Svastika i Belo jagnje

Jagnjilo je selo desetak kilometara od Mladenovca, na putu za Topolu, i, što nije nevažno za priču, pripada teritoriji grada Beograda. U Jagnjilu, za život, i za sve, bilo najbolje u taj socijalizam, asvalt dolazio u njive, selo imalo i benzinsku pumpu, zubnu ambulantu, parno grejanje u zadružnom domu, jedina stambena zgrada u selu iz tog vremena. Imali, vele, još toga, i svega, jerbo je svastika Draže Markovića živela u Jagnjilu.

Međutim, sve to prošlost, meštani uzmu dumaju kako u ovo i ‘vako vreme, i bez svastike, nastave razvoj i druge perspektive. Nisu imali šta i mnogo dumaju, samo im se reklo, uz sve ove guče i turije, osnuju udruženje Belo jagnje i manifestaciju Jagnjijada. I to četvorodnevnu, i privrednu, i turističku, i kulturnu, i sportsku. Ove godine na red došla druga Jagnjijada, i to za protekli vikend, zajedno sa četvrtkom i petkom, bilo programa, bilo svega, jedino vreme nije poslužilo.

JAGNJE ZA ĐILASA: Sve počelo u četvrtak, kad treba, i na vreme, opalilo se iz trešnjevog topa, i DSS predsednik opštine Mladenovac Branislav Jovanović svečano rek’o da Šumadija, Mladenovac i Jagnjilo imaju šta da ponude i čime da se ponose. Na to se svečano dod’o predsednik udruženja Belo jagnje, ima se pohvali, Jagnjijada postala zvaničan brend koji registrovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu. Ondak bio vatromet, a pod šatrom, i do zore, Dragan Pantić Smederevac.

Sutradan bio petak, oko podne i bez kravate u Jagnjilo stig’o gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Gradonačelnik obeć’o da će grad pomoći izgradnju fiskulturne sale osnovne škole, primio počasno priznanje „Belo jagnje“, i primio jedno mnogo lepo i k’o da je živo gipsano jagnje. Sa svi ti pokloni, sa to mnogo lepo i gipsano jagnje, Đilas još rek’o da će nastaviti da uređuju ovaj prostor kako bi Jagnjijada svake godine bila sve bolja i posećenija, i rek’o da će Grad i ubuduće pomagati manifestaciju koja pomaže očuvanju tradicije sela. Kao takav, i pod šatrom, prisustvov’o potpisivanju ugovora između Industrije motora Rakovica i Konga, u dve godine traktora za 30 miliona evra. Posle toga gradonačelnik otiš’o dalje, a pod šatru, uz tu jagnjetinu, uz tu tradicionalnu i našu muziku, i sve što ide i sleduje, ostali direktor Fabrike traktora i budući ambasador Konga u Srbiji, Denis Čulumba Buzangu, na čiju inicijativu je ugovor potpisan u Jagnjilu, jerbo tu dolazi u lov.

Posle još ti programa, taj Radiša Urošević pod šatru i do zore, došla subota, najglavniji i najjagnje dan. Dakle, selo Jagnjilo, benzinska pumpa, Zadružni dom, još toga, uz asvaltni put traktori, još traktora i ti’ tezgi. Prođemo sve to, iza Zadružnog doma jedna mnogo lepa i mnogo velika šatra sa zastavom na jarbolu na kojoj piše Karabaš. Da uđemo, jedan se žali jednoj što direktor manifestacije, u novine ništa iz nji’ove šatre. Unutra, pa u šatri, sve što u šatri, plus i osobeno pano Jagnjijade na kome piše da generalni pokrovitelj grad Beograd, da pokrovitelj grad Mladenovac, generalni medijski sponzori „Kurir“, „Glas“ i „Grom“, još ti’ medijski’ sponzora. Posle prve i velike impresije sednemo u zadružnu kafanu sa Dragovanom Đurđevićem, koji radi u Turističku organizaciju Mladenovac, i koji potpredsednik MZ Jagnjilo.

Dragovan reče sve o selu, sve o Draži i svastiki, da imali programe i loše vreme, da će programa i gostiju tek bude, i reče o te perspektive, kad može ta Guča, što ne bi mogli i oni, selo se zove Jagnjilo, a imaju i ti jaganjaca, druge stoke i živine. Imaju i razno voće, razne rakije, kajsija ne uspeva, ali imaju rakiju od kajsije.

Vratimo se do Karabaš šatre, pečenje jeste jagnjeće, ali masno, ili će biti lojavo. Uto stigoše ti bajkeri sa svoji motori, i kao specijalni i najdraži gosti. Provozaše jedan krug, provozaše drugi krug, parkiraše, pa u šatru. Iz dubine duše ih pozdravi voditelj, iz srca i predsednik Belog jagnjeta. Javi se i domaćin imena Šole, od srca pozdravi mladost što leti i glavom razmišlja. Na pozdrave odgovori bajker imena Ivan, čast im je da prisustvuju manifestaciji koja promoviše sve za šta se i oni zalažu, srpstvo, čuvanje tradicije, vraćanje korenima… Stiže jagnjeći gulaš za sve bajkere, javno pade besa o bratimljenju sa Jagnjilom.

MUZIKA ZA KARADŽIĆA: Šta onda bi, nastavi se program, voditelj uze deli diplome za kategorije ovan, ovca i jagnje. Kulturnoprivredna i sportska manifestacija Druga jagnjijada u Jagnjilu dodeljuje diplomu, 5000 dinara i klepetušu za najboljeg ovna. Bi i za ovcu, bi i za jagnje, i tako nekoliko puta, za ovna, za ovcu, za jagnje. Uto u Karabaš šatru, levo od u belo zastrtog stola, stolica sa crvenim mašnama, stupi lično i personalno, sa sve bijeli štucovani brkovi, Karadžić Luka. Muzika uze da se rasprema i štimuje.

Izađemo iz tu šatru, napolju, do zadnjeg zida Zadružnog doma, niz jaganjaca na ražnju i na tihu vatru. Na ulazu u taj asvaltiran prostor založen lampek sa rakijom, a dalje i uz put sve sam program sa tu ponudu i razno pečenje. A na Zadružni zid izložba slika, živo devojče u nošnju, plakati Jagnjijade, i te slike, sve neki motivi, sve neke životinje, ima i aktovi, ima portreti, ima more, ima vetrenjače.

Ajd’ iz početka, od oni traktori, razni štandovi, rakija u flaše, slatko u tegle, još traktora, med, pogače, šarenice, jošte jedna izložba slika, čamci, ribe, suvo cveće… Dalje, grnčarija, lonci, šerpe, još tog slatkog, medenjaka, svileni’ bombona, ima i drveni čiraci, ima sve od gipsa za 100 dinara, Bogorodice, kuce, mace, i te i velike sa ti vratovi guske. Ima i magneti protiv reume, ima zmajevi, ima šatra iz tu Belanovicu sa jaganjci što se okreću, vlasnik V. Jovanović, preduzetnik. Jedan seče jagnjetinu, i sve viče, Igraj Srbijo, prođoše dva Roma, jedan će, Averde, pokazujući na zmaja koji mnogo otiš’o u nebesa. S leve strane, od tezge sa neke mandže, jedan drobi u nešto k’o mikrofon, Jako dobro pomaže, kostobolja, reuma, noge, kada hlade, kada trnu, kada jako bole, samo trljanje, ništa više.

Pored njega prođoše dvojica, uprtili po plastični kanister rakije, upitamo se, predstaviše se, stric Rade i sinovac u stajaće odelo Nikola, travar nastavlja, Za vene, proširene vene, kapilare, plavetnilo, hemoroide, kurije oko… Ajde još i do kraja asvalta i te ponude, razne korpe i pletivo, a na samom kraju mnogo bela šatra, poslastičarnica Gaga, Rabrovac, unutra sve k’o za svadbu i mladence, stolovi zastrti u belo, u svilen belini i stolice, povezane u crvene mašna trake.

Vratimo se do oni jagnjići iza Zadružnog doma, pečenje pri kraju, razne tehnike, jedni mažu jagnjad peruškom sa vodom, drugi pivom, stavljaju neke plekove oko ražnja da jagnje bude ravnomernije i kako treba pečeno. Ko završio, naslonio ražanj sa jagnjetom na drvo i delja li delja, drugi uprtili ražanj, i odoše, malo ko brenuje taj žiri i ocenjivanje. Zato pod Karabaš šatrom sve redno i po pravilu službe i manifestacije. Muziku primak’o lično Karadžić Luka, Nad Kraljevom živa vatra seva/ da vidimo kog četnika nema/ Nema Sime, nema ni Deroka/ To su Draži dva najdraža momka… Neki folklor uze po programu ulazi pod šatru, ali Karadžić Luka je im’o ti želja dok je pred njim bilo pečenja i drugog mešpajza, bi, Na planini, na Jelici/ sastali se svi četnici, pa bi, Morem plovi jedna mala barka/ a u barci kralja Petra garda…

Nekako se, uz obećanje muzike da će nastave, otkani Karadžić Luka, voditelj zatraži aplauz za folklor iz Vlaške. Bi veliki aplauz za folklor iz Vlaške, najaviše koreografa, reče se koreograf, bili prošle godine, eto i’ opet, vidi da je mnogo bolje nego prošle godine. Još jedan od gostiju reče da je mnogo bolje, i domaćin reče da je mnogo bolje, voditelj najavi igre iz Šumadije, folklor se oplete, na opa, opa, opa, Karadžić Luka nazdravi sa svoji i drugi stolovi, voditelj zatraži još veliki’ aplauza.

Izađemo, dan uzeo odmiče, napolju jok k’o u šatri, oni što su pekli jaganjce ‘vataju put pod noge, nebo uzelo da se cedi, uz one traktore, tezge sa raznu rakiju, med, i druge mandže, nigde nikog. Tek uveče, u Karabaš šatru, Merimu Njegomir, bilo sve i do zore. I sutradan, u tu nedelju, četvrtog dana, uz pevačicu imena Mira Karanikolić Marković, bilo i jašta preko kako treba i do te zore.