Svi smo krivi osim njega

Danima pre sednice – koja je zakazana tako što je predsednik Aleksandar Vučić u jednom od svojih TV monologa izjavio da bi hteo da sednica o Kosovu bude održana, a Maja Gojković bila dovoljno neagilna da između ovih predsednikovih reči i njenog zakazivanja sednice prođe čak nekoliko sati – vlast je na prilično kontroverzan način pozivala najveći deo opozicije koja bojkotuje Skupštinu da dođu na sednicu: istovremenim ubeđivanjem da se o ovome mora govoriti, da svakog ko ne dođe ne zanima Kosovo, do toga da predsednik Srbije neće ništa konkretno ni reći, jer „pričati o konkretnim rešenjima dok su na snazi anticivilizacijske takse od 100 odsto nije ni potrebno, ni ozbiljno“ (Milenko Jovanov).

Kako god, sednicu o Kosovu od opozicije nisu bojkotovali poslanička grupa LDP–LSV–SDA, Srpska radikalna stranka, Stranka moderne Srbije, te poslanici Đorđe Vukadinović, Milan Lapčević i Miladin Ševarlić. Svi ostali – DS, Klub samostalnih poslanika, SDS – Narodna stranka i veći deo poslanika koji nemaju poslanički klub – jesu.

PRVI PUT U NOVIJOJ ISTORIJI

Poslednji put skupštinska sednica o Kosovu i Metohiji održana je još davne 2013. godine. O ogromnom broju susreta – javnih, tajnih, grupnih – između predstavnika Srbije i Kosova koji su održani nakon te sednice sve do sada nije bilo nikakvih reči u zakonodavnom telu države, a ta je tradicija nastavljena i nakon ove sednice. Vučić, koji je ubedljivo najviše govorio tokom ova dva dana, ni reč nije rekao o tome šta je pregovarao, sa kim, o čemu i sa kojim pravom.

Umesto toga, Skupštini i javnosti Srbije je ponudio nekoherentnu, protivrečnu i zbunjujuću bujicu reči kojom je pokušao da dokaže da je neophodno da Srbija dođe do kompromisa – naravno, ne govoreći šta taj kompromis znači i od čega se sastoji.

Centralnu argumentaciju Vučić je izneo tokom svog dvoipočasovnog obraćanja u ponedeljak. Najpre je ustvrdio da postoje samo dve mogućnosti: normalizacija odnosa između Beograda i Prištine ili pokušavanje očuvanja statusa kvo, tj. takozvani zamrznuti konflikt.

„Ljudi kada pričaju ‘a kakav će plan da iznese Vučić’, oni sebe lažu, zato što treba da postave pitanje a kakav je plan Albanaca, Amerikanaca, Nemaca i svih drugih. Mi smo manji igrači od tih zapadnih sila. A možemo li mi da govorimo u njihovo ime kakvi su njihovi planovi? Smemo li, imamo li pravo?“, upitao se Vučić, i vrlo brzo se ustvrdilo da smemo i da imamo pravo, jer: „Normalizacija može da bude samo u dva slučaja. Pod jedan, kako ga doživljava svet, međunarodna zajednica i Albanci – postizanje sporazuma u kome je Kosovo celovita teritorija, nezavisna država. Srbima bi dali neka prava, praviće se po modelu nekakve dve Nemačke, što Albanci više takođe ne prihvataju, iako bi Nemačka i Francuska to da guraju, ali Albanci neće. Amerikanci takođe više neće, nego vam kažu – morate da priznate. Mi im kažemo nećemo da priznamo, oni kažu morate da priznate, i tako ukrug.“

Pa potom još jednom: „Zapadne sile, koje su prihvatile nezavisnost Kosova, apsolutno su odlučne da to isteraju do kraja, po svaku cenu i na svaki način.“

A onda je predsednik izveo neverovatan račun – bez navođenja ikakvih izvora, govorio je o dva scenarija demografskog, ekonomskog i socijalnog razvoja Srbije: ako dođe do normalizacije odnosa sa kosovskim Albancima (tzv. bolja varijanta) i ako do normalizacije ne dođe (lošija varijanta).

Po Vučiću, bolja varijanta bi značila sledeće: Srbija bi u ovom slučaju u 2060. godini imala 5,9 miliona stanovnika; sporazum sa Albancima značio bi da će stopa mortaliteta biti niža, da će se stopa fertiliteta uvećati sa 1,46 na 1,85 dece po ženi, da bi do 2030. Srbija dostigla EU stopu aktivnosti stanovništva, izjednačio bi se broj imigracije sa emigracijom, realni životni standard građana Srbije bio bi 72 odsto veći nego što je danas, a ako ne postignemo, onda 29-30 odsto veći:

„Da postignemo kompromisno rešenje koje je dobro, u čemu bi Srbija zaštitila svoje interese na KiM, Srbija, ne Srbi, i dobila… nešto (kurziv novinara)… to bi značilo da bismo izgubili nešto više od 1,21 miliona lica, ili 17 odsto do 2060. godine. Ukoliko to ne postignemo, smanjenje bi bilo 3,14 miliona lica, ili za 44 odsto u odnosu na 2015. godinu.“ I još, ako se ne postigne sporazum, zbog lošije demografije došlo bi do smanjivanja penzija, povećanja i relativnog i apsolutnog siromaštva, a ništa od svega toga ne bi bilo moguće ako do sporazuma i kompromisa dođe.

Zbilja je – najblaže rečeno – nejasno kako je Vučić iz onog „nečega“ što Srbija treba da dobije tim dobrim kompromisom izvukao dva miliona stanovnika više i opšte blagostanje, odnosno, kako bez tog „nečega“ neće biti rasta standarda građana i zašto će doći do potpunog demografskog a posledično i socijalnog i ekonomskog kolapsa.

Šta je, pobogu, to „nešto“ koje proizvodi ove neverovatne efekte po državu Srbiju? Mada Vučić to nije eksplicitno rekao, iz svih sati njegovog izlaganja može da se zaključi da je reč je o delu teritorije Kosova koji bi pripao Srbiji. Teško je zamisliti šta ta teritorija treba da sadrži kako bi na ovako dramatičan način uticala na državu Srbiju.

Novinar „Vremena“ je poslao Suzani Vasiljević pitanje: iz kojih je izvora predsednik u ponedeljak govorio o ova dva scenarija – da li je to projekcija Republičkog zavoda za statistiku (RZS) ili šta već, ali do zaključenja teksta odgovor nije stigao.

I uopšte, veliki deo uvoda Vučić je potrošio opisujući istorijat Kosova još od vremena starih Rimljana, pokušavajući da svede problem Kosova na problem demografije, pa je tako, opet iz neznanih izvora, ustvrdio da je „po procenama iz 1455. godine (!), na teritoriji koja danas obuhvata KiM živelo oko 98 odsto Srba“. Išao je predsednik iz veka u vek, pa iz decenije u deceniju, prebrojavao Srbe i Albance, prebrojavao koliko je srpske dece u školama na Kosovu bilo 1961. a koliko 1999. godine (mada RZS nema takve podatke), računao koliko će biti Srba a koliko Albanaca za 40 i 80 godina, a potom zaključio da je 1991. bilo svega 11 odsto Srba i Crnogoraca na Kosovu. I sve bi to bilo donekle razumljivo da, nakon izvesnog vremena, u odgovoru na izlaganje Balinta Pastora nije rekao sledeće:

„Mi nemamo nikakav problem sa Mađarima. Nekad su jedni o drugima razmišljali kojih će manje da bude, ne bi li ostvarili neke svoje interese. Mi danas na taj način ne razmišljamo. Mi želimo da što više Mađara, kao i svih drugih, ostane da živi u Srbiji. Nemamo dovoljno ljudi.“

IMA PLANA, NEMA PLANA

Ovakvih kontradiktornosti bilo je pregršt u predsednikovim izlaganjima, a najveća se odnosila na ono što su i opozicija i javnost Srbije očekivale da čuju: šta je plan za Kosovo i da li postoji uopšte? Slušamo Vučića u ponedeljak:

„Nema nikakvog smisla da ovde govorim u detalje. Ja sam mogao danas da iznesem sve planove, da iznesem sve mape, da govorim o svakom selu i zaseoku. Ali to ne mogu i ne smem da govorim zato što ne odlučujemo mi sami ni o čemu. Odlučuje i druga strana, a odlučuju još i više oni koji podstiču drugu stranu na sve ono na šta su je podsticali do danas.“

Dakle, plan postoji, u detalje, u zaseoke. Ali, sutradan, pričala se druga priča: „Šta sam to uradio? Šta sam to potpisao? Šta smo to napravili loše za naš narod? Jel’ ima neko da mi kaže konačno, sem čapras-divana koji slušam sve vreme? Sve vreme slušam šta mi ko kaže šta će da bude, a sa tim nisam došao u Narodnu skupštinu. I pritom vam ne krijem – kada budem imao bilo šta, doći ću u Narodnu skupštinu, predočiću vam šta i to ću hrabro da uradim i boriću se za to. Nemam ništa u rukama, nemam nikakav plan, nemamo ništa, nemamo ni razgovore.“

A, uostalom, zar je važno šta je potpisao? Sećamo se njegove izjave iz januara 2017. godine: „Sada kažu da nemamo pismeni sporazum, pa nemamo ga, ali je to deo onoga o čemu smo razgovarali i imamo usmeni sporazum. Znate, u Briselu imate samo dva sporazuma u pisanoj formi, a sve ostalo je postizano kao usmeni sporazum.“ O onom „usmenom“ nije bilo ni reči u Skupštini.

Sličnom tehnikom poslužio se i komentarišući događaje od utorka ujutru, kada je došlo do policijske akcije i hapšenja na Kosovu: prvo je rekao da će srpska vojska „zaštititi svoj narod“ na Kosovu i da će „pobediti“, a posle mrtav ‘ladan rekao da nikada nije pominjao vojnu intervenciju.

Još jedna nelogičnost je i opisivanje sopstvenih uspeha: „Uspeli smo da podignemo ugled Srbije u međunarodnoj zajednici i da vratimo Kosovo i Metohiju, koja je za njih bila završena stvar, na sto, da se ponovo o tome priča, (…) a 2008. i 2010. je već sve bilo završeno. Sve je bilo gotovo.“

Vučić ne objašnjava kako to da je 2008. sve bilo gotovo, sve bilo rešeno, a da su, uprkos tome, počeli pregovori na tehničkom nivou 2011. godine: čemu pregovori ako je sve bilo rešeno nezavisnošću i odlukom Međunarodnog suda pravde?

foto: marija janković

DEVEDESETE I GODINE POSLE

No, osim ovakvih nemuštih izjava, kojima zapravo ništa nije rekao, Vučić se u dugotrajnom opisivanju istorijata prostora Kosova i Metohije često služio falsifikatima, poluistinama, kao i zgodnim zaboravljanjem ključnih činjenica iz devedesetih godina prošlog veka.

Najpre, jedna neočekivano tačna izjava. Govoreći o periodu devedesetih, Vučić je izjavio sledeće: „Bila je velika greška činjenica što smo potcenjivali snagu međunarodne zajednice (…) Morali smo bolje da računamo, ako ne zbog njih, onda zbog sebe. Nismo smeli sebe da dovedemo u situaciju da gubimo još ljudi, da gubimo vojsku i policiju sa naših teritorija i da istovremeno ekonomsku vrednost, odnosno vrednost BDP-a svedemo na 50 odsto onoga što smo imali 1989. godine. Time smo snagu Srbije sveli na minimum, time smo snagu Srbije doveli dotle da možemo samo da čekamo milostinju i ono što će neko drugi da nam da i što će neko drugi da nam dozvoli.“

Dakle, uprkos mnogobrojnim izjavama da je privreda Srbije uništena posle 2000. godine, sada odjednom dobijamo priznanje da je privreda tokom devedesetih bila prepolovljena u odnosu na 1989. godinu. Ali, iz ovoga Vučić ponovo izvlači pogrešne zaključke – ta Srbija „na minimumu“, koja „mora da čeka milostinju“, po Vučiću je bila u „desetostruko boljoj poziciji“ nego što je sada, 2019. godine.

A onda kreće falsifikovanje istorije:

„Posle 2000. u danu smo morali da odustanemo od političkog i pravnog kontinuiteta. (…) Imamo dalje, što ljudi zaboravljaju, zašto je bilo važno to odricanje od kontinuiteta i zašto sam ga pomenuo? Vratićemo se na Rezoluciju 1244. U Rezoluciji 1244 nigde se ne govori o Srbiji, govori se samo o Saveznoj Republici Jugoslaviji. Mi se odričemo pravnog kontinuiteta u odnosu na SRJ, a zatim 2006. godine nestaje nam Savezna Republika Jugoslavija zahvaljujući neodgovornoj politici koju smo mi ovde vodili.“

Naravno, ovo je sve jedna gomila laži. Zapravo je Savezna Republika Jugoslavija nestala još 2003. godine, kada je formirana Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Ova tvorevina (SCG) bila je naslednica SRJ, a član 60, stav 4 Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora glasio je: „U slučaju istupanja države Crne Gore iz Državne zajednice Srbija i Crna Gora, međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odnosili bi se i u celosti važili za državu Srbiju, kao sledbenika.“

Sledi još falsifikata i prepravljanja istorije: „Morali smo da puštamo osuđene i neosuđene albanske teroriste iz naših zatvora, i to njih stotine, i neke od njih koji su počinili najteža krivična dela, poput braće Mazreku koji su svedočili o zločinima onih koji danas vode albanske pregovaračke timove protiv srpskog naroda“, kaže Vučić, ne obazirući se na fakat da su braća Mazreku osuđeni zbog krivičnog dela terorizma, ali da nisu bili abolirani, već je Vrhovni sud ukinuo prvostepenu presudu zbog „bitnih povreda odredaba krivičnog postupka“, i zbog toga što je prvobitna odluka „nerazumljiva i protivurečna razlozima presude“.

Nakon poništavanja presude, braća Mazreku su prebačena na Kosovo, pod ingerencijom UNMIK-a, gde ih je na slobodu pustio – upravo UNMIK, odnosno Mihael Štajner, specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo.

U retrospektivi događaja, nigde Vučić rečju ne pominje oružani sukob i humanitarnu katastrofu na Kosovu 1998–1999. U njegovoj, revidiranoj verziji istine, tokom 1998. i 1999. Beograd i Priština, preko izaslanika Kristofera Hila, razgovaraju „o različitim verzijama rešenja“, a NATO počinje bombardovanje nakon što se posmatračka misija OEBS-a „koja se ponašala krajnje pristrasno, koja je falsifikovala razne izveštaje i radila direktno u korist Albanaca i direktno protiv Srba, nedvosmisleno“ evakuisala sa Kosova i Metohije:

„U toj rezoluciji (1244) ima dobrih stvari za nas i ima vrlo loših stvari za nas, samo što mi te loše nikada nismo hteli da pročitamo. Jedna od tih loših je da su naše snage vršile teror na Kosovu i Metohiji i da je zato neophodno da međunarodne snage ovladaju tim prostorom, a da se naše snage povuku sa Kosova i Metohije.“

Ovo je već dugo – ako ne i neprestano – zvanični državni narativ o sukobu na Kosovu: ne pominju se sukobi na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, a bombardovanje Srbije predstavlja se kao posledica laži i falsifikata. Neprestano se zvaničnici Srbije pozivaju na Rezoluciju Ujedinjenih nacija 1244, ali se gotovo niko ne osvrće na ranije rezolucije.

Tako, Rezolucija 1199 od 23. septembra 1998. godine – pre nego što je na Kosovo došla Verifikaciona misija OEBS-a – govori o tome da je Savet bezbednosti „duboko zabrinut zbog intenzivnih borbi na Kosovu, i naročito, prekomerne i neselektivne upotrebe sile od strane srpskih bezbednosnih snaga i Vojske Jugoslavije, što je za posledicu imalo brojne civilne žrtve i, prema proceni generalnog sekretara UN, izmeštanje više od 230.000 lica iz njihovih domova“, te da visoki komesar za izbeglice UN procenjuje da je oko 50.000 njih bez krova nad glavom i drugih osnovnih potrepština.

U istoj Rezoluciji se navodi stav tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Kontakt grupi 7. jula 1998, koji smatra da „situacija na Kosovu predstavlja oružani sukob, u smislu mandata Suda“, te da je Savet bezbednosti UN „duboko zabrinut zbog naglog pogoršanja humanitarne situacije širom Kosova, uznemiren pred nadolazećom humanitarnom katastrofom, kako je u svom izveštaju opisao generalni sekretar“, i da „naglašava potrebu da se ona spreči“.

Štaviše, još u martu 1998. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi Rezoluciju 1160, u kojoj se „osuđuje upotreba prekomerne sile srpske policije prema civilima“ (i svi akti terorizma OVK), i ujedno uvodi embargo na uvoz oružja u SRJ. U Rezoluciji 1203 iz oktobra 1998. Savet bezbednosti UN „pozdravlja postignute sporazume između SRJ i OEBS-a i SRJ i NATO-a“, zahteva njihovu punu i trenutnu implementaciju i ponavlja da je SB „duboko uznemiren i zabrinut zbog nastavka veoma teške humanitarne situacije širom Kosova i predstojeće humanitarne katastrofe“, i da „još jednom naglašava potrebu da se ona spreči“.

Ničeg ovog – nikakvih humanitarnih katastrofa, progona, civilnih žrtava – nema u zvaničnom državnom narativu o zbivanjima na Kosovu 1998–1999, pa tako ničeg nije bilo ni u Vučićevom govoru u Skupštini.

Ne, Vučić kao da nije ni luk jeo, ni luk mirisao: „Mi smo 1999. godine u neravnopravnom i nemogućem sukobu poraženi time što smo potpisali, ne naši vojnici, nego smo poraženi, neravnopravna borba je bila, potpisana je delimična politička kapitulacija, povučene su naše snage sa KiM, mi smo se pravili kao da se ništa nije desilo; 2004. nismo reagovali ni na šta, 2008. smo reagovali tako što smo izašli na ulicu jedno veče i nismo se saglasili sa proglašenjem nezavisnosti.“

POGLED SA BALKONA

Treba ovde obratiti pažnju na izraz „izlazak na ulicu jedno veče“. Taj „izlazak“, u kome je zapaženu ulogu imala Srpska radikalna stranka, rezultirao je pogibijom jednog mladića, zapaljenom američkom ambasadom, demoliranim gradom, opljačkanim prodavnicama, sve uz prećutnu podršku ministarstva unutrašnjih poslova – pred američku ambasadu kasno su poslali neadekvatnu jedinicu, bez neophodne podrške.

Ima ovakvih primera još mnogo. Iako je delovalo da je skupštinska rasprava bila prilično civilizovana, i jeste u odnosu na one prethodne! – Vučić je ipak mnogo puta koristio svoju huškačku retoriku prema Albancima i prema opoziciji. Optužio je opoziciju da zajedno sa „različitim zapadnim centrima moći“, Albancima i albanskim medijima izvode „žestoku orkestriranu kampanju“ i koriste ubistvo Olivera Ivanovića da onemoguće razgraničenje – ono isto razgraničenje, odnosno podelu, koje je prvi put pomenuo krajem 2017. godine, pa govorio potom da nema pregovora o podeli, e da bi u avgustu 2018. godine rekao da se za razgraničenje „zalaže godinama“.

„Albanska direkcija policije iz Prištine se hvali time da je najbolje stanje, da je najmanja stopa kriminaliteta na severu KiM. To za vas zvuči čudno zato što ste slušali i čitali u mnogim zapadnim medijima gde se vodi kampanja, ali i od mnogih srpskih političara koji služe onima koji Srbiju pokušavaju da rasture i unište, koji im direktno služe, dakle, na različite načine, slušali ste o tome da se Srbi plaše Srba. Ne, Srbi se plaše Albanaca. Samo se nečasni Srbi plaše reakcije svoga naroda“, rekao je Vučić.

A podsetimo se, Oliver Ivanović je, nekoliko meseci pre nego što će biti ubijen, na pitanje „da li može da se poredi stepen pritisaka iz Beograda na Srbe na Kosovu koji nisu ista politička opcija ranije i sada“, rekao da je „ovo sada nečuveno“ i da se Srbi više boje Srba nego što su se bojali radikalnih Albanaca do 2008. godine.

I inače, pominjanje Olivera Ivanovića, a naročito Vučićeva izjava da Albanci izmišljaju i da „pojma nemaju“ ko ga je ubio, u najmanju ruku je neukusna, s obzirom da je lično više puta u javnosti zaštitio Milana Radoičića, glavnog osumnjičenog za to ubistvo: onog istog Radoičića koji je za vreme skupštinske rasprave zajedno sa ostatkom Srpske liste sedeo na balkonu Skupštine. U aprilu ove godine, kako je KRIK pisao, istraga za ubistvo Olivera Ivanovića proširena je na još jednu osobu blisku SNS-u i porodici Vučić – Zvonka Veselinovića. U svom poslednjem intervjuu za BIRN, koji je dao u oktobru 2017. godine, Oliver Ivanović opisao je Milana Radoičića kao „ključnu ličnost i pravog nosioca vlasti na severu Kosova“.

Zbilja, u šta verujemo, u laž ili u istinu? Čak i da je u detalje predstavio svoj plan za Kosovo, on ne bi vredeo pišljivog boba: svaki plan zasnovan na lažima, falsifikatima i manipulacijama na kraju bi bio neuspešan.