Svi učesnici predstojećih izbora su Vučićevi saučesnici

Predsednik vojvođanskog odbora Demokratske stranke Nebojša Novaković nedavno je oštro reagovao na inicijativu grupe funkcionera DS-a da se sednica Glavnog odbora ove stranke održi 17. umesto 31. maja, kada je prvobitno zakazana. On je ustvrdio da je u pitanju pokušaj puča u stranci, koji je pripreman uz podršku Vučićevog režima, a cilj je da DS izađe na izbore, dajući im legitimitet. „Niko nema dilemu da Lutovca zapravo smenjuje Vučić. Sad je to svima postalo očigledno i svi sada treba glasno da kažemo: ‘Vučiću, dalje ruke od Demokratske stranke’“, rekao je Novaković. U međuvremenu je prevremena sednica GO otkazana, a mi sa Novakovićem pričamo o dešavanjima u DS-u, ali i političkim procesima u Vojvodini i Novom Sadu.

„VREME„: Sigurno je da na našoj, i ne samo našoj, političkoj sceni ne postoji stranka koja se više puta delila od Demokratske. Da li su najnoviji događaji najava novog cepanja? Neki kažu da bi nove podele mogle označiti i definitivan kraj DS–a…

NEBOJŠA NOVAKOVIĆ: Demokratska stranka je nosilac ideje o demokratskom poretku društva u Srbiji. Ovo je otpočetka bila avangardna ideja koja ni danas nije potpuno zrela. Često je sudbinu krhke demokratske arhitekture društva odslikavala Demokratska stranka kroz svoju unutrašnju dinamiku. Mnogi posustaju na putu demokratizacije društva i posežu za lakše sprovodivim konceptima, kao na primer izgradnje vlastitog kulta pretpostavljenog vrednostima i politici. Danas živimo u društvu u kojem preovlađuje lidersko poimanje vlasti, u kojem političke stranke nisu instrument za ostvarivanje političkih ideja, već se doživljavaju kao okvir za nečiju lidersku poziciju. Zbog toga, ili imamo stranke sa jednim istim liderom od svog osnivanja, ili imamo slučaj Demokratske stranke, iz koje su istupali pojedinci koji su gubili unutarstranačke izbore, a zatim osnivali stranke u kojim su oni postajali neprikosnoveni lideri. I u jednom i u drugom slučaju imamo disfunkcionalne političke organizacije. Kraj Demokratske stranke stoga nije i ne može biti vezan za one koji su je napuštali, njena budućnost zavisi samo od opravdanosti vlastitog postojanja, sada više nego ikad oličenog u okretanju socijaldemokratskim vrednostima, ali i spremnosti da se i sama menja i usavršava.

Šta tačno, po vama, stoji iza inicijative grupe partijskih kolega da se ubrzano održi glavni odbor stranke proteklog vikenda? I zašto se od toga naprasno odustalo?

Glavni odbor jeste mesto za dijalog na temu različitih viđenja aktuelne situacije. Potencijalni izlazak na predstojeće izbore motivisao je određene stranačke kolege da pokušaju da izdejstvuju promenu odluke o bojkotu i to nije nelegitimno u politici. Problem je u tome što je konkretan slučaj koji pominjemo u vezi sa prevremenim zakazivanjem sednice Glavnog odbora izveden nelegalno i protivno aktima stranke, takoreći na silu. Ceo događaj prati i opravdana sumnja u verodostojnost predatih potpisa kojima se inicira prevremena sednica. Odustajanje je ipak bio posledica nemoći da se inicijativa sprovede. Za ovako nešto većine nema, to nije ono što članovi žele i siguran sam da će se na sednici Glavnog odbora koja tek sledi i koju je zakazalo rukovodstvo stranke – to i potvrditi.

Poruke koje ste vi i ceo vrh stranke slali ovih dana glasi da se iza „ataka“ na DS krije Aleksandar Vučić. Neke vaše kolege su zbog toga uvređene…

Javnost treba da zna za jedinstven slučaj, do sada nezabeležen, da se članovima Glavnog odbora Demokratske stranke dopisom obratio ministar Zlatibor Lončar. Dopis je imao za cilj da uveri sve članove Glavnog odbora da je bezbedno okupljanje u zatvorenom prostoru uprkos merama koje su još uvek na snazi. Pomenutog ministra teško je bilo animirati na pravovremenu i brzu reakciju u mnogo važnijim situacijama koje se tiču direktno našeg zdravlja. Podsetiću da ovaj stepen agilnosti nije ispoljio kada je samo od njega zavisilo stavljanje u funkciju kovid bolnice u Šapcu. Za neke druge aspekte „organizacije“ prevremenog Glavnog odbora zaduženja je dobilo i ministarstvo koje vodi Branko Ružić. U normalnim okolnostima, ovi ljudi ne bi smeli da imaju ništa sa unutrašnjim pitanjima u Demokratskoj stranci. Ovo ne može biti izraz nečijih dobrih namera. Što se tiče kolega, niko ne treba se vređa, biće dovoljno da se svom članstvu ne obraćaju sa naslovnica izrazito režimskih propagandnih glasila. U ovakvim situacijama, uvek bi trebalo da se pitate u čiju korist se odvijaju određeni događaji. Malo je naivnih da ne bi znali u službi kojih ili čijih interesa deluju.

Pojedini članovi DS–a optužuju rukovodstvo stranke za „gubitak identiteta„, drugi pak spominju da Lutovac DS „na tacni“ isporučuje Đilasu, treći vam zameraju na saradnji sa ultradesničarskim Dverima… Kako odgovarate na te optužbe?

Identitet nije stvar koju usput izgubite, pa ga više nemate. On se neprestano stvara i obnavlja kroz odgovore na različite spoljašnje i unutrašnje izazove sa kojima se suočavate. To, takođe, znači i da u različitim vremenima morate imati i različite odgovore. Zoran Đinđić je govorio da ne postoji velika stvar da je nije uradio neki demokrata. Za mene je to pravi pristup identitetskom pitanju i ja ga shvatam kroz zadatak koji je dobio predsednik stranke Zoran Lutovac, a to je temeljna reforma stranke. Reforma ne prija svima jednako, otuda oni nezadovoljni svojim ličnim položajem u stranci ne shvataju da ona ne pripada pojedincu, te tako niko ne može da je isporuči bilo kome, sve i da hoće. Ako je možda nekada tako i bilo, to više ne važi. Saradnja sa Dverima je savez za bojkot ovih i ovakvih izbora i to je sve. U jednoj stvari u kojoj se slažemo, u tome i sarađujemo – izborni uslovi. Mi smo u opoziciji Vučiću, i partneri su nam svi koji su sa te strane političkog spektra.

Da li je, posle svega, moguće da se ipak sukobi u stranci mirno razreše? Odnosno, kakve sve struje zapravo postoje u DS–u?

Atmosfera dijaloga, odgovornost uz etiku dobrih namera trebalo bi da bude sastavni deo stalnog radnog ambijenta u unutrašnjem životu bilo koje stranke. U isto vreme to bi bila preventiva neproduktivnim sukobima iz kojih ne može da proistekne ništa dobro. Najbolje mirno razrešenje je ono koje je uspelo da predupredi da do sukoba uopšte dođe. Ipak, nikad nije dovoljna kooperativnost samo jedne strane u eventualnom prevazilaženju problema. Konstruktivan dogovor mnogo je teže ostvariv ukoliko se posegne za nelojalnim potezima u okviru unutarstanačke borbe, kao što je, na primer, uključivanje aktera vlasti u interne stranačke stvari. Mislim da će događaji koji slede pokazati da u Demokratskoj stranci nema struja, jer po svim ključnim pitanjima, od bojkota do opozicionog jedinstva, postoji ubedljiva podrška većine. Istina je samo da zagovornici drugačijih ideja jesu vidljiviji i glasniji u „medijima“. U demokratiji se sukobi mirno razrešavaju tako što se poštuju procedure i volja većine uz uvažavanje manjine, koja opet u javnosti mora da zastupa odluke većine, a ne svoje.

A da li saradnja DS sa Dverima ima budućnost, odnosno ima li DS snage da bude stožer okupljanja građanske opozicije?

Ili će Demokratska stranka postati stožer okupljanja građanske opozicije ili neće biti ni Demokratske stranke ni građanske opozicije. Ostaće samo fragmenti ili olupine i naše stranke i građanskog društva, koje će plutati po bari u koju se već pretvorilo naše društvo. Demokratska stranka i Pokret Dveri ne dele istu viziju demokratskog i građanskog društva, pa ih ne mogu do kraja zajedno ni graditi. Ono što, međutim, možemo raditi zajedno i što radimo zajedno, jeste to da se borimo za slobodne i poštene izbore na kojim će biti smenjen režim Aleksandra Vučića.

U međuvremenu je formirana Ujedinjena demokratska Srbija, koja okuplja i neke vaše bivše članove, neke manje stranke i pokrete, kakvi su recimo Vojvođanski front ili Stranka moderne Srbije. Kako gledate na ovu koaliciju, koja pokreće neka pitanja za koje bi se očekivalo da ih DS tematizuje?

U ovom slučaju je značajnije pitanje konteksta. Možete da zastupate i najprogresivnije ideje, ali ako se nađete uvučeni u Vučićevu prevaru – ništa nećete uraditi, osim što ćete mu dati nikad potrebniji legitimitet. Ili ste naivni ili svesno učestvujete u tome. A ni jedno ni drugo nije dobra vest ni za te političke organizacije niti za političku situaciju u Srbiji. Nema tu zapravo nikakve politike ni ideologije, a pogotovo nema suštinskog „otvaranja pitanja“, samo zloupotreba i manipulacija u cilju odbrane sopstvenih političkih pozicija. Ujedinjena demokratska Srbija je jednokratni projekat koji Vučiću treba da obezbedi „konstruktivnu“ opoziciju koja u Narodnoj skupštini operetski viče „živela Evropa“, a pojedincima još jedan skupštinski mandat. Da zaključimo i završimo sa dilemom koja nije ni postojala: svi učesnici predstojećih izbora su Vučićevi saučesnici.

Ukoliko Vučić napokon „reši problem Kosova„, u smislu neke vrste priznanja njegove nezavisnosti, kako će se DS pozicionirati u tom slučaju?

Moje mišljenje je da je rešavanje problema Kosova važno za budućnost regiona i da svojim značajem prevazilazi uobičajena sporenja na liniji vlast-opozicija. Zato je loša vest ta da taj problem Vučić nikad neće rešiti, kao što nije rešio nijedan drugi problem naše države i društva. Štaviše, on je samo zakomplikovao i otežao rešavanje tih problema, a pri tom je i stvorio nove, poput ukidanja demokratskih izbora i medijskih sloboda. Kosovo je najveći i najteži politički problem u Evropi i da bi se rešio na obostrano prihvatljiv način, potrebno je da svi koji učestvuju ili posreduju u razgovorima budu iskreno posvećeni traganju za takvim rešenjem. Umesto traganjem za rešenjem i kompromisom, najodgovorniji ljudi u Beogradu i Prištini se isključivo bave čuvanjem i jačanjem svoje vlasti. Izgleda da proces „puzajuće samostalnosti Kosova“ svima odgovara. Zato je i odgovor na vaše pitanje jednostavan: mi se nećemo opredeljivati prema nikakvom Vučićevom sporazumu koji podrazumeva celovito rešenje kosovskog konflikta, jer nam takav sporazum Vučić nikad neće ni predstaviti.

Za kraj bih voleo da porazgovaramo o Vojvodini i njenoj političkoj sceni. Mnogi građani su zbunjeni dešavanjima u pokrajini, između ostalog i bliskom saradnjom Lige socijaldemokrata Vojvodine sa naprednjacima. Kako biste ukratko opisali politička dešavanja u pokrajini?

Vojvodina je kao tema nestala iz političke agende vladajućeg režima. Više puta sam rekao da oni koji trenutno vladaju u Vojvodini ne razumeju čime vladaju. Vojvodina je evropska regija, u kojoj je jedino njena vlast antievropska i antidemokratska. Tome su doprineli i pojedini politički akteri iz Vojvodine. Savez Vojvođanskih Mađara kao koalicioni partner SNS-u na pokrajinskom nivou, ali i večiti profesionalni „branitelji“ vojvođanskih interesa, Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja je u direktnoj koaliciji sa SNS-om u Novom Sadu. Međutim, Demokratska stranka smatra da je pitanje autonomije i te kako važno i da bi vojvođanska iskustva trebalo iskoristiti da se na nivou čitave Srbije sprovede regionalizacija i tako naš politički sistem učini efikasnijim i boljim. Svaki od prirodnih regiona u Srbiji ima svoje specifičnosti i mislim da je neophodno to formalizovati baš na tragu vojvođanskih iskustava. Uravnotežen regionalni razvoj ne podrazumeva pustošenje Vojvodine da bismo svi bili jednako siromašni, već podizanje drugih regiona po modelu Vojvodine kako bismo svi bolje živeli.

Neke vaše kolege iz opozicije ukazuju da je Novi Sad postao grad kojeg kontrolišu kriminalci. Spominju se i imena Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića. Šta biste rekli o tome?

Istaknutiji funkcioneri Srpske napredne stranke u Novom Sadu vole da objavljuju fotografije na kojima se vidi i predsednikov brat. Andrej Vučić otvara radove na seoskoj kanalizaciji, obilazni mesne ogranke SNS-a, otvara lokalne stranačke prostorije. Prema svedočenju ljudi iz Srpske napredne stranke, Andrej Vučić rukovodi tom strankom u Vojvodini. Nemam nijedan razlog da u to ne verujem. Dokle doseže zona njegovog uticaja, za sada je samo nagađanje. Zli jezici bi rekli da se njegove aktivnosti protežu i na sferu velikih „poslovnih“ poduhvata, a ne samo na formiranje mesnih odbora stranke. Zabrinjava to da istovremeno sa jačanjem Srpske napredne stranke u Novom Sadu, nepodnošljivo jača i podzemlje, odnosno najteži oblici kriminala. I to takođe svi vide i znaju u gradu. Vlast i kriminal u gradu su očigledno međusobno povezani novcem, finansijskim i političkim interesima. Ko je tu glavni, stvarno ne znam i ne mogu da kažem. Gore od ovoga bi bilo jedino da to ne znaju ni oni sami. U tom slučaju ćemo tek svedočiti najgorem.