu?
Kako bilo da bilo, neprijatan posao da Amerikancima objasni da su njihovi zahtevi neprihvatljivi zapao je Vladeti Jankoviću, savetniku premijera za spoljnu politiku, koji je o tome razgovarao sa Roderikom Murom, zamenikom šefa misije u američkoj ambasadi. Na Jankovićeva upozorenja da je reč o „nerealnim“ i „nerazumnim“ zahtevima, čije bi ispunjavanje „ugrozilo Vladu“, pa čak dovelo do „žestokih političkih potresa“ u Srbiji, Mur je podsetio sagovornika da su svi rokovi za hapšenje Mladića odavno probijeni, te da je reč o predlozima čije bi usvajanje doprinelo poljuljanom kredibilitetu Vlade u vezi sa saradnjom sa Tribunalom.
Na tome bi i ostalo da se priča zadržala unutar diplomatskih kanala. Međutim, beogradski tabloid „Pres“ objavio je u petak, 21. jula, sadržaj američke note, a sledećeg dana, pod naslovom „Američka ucena!“ delove razgovora Jankovića i Mura, plus žestoke izjave Tomića i Krge. Tomić tvrdi da ga Amerikanci proganjaju zato što je uhapsio njihovog špijuna Džona Neibora, dok Krga kategorički kaže da, dok je on bio na čelu Generalštaba, vojska nije štitila Mladića (mada mudro ne pominje svoju prethodnu funkciju).
Kako ovi (nepotpisani) tekstovi nisu naišli na reakciju od žege otupele srpske javnosti, priča je pre neki dan ponovo lansirana (od strane neimenovanih izvora), u „Blicu“ i „Večernjim novostima“. Uprkos svemu u američkoj ambasadi zasad stoički izdržavaju ovo medijsko bombardovanje. Prema rečima Rebeke Ros, portparolke ambasade „Vlada Sjedinjenih Američkih Država usko sarađuje sa Vladom Srbije u mnogim pitanjima, pa i u vezi sa saradnjom sa Tribunalom, ali ne raspravlja javno o detaljima diplomatske komunikacije i bilateralnih razgovora“. Nezvanično, međutim, u zapadnim diplomatskim izvorima može se čuti da su neprijatno iznenađeni što su američka nota i tok razgovora između Jankovića i Mura plasirani na ovako bombastičan način, mada, naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrde da je neko iz Vlade Srbije doturio materijale „Presu“. Od strane srpskih vlasti oglasio se jedino Rasim Ljajić, šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom, koji je oprezno priznao da je „nekih sugestija“ bilo, ali se uzdržao od komentarisanja američkih predloga.
Ono što celu ovu priču čini nadrealnom je da se u Srbiji, a i van nje, već nedeljama vodi javna rasprava o dokumentu – akcionom planu – čiji je sadržaj državna tajna i sa kojim je javnost upoznata samo delimično, iz neimenovanih i neproverljivih izvora. Sada je ta rasprava „obogaćena“ američkom notom i reakcijama na nju, a nema sumnje da ćemo, uz malu pomoć tabloida, još svašta čuti i videti. Hapšenje Mladića i njegova isporuka u Hag zaustavili bi ovu predugu tragikomediju, ali zasad, režiseri uporno najavljuju samo nove epizode.
1. Koštunica da javno pozove na Mladićevo hapšenje i da dâ instrukcije kompletnoj srpskoj vladi da učine sve da se taj cilj ispuni; i da jasno stavi do znanja da će svako ko bude vršio opstrukciju tog cilja morati da bude smenjen sa pozicije koju zauzima. Koštunica treba da traži javnu podršku u njegovom nastojanju da se uhapsi Mladić i da osigura da Vladin urgentni 24-satni telefon bude javno oglašen.
2. Koštunica sa ministrom policije Jočićem da izda javnu instrukciju svim službama bezbednosti u celoj Srbiji da sve svoje snage ulože u hapšenje Mladića.
3. Srpske snage bezbednosti da iniciraju lov na Mladića zajedno sa Američkom šerifskom službom (US Marshals).
4. Koštunica da nezvanično obavi razgovore sa Srpskom pravoslavnom crkvom da javno podrži hapšenje Mladića i transfer u Hag.
5. Vojna obaveštajna služba, predvođena predsednikom Tadićem i premijerom Koštunicom, treba da održi brifing sa američkim ambasadorom i izabranom grupom ambasadora EU-a u vezi sa izveštajem koji su podneli na poslednjem Vrhovnom savetu odbrane. Taj brifing bi trebalo da podrazumeva razumnu listu ljudi za koje se zna ili se sumnja da su podržavali Mladića, kao i da imaju saznanja gde se on nalazio do danas, kada Vlada čini sve da ga uhvati.
6. Ministar pravde Stojković da objavi otvaranje procesa i istrage protiv Mladićevih jataka zasnovanih na činjenicama do kojih je došla Komisija za istinu o Srebrenici u Republici Srpskoj, koja sadrži detaljnu listu ljudi uključenih u masakr u Srebrenici sa Mladićem i njegovom mrežom jataka na čelu. Fokus ove istrage je da se prepoznaju svi sadašnji Mladićevi jataci.
7. U skladu sa gorenavedenom istragom, svi oni za koje se sumnja da podržavaju Mladića da budu privedeni na saslušanja i da shodno tome budu zadržani u pritvoru. To uključuje i vrh Vojske, kao što su bivši načelnik obaveštajne službe Aco Tomić, bivši načelnik Generalštaba Branko Krga i Mladićev sin Darko Mladić. Oni bi trebalo da budu zadržani po istoj osnovi po kojoj se u zatvoru trenutno nalaze osumnjičeni (bivši jataci nižeg ranga).
8. Koštunica da predloži parlamentu hitno usvajanje novog zakona koji će predvideti krivične kazne za svakoga za koga se bude utvrdilo da pomaže osobi koja je optužena od strane suda za ratne zločine na bilo koj način, uključujući i visoke finansijske kazne.
9. Vlada Srbije da pripremi i javno objavi izveštaj koji sadrži precizne podatke o ratnim zločinima za koje je Mladić optužen.
10. Koštunica da formira koordinaciono telo koje će biti vođeno od strane specijalnog tužioca za ratne zločine i koje će biti odgovorno za lociranje i hvatanje Mladića i ostalih optuženih. Sav personal u toj agenciji mora biti pažljivo izabran kako ne bi dolazilo do kompromitovanja agencije i misije koju ona obavlja.
11. Srbija pomaže pri uspostavljanju veze i aktivnom učestvovanju u regionalnim snagama radi koordinacije između raznih obaveštajnih službi i bezbednosnih snaga u regionu koje imaju za cilj hvatanje osoba traženih za ratne zločine.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
