Sve predsednikove knjige

Gradski odbor Nove Srbije iz Čačka izrazio je želju da prvi počasni građanin tog grada bude predsednik Srbije Tomislav Nikolić. U obrazloženju, između ostalog, kaže se zato što je „objavio 13 knjiga i završio Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu“. Predsednik Nove Srbije i ministar građevinarstva i urbanizma Velimir Ilić, koji je u isto vreme studirao kada i predsednik Nikolić, sredinom 2000-ih, on na magistarskim, predsednik na osnovnim studijama, kaže da je ovim predlogom svoje stranke oduševljen i „saglasan sa obe ruke“.

„NEKA SE PREKUCA„: O fakultetskoj diplomi Tomislava Nikolića saznalo se iznenada, pred izbore 2012, dok se o njegovim knjigama još uvek malo zna. Diploma se, kako su tada preneli mediji, pojavila na Tviteru, a onda ju je Zorana Mihajlović, funkcionerka SNS-a, pokazala na konferenciji za novinare, jer su tamo neki tvrdili da Nikolić nije diplomirao. Na njoj piše da je Nikolić faks upisao školske 2003–2004. godine, da je diplomirao 2007. sa ocenom deset. I da je tokom studija imao prosečnu ocenu 8,37. Jedino što je ovaj privatni fakultet iz Novog Sada sa sedištem u Sremskim Karlovcima dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više instance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje njegove studijske programe. Fakultet se nalazio u sastavu Univerziteta „Alfa“, nekadašnjeg Univerziteta „Braća Karić“ koji nije imao dozvolu za rad. Na konferenciji za novinare, takođe pred izbore, SNS je saopštio da će pokrenuti „privatno-krivičnu i civilnu tužbu za uvredu časti i ugleda“ protiv svih medijskih kuća koje su prenele vest da lider SNS-a nema završen fakultet.

Sve knjige Tomislava Nikolića su knjige Srpske radikalne stranke, tako su i zavedene po bibliotekama. One su iz njegovog prethodnog života, iz doba radikala. Nikolić je autor samo predgovora, u nekima ni to. Sam Nikolić ili tim ažurnih radikala doduše prikupljali su sva moguća svedočanstva jednog vremena, pismena i usmena, i ostavili obiman dokumentovan zapis o svom političkom delovanju i svojoj istorijskoj ulozi devedesetih godina. Sabrane su sve skupštinske i druge sednice, tribine, mitinzi, javni govori, intervjui, molbe, tužbe, stenografski zapisi sa svih mesta na kojima je devedesetih govorio radikal Nikolić, i sve to objavljeno u 13 podebelih knjiga. Svaka knjiga, 300 do 500 strana. Recenzenti, Vojislav Šešelj obavezno, a pored njega ili Maja Gojković, ili Dragan Todorović, ili neki drugi istaknuti radikal. Tiraž prvih knjiga izdatih 1994. bio je hiljadu primeraka, a kasnije je prepolovljen pa su knjige iz 1998. štampane u 500 primeraka. Narodna biblioteka Srbije poseduje prvih sedam dela o Tomislavu Nikoliću, dok obavezni primerak od preostalih šest knjiga nije dostavljen, iako su one zavedene u katalozima. U Srpskoj radikalnoj stranci takođe ne mogu pomoći, te knjige kod njih više nisu u opticaju.

O svojim knjigama Nikolić je govorio još 1994. u „Utisku nedelje“ na TV Studio B: „SRS sada izdaje knjige svojih istaknutih članova. Mahom su to intervjui, razni govori, skupštinski govori. I to je velika stvar, možete da ne gledajući pustite stenografske beleške nekog svog govora iz skupštine. Svi ljudi kada nešto svode u životu, pišu memoare i onda prekrajaju svoj život, i cipele menjaju koje su nosili, čini mi se, pa ispadne da nikada nije učinio nešto što je bilo ružno. Ali kada napravite knjigu od nečega što ste govorili i to tako da samo kažete neka se prekuca, i kada se ne stidite onoga što ste u bilo kojoj situaciji, makar koliko da ste bili pritisnuti ili ugroženi, i ne stidite se toga što ste rekli, onda je to, čini mi se, satisfakcija za sve što ste propustili u životu“ (iz knjige „Od početka“).

MRVLJENJE PROTIVNIKA: Izdavački poduhvati Tomislava Nikolića zamah su dobili 1994, kada su objavljene čak tri njegove knjige. U predgovoru „knjige mojih početaka“, on polazi od svojih prvih govora u okviru Narodne radikalne stranke, preko poraza na izborima 1990. i pisma Šešelju sa molbom da ujedini sve nacionalne stranke u jednu Radikalnu stranku kako bi ih poveo u borbu protiv komunista. Predgovor završava rečima: „A politikom ću se baviti dok se ne ostvare ciljevi Srpske radikalne stranke. Dok ne osnujemo Veliku Srbiju, i dok ne dođemo na vlast.“ Slede programi radikala kroz manifeste, granice Velike Srbije, kroz odanost četničkom pokretu i optužbe za izdaju svakog Srbina koji se zalaže „za granice Srbije kojima će se prihvatiti boljševička zavera protiv Srba i Srbije“, kritike Vens-Ovenovog plana i raskid saradnje sa Slobodanom Miloševićem, analizu rečenice „Svi Srbi u jednoj državi“, o Arkanu, socijalistima i nafti, kroz intervjue i članke, „Svet“, „Svetlost“, „Sloga“, Minimaksovizija… U jednom tekstu zabeleženo je: „U Kragujevcu, 23. februara 1991, proglašena je SRS. Kada je objavljeno da je za predsednika izabran Vojislav Šešelj, pukao je reflektor prisutne televizije. Toma je u tome video božiju radost.“

U predgovoru sledeće knjige, Nikolić piše: „Ako ste poslanik u istoj poslaničkoj grupi u kojoj je i Vojislav Šešelj onda ostaje vrlo malo toga što vi možete da učinite, što je promaklo Šešelju. A njemu jednostavno ništa ne promiče, on je taj koji vodi igru u saveznom parlamentu. On je taj oko koga se vrti srpska politička scena“. Od vatrenih Nikolićevih govora u skupštini tog vremena izdvaja se jedan o Milanu Paniću, tačnije obraćanje tadašnjem predsedniku SRJ Dobrici Ćosiću:

„Uz mudrost koja je izbijala iz Vaših dela, uz mladost i ljubav prema otadžbini koje su radikali uneli u Jugoslaviju, očekivali smo da konačno jednom okupimo sve Srbe u jednu državu. Šta Vam bi da dovedete predsednika Vlade koji odmah, posprdno i uvredljivo, izjavi da nema nijednog razloga za sukcesiju i zatvori vrata srpskom ujedinjavanju? (…) Zbog čega ste nam nametnuli Saveznu vladu i administraciju sastavljenu od reformista, Hrvata, Mađara, uskoro i od Šiptara, od kojih skoro niko nije priznao ovu državu u vreme njenog nastanka. Sve religije koje Milan Panić ima u svojim precima, ili u svojim potomcima, napale su na nas Srbe. Država iz koje je došao, izvor je svih zala kojima bi da nas zatru“.

Literatura koju su, verovatno, članovi Nove Srbije pomno proučili pre nego što su na osnovu nje kandidovali predsednika Srbije za počasnog građanina, obiluje već sasvim zaboravljenim događajima, skupštinskim borbama, radikalskim opstrukcijama i novinarskim hvalospevima. U predgovoru knjige „Kad padne vlada Milošević pada“ Nikolić objašnjava da su u njoj sadržane sve skupštinske rasprave o poverenju Vladi Nikole Šainovića, od 7. do 20. oktobra 1993. godine. Istina, žestoko se hvatao u koštac sa svim nepravilnostima u radu Vlade, sa kriminalom, javašlukom i korupcijom, onako kako bi mu svaki opozicionar danas pozavideo: „Taj duel sa socijalistima ponekad je ličio na simultanku koju sam u 65 replika igrao sa skoro svim njihovim poslanicima.(…) Ja lično dočekao sam raspuštanje Skupštine prilično iscrpljen i fizički i psihički. Čak sa 7kg telesne težine manje nego na početku sednice“.

U svom moralnom kodeksu Nikolić kao radikal nije popuštao. Godina je 1993, oktobar: „Evo, ja vam dajem predlog kako da se izađe iz krize, smenimo Vladu i završimo posao. Pa nije valjda SRS kriva što vi ne umete da vodite spoljnu politiku. Kamo lepe sreće da ne učestvujete u pregovorima u kojima vas ucenjuju. Da li ste videli jučerašnji izveštaj, bićete velikodušni prema Muslimanima. Da li umete da objasnite narodu te svoje zavijene reči? Šta to znači da će Srbi biti velikodušni prema Muslimanima, sada kada je njima najteže? Kada vam je neko protivnik u ratu i kada mu je najteže, onda ga mrvite. A ne da ste velikodušni onda prema njemu.“

KO JE „ZA„: Ideološka i politička matrica zacrtana u prvim knjigama Tomislava Nikolića, nadalje, u preostalim, reprodukuje se i razvija.

Ukoliko je Nikolićev politički kurs iz doba radikala ono što je oduševilo članove Nove Srbije, onda u redu, trebalo bi to da se zna. Ili da Velimir Ilić kaže da li bi i dalje s obe ruke glasao „za“, da je knjige čitao. Ili, ako jeste, koja mu je od predsednikovih knjiga najdraža.