Sve beogradske obmane

Suština sadržaja pisma Karle del Ponte Oliju Renu od 3. maja ove godine navodi se već u prvoj rečenici: „… šaljem vam dopunjenu procenu saradnje Srbije sa mojom kancelarijom“. Opšti ton te procene gorak je i odiše razočarenjem i – povremeno – gnevom, onoliko koliko etikecija diplomatskog načina komunikacije može da podnese. Pismo, to jest procena, ima devet tačaka; poslednja, deveta tačka glasi: „Prema tome, ja nažalost nisam u stanju da vas izvestim o napretku saradnje Srbije i Crne Gore sa mojom kancelarijom.“ Šta prethodi ovakvom zaključku?

Tačka 1: „Krajem marta meseca, premijer Koštunica obećao nam je oboma da će Mladić biti uhapšen i isporučen u Hag pre kraja aprila. Njegovo obećanje zasnivalo se na informacijama koje mu je dala srbijanska obaveštajna služba BIA. Moja je procena bila da su očekivanja premijera Koštunice bila realistična – pod uslovom da je dobio pouzdane informacije. Od tada sam održavala bliske kontakte sa srbijanskim vlastima i na političkom i na operativnom nivou.“

Tačka 2: „Dana 29. aprila primila sam obiman izveštaj BIA sa njihovim sadašnjim saznanjima o kretanju Ratka Mladića od 1997. Izveštaj nudi zanimljiv rezime koji se proteže od 1997. do novembra 2005. Što je najvažnije, a suprotno onome što mi je bilo rečeno u februaru, pa onda i krajem marta, iz tog dokumenta proizlazi da BIA nikada nije imala nikakav pouzdan trag koji bi joj omogućio da brzo locira Mladića. Mene su, međutim, u više navrata uveravali da se krug ubrzano zatvara. Taj izveštaj pokazuje da je istraga koju je BIA vodila bila obavljena na veoma neprofesionalan način, kao da je njen glavni cilj bio ne hapšenje begunca, nego njegova dobrovoljna predaja. Osim toga, mnoga curenja informacija u medijima mogla su biti namerna, a u cilju da Mladić bude obavešten o trenutnim naporima vlasti. Moje je osećanje da je Mladić veoma dobro obavešten o akcijama i namerama vlasti. Takve informacije mogle su mu stizati i od insajdera.“

Tačka 3: „Ozbiljne nedoslednosti u informaciji koja mi je dostavljena i činjenica da mi je ta informacija dostavljena preko volje izazvale su kod mene sumnju u iskrenost srbijanskih vlasti i sumnju u istinitost izveštaja koje mi te vlasti dostavljaju. Ne mogu više da budem sigurna da od njih dobijam punu sliku. Niti mogu da budem sigurna da su informacije kojima me snabdevaju pouzdane.“

Tačka 4: „Plan, onako kako mi je bio predstavljen u leto 2004, bio je da se deluje prema Mladićevoj mreži (pomagača) ne bi li se tako izazvala njegova dobrovoljna predaja. Nemam nikakvih konkretnih indikacija, osim obećanja i izjava srbijanskih zvaničnika, da su se odrekli plana o dobrovoljnoj predaji i da sada rade na operaciji hapšenja. U najmanju ruku nisam svesna bilo kakvog ozbiljnog i pažljivo pripremljenog operativnog plana u cilju hapšenja. Iz jednog prethodnog izveštaja vidi se da je BIA u januaru naišla na trag koji obećava. Ali, umesto da se taj trag iskoristi za hapšenje, poslana je poruka sa pozivom na dobrovoljnu predaju. Zanimljivo je da je taj podatak nestao iz njihovog najnovijeg izveštaja. Osim toga, ciljaju se uglavnom pripadnici mreže pomagača nižeg nivoa, ali ne i viši oficiri koji su u jednom ili drugom trenutku pružali podršku i zaštitu Ratku Mladiću. U te više oficire spadaju i svi prošli načelnici Generalštaba, generali Krga, Pavković i Perišić.“

Tačka 5: „Istragu sprovodi BIA sama. U njoj ne učestvuju druge službe i agencije. Vojna obaveštajna služba (VBA) takođe je sprovela svoju istragu, ali se čini da je njen cilj više da dokaže da vojska više ne štiti Mladića, nego da ga pronađe…“

Tačka 6: „Iz najnovije informacije koju sam primila mogu samo da zaključim da sam tokom moje poslednje posete Beogradu bila obmanuta. Obećavajući tragovi o kojima su mi pričali pokazali su se kao lažne informacije. Uloženi napori bili su ograničeniji i daleko neuspešniji nego što me se htelo uveriti. Nikada nije bilo i još uvek nema konkretnih izgleda da se Ratko Mladić pronađe i uhapsi. Ima čak razloga da se u istinske namere vlasti posumnja.“

I tako dalje, ostalo je od manjeg značaja, a ovo navedeno više je nego dovoljno, hvala lepo. Ukratko i sažeto: Koštunica i Rade Bulatović razvlačili su, zamajavali i farbali gospođu Del Ponte dok se ona konačno nije avizala i napisala gornje pismo. Može se predvideti i objašnjenje tipa „Nas je Ratko zavlačio da će se predati, ama nas je obmanuo“ i u tom opštem pravcu, ali u to više niko neće verovati; Karla del Ponte najmanje. Upitan o toj stvari na stranačkoj slavi, Đurđevu-dne, premijer Koštunica kiselo je dao još jednu sebi svojstvenu izjavu: da su problemi ne samo ovde, nego i „u Vašingtonu i u Briselu“ – dobro jutro; verovatno je mislio na nedostatak „dvosmerne saradnje“. Pariz – nadasve zanimljivo! – pominjao nije, verovatno opet zato što sa Parizom ima veoma interesantne odnose.

Naime, nedavno je u Francuskoj izašla jedna zanimljiva knjiga. Naslov je Naši dragi ratni zločinci (Nos cheres criminels de guerre; Flammarion, 2006). Autor, Žak Mase, poznati je francuski vojno-politički analitičar i godinama je istraživao odnose francuske vlade sa Haškim tribunalom, ali i sa optuženicima iz naših krajeva; knjigu bi trebalo prevesti što pre. U razgovorima sa ključnim generalima, policajcima, obaveštajcima i političarima u periodu 1992–2005. Žak Mase je sistematično i temeljito istražio francuske muke i dileme proizašle iz inače velikog angažmana te zemlje u našim balkanskim krvavim poslima. O toj knjizi ćemo u idućem broju „Vremena“; sada treba samo pomenuti da su istraživanja i razgovori Žaka Masea doveli do preciznog uvida u odnose Francuske i Ratka Mladića, odnose složene i uzajamno kompromitantne. Iz knjige proizlazi da je Ratko Mladić u jesen 1995, neposredno pred Dejton, vešto iskoristio pregovore oko oslobađanja dva francuska pilota oborena nad Palama krajem avgusta 1995. i sebi isposlovao ozbiljno obećanje imuniteta od gonjenja za ratne zločine. Neki drugi isposlovali su i znatnu materijalnu korist od toga, kao što će se videti iduće nedelje, ali ne i Ratko – on je investirao na duži rok. Ispada da je u barem jednom slučaju francuska strana sabotirala tekuću akciju hapšenja; o sitnim obaveštajnim uslugama i da ne govorimo, kao ni o bratskoj saradnji od 1995. nadalje francuskih vlasti i Mladićevih najbližih saradnika u izvesnim mračnim aferama. Uzgred, ako je od toga nekome lakše, slične relacije, nadasve prijateljske, bile su i na liniji Ante Gotovina–francuska vlast… Sve u svemu, u jesen 1995 – kako piše u knjizi – Milošević je preko Momčila Perišića vršio pritisak na Mladića da te Francuze pusti već jednom, jer se Dejton bližio. Mladić je to odigrao izuzetno vešto, uvlačeći visoke francuske zvaničnike u igru do te mere da više nisu mogli napolje: ipak su njihova dva pilota bila u zarobljeništvu 104 dana do puštanja… Zanimljivo je da o tim transakcijama nije ostao skoro nikakav trag na papiru, ali ima mnogo svedoka koji u toj knjizi govore. Kad je glavni francuski pregovarač iza kulisa, fikser, prefekt Žan-Šarl Markijani, konačno jesenas dolijao zbog finansijskih zloupotreba, ispalo je da je rukovao crnim fondom tajnih službi u Ženevi; iz tog fonda, Miki Maus banke Indosuez (od svih imena; kao iz Džona le Karea), isplaćeno je bilo 21 milion franaka u okviru operacije oslobađanja pilota; pare su završile kod Jovice Stanišića i kod firme JUL Mire Marković; Ratko Mladić nije umočio, jer bi tako oslobodio francusku stranu preuzetih obaveza prema njemu. Mladićeva infrastruktura za skrivanje i zaštitu, međutim, imala je sa Francuskom svoja druga posla, odvojena od tih. Momci iz Zaira – Pelemiš, Salapura, Petrušić i drugi – ostali su povlašćeni poslovni partneri francuskih tajnih službi.

Obimnije u sledećem broju.