Sva naša odmeravanja

I vlast i opozicija optužuju se međusobno da planiraju izazivanje nasilja na ulicama, samo što se optužbe vlasti na račun opozicije – glasnije čuju. Vlast opoziciji sisa krv na slamčicu 1) zbog upada na RTS, 16. marta i 2) sledećeg dana zbog opkoljavanja Aleksandra Vučića u Predsedništvu Srbije, što su realno dve najveće (uglavnom i jedine) gluposti građansko-opozicionih protesta koji se od početka decembra šire po Srbiji. Sasvim dovoljno da ih režim maksimalno iskoristi za svoju propagandu i to naplati s kamatom. U tom paketu je i najavljena protestna šetnja do TV Pink ove subote, o kojoj se još raspravlja hoće li je biti. Opozicija pak optužuje vlast da planira nasilje otkako je počela predsednička kontramiting kampanja „Budućnost Srbije“, koja je direktan odgovor Aleksandra Vučića na građanske proteste. Bilo je, zapravo, samo pitanje vremena kad će se dogoditi da se dve suprotstavljene kolone nađu na ulici u isto vreme, jedna preko puta druge.

Aleksandar Vučić je, tako, najavio veliki skup u Novom Sadu, u petak 12. aprila, u vreme kada se u tom gradu održava već nedeljama unazad protest

#1od5miliona. Time vrši pritisak na opoziciju i građane da se povuku, u suprotnom će ih optužiti za izazivanje nasilja, jer eto oni „s motornim testerama“ upadaju na RTS i oni nose „vešala“.

Dragan Đilas, jedan od lidera Saveza za Srbiju, kaže: „Oni (organizatori protesta u Novom Sadu, prim.n) danas imaju sastanak da odluče šta će da rade 12. aprila jer je čovek koji je uzurpirao funkciju predsednika Srbije smislio da u isto vreme 100 metara dalje organizuje svoj protest. To govori o nečijem mentalnom stanju“ (Danas, 1. april).

Dan posle, 13. aprila, opozicija sprema veliki protest u Beogradu, u koji će se sliti protesti iz cele Srbije, a kao kontru tome Vučić 19. aprila u Beogradu najavljuje „najveći skup pristojne Srbije u istoriji“, omalovažava opoziciju i preti joj brojevima: „Oni nama govore da se spremimo za nasilje 13. aprila, a mi nećemo nasilje, samo ćemo doći da govorimo o našem programu i idejama 19. aprila. I ljudi će moći da vide kako izgleda 10-15.000, a kako stotine hiljada ljudi. Jer, pristojna Srbija više neće da ćuti.“

DA POŠALJEM 10.000 LJUDI NA TVN1

Da Vučić voli da spinuje i zamenjuje teze, to znamo, niko nikad nije pozivao na nasilje 13. aprila u Beogradu, ali Vučić sad ima jedinstvenu priliku koju mu je u ruke položio Boško Obradović, odnedavno predsedavajući SzS. Posle glavne uloge koju je lider Dveri sebi dodelio jurcanjem po hodnicima RTS-a i rvanjem s policijom sledećeg dana kad je poveo građane, zajedno sa ostalim liderima SzS-a, da opkole Predsedništvo za vreme Vučićeve konferencije za novinare, koliku težinu imaju njegove reči kad uverava da ne želi sukobe i nasilje? Odmah posle incidenta na RTS-u, najavio je odlazak do TV Pink rečima: „Neka se pripremi PINK!“

Zato će prvi veliki test i za Boška Obradovića i za celu opoziciju biti najavljeni odlazak pred TV Pink 6. aprila. Da li su dovoljno organizovani i sposobni da spreče bilo kakav incident, ili je pametnije da odustanu? Dragan Đilas uverava i hrabri građane da nema šta da se očekuje od protesta ove subote jer će ljudi doći, okupiti se ispred zgrade te televizije, i da sa njihove strane neće biti nikakvih drugih koraka: „Nije nam bio plan da uđemo u Radio-televiziju Srbije, sad ćemo se potruditi da nikakvih sličnih stvari ne bude.“ („Danas“, 1. april) Željko Mitrović, vlasnik TV Pink vazda željan rijalitija, na svom Tviter nalogu, pošto je čuo da se odluka o šetnji do Pinka preispituje, provocira Boška Obradovića: „Boškić, nisam ja jedini koji misli da si degenerik i govance seosko, ali ako opet budeš pičkica i odustaneš od partija ispred Pinka, u subotu, ja ću te doživotno zvati i privatno i javno LjUBIČICA MILA! Sergej se broji takođe!“

Ni provokacije Aleksandra Vučića, neprimerene predsedniku jedne države pa makar to bila i Srbija, nisu ništa manje navijačko i uličarsko huškanje i potpirivanje nasilja, a sve u odbranu Željka Mitrovića i TV Pink: „Ali, ko ste vi, da upadate i da pretite nekome? U redu je da kažete da niste saglasni. Da li znate da s lakoćom mogu da pošaljem 10.000 ljudi ispred N1 i da ostanu tamo sve dok ne obećaju da neće biti antivučić TV, pa ćemo onda malo da upadnemo. Rekli biste da smo divljaci, ludaci – i to s pravom. To ne sme da se radi“, reče predsednik države na TV Hepi („Ćirilica“, 27. mart).

Ukratko, jasno je da bi od svakog eventualnog nasilja, uličnih sukoba i nereda, korist mogli imati samo Vučić i eventualno Boško Obradović. Eto i – Željko Mitrović. Svi ostali bili bi gubitnici. Zato je opozicija na ozbiljnom zadatku da napravi strategiju šta hoće od 6. aprila, šta od 13. aprila i šta posle? Kako da fino našteluje takozvanu građansku neposlušnost i iznad svega i uprkos svemu očigledno građansko nezadovoljstvo i bunt, ali tako da ne dozvoli i još važnije ne inicira da neposlušnost preraste u nerede, nasilje i sukobe bilo sa pristalicama SNS-a, policijom ili zakonom? U slučaju kad vlast ne želi da uvaži nijedan od osnovnih i sasvim lakih zahteva opozicije za poštene izbore i slobodne medije i sabija građanske proteste u ćorsokak s jedne strane kontramitinzima, a sa druge rekonstrukcijom centra grada – to je jedini mogući put.

Do tada, šta su nama protesti od 1991. do današnjih dana doneli, a šta odneli?

foto: goranka matić

9. MART 1991.

Martovske demonstracije pokrenuo je Vuk Drašković, predsednik SPO. Povod: traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića. Na kraju, demonstracije su prerasle u pobunu protiv režima Slobodana Miloševića. Drašković je tražio ostavku Mitevića koji mu nije dozvolio objavljivanje demantija na „TV Bastilji“. Protest je održan na Trgu republike. Naređeno je da se puca na demonstrante, život je izgubilo dvoje ljudi (maturant Branivoj Milanović i policajac Nedeljko Kosović), a mnogi su povređeni i pretučeni. Upamćeni su i vodeni topovi koje je policija pustila na demonstrante, na ulicama su bili tenkovi. Vuk Drašković je uhapšen. Zabranjeni su Radio B92 i NTV Studio B. Prema izveštajima nezavisnih medija, na ulicama je tada bilo oko 50.000 demonstranata, dok je procena TV Beograd bila nekoliko hiljada. Milošević se iste večeri, 9. marta, obratio naciji preko televizije. Tad je rekao da su događaji tog dana „vođeni silama haosa i bezumlja kojima se Srbija mora suprotstaviti svim ustavnim sredstvima“.

Sutradan 10. marta, iz Studentskog grada krenulo je oko 5000 studenata da se pridruže demonstrantima, što je bio odgovor na batine, vodene topove i tenkove u centru Beograda prethodnog dana. Sačekao ih je kordon policije na Brankovom mostu. Bacili su suzavac na njih, nekoliko studenata je pretučeno. Posle pregovora Zorana Đinđića s policijom, studentima je omogućeno da prođu i da se pridruže demonstrantima u centru grada. Počela je „plišana revolucija“. Taj dan je ostao upamćen po govoru glumca Branislava Lečića, a na improvizovanoj bini smenjivali su se i drugi govornici, među njima i patrijarh Pavle.

Demonstracije su trajale nekoliko dana, zahtevi demonstranata su prošireni, pa su pored ostavki Dušana Mitevića i Radmila Bogdanovića tražili ostavke četiri urednika TV Beograd, omogućavanje rada Radiju B92 i NTV Studio B.

Na Ušću 11. marta 1991. režim je organizovao kontramiting „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju“. Skandiralo se: „Slobo, Slobodo“, „Sudite Vuku“, „Ustaše, ustaše“, „Ne damo Kosovo“, studenti su nazivani huliganima. Kontramiting je imao kontraefekat. Smenjeni su Mitević i Bogdanović, pušten iz zatvora Vuk Drašković i ostali uhapšeni 9. marta. Demonstracije su trajale nekoliko dana, do ispunjenja zahteva. Svi zahtevi su ispunjeni.

foto: goranka matić

STUDENTSKI PROTEST 1992.

Učesnici studentskog protesta 1992. danas će reći da su dva događaja inicirala studente na pobunu: početak rata u BiH i uvođenje ekonomskih sankcija SR Jugoslaviji.

Zahtevi studenata su bili: ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade. To je, inače, bio prvi protest na kojem je tražena ostavka Slobodana Miloševića. Prvih 15 dana juna 1992. proteklo je u dogovorima studenata, organizaciji, protestima, ali je 15. juna 1992, objavljen štrajk. Više od 10.000 studenata okupilo se tog dana na Studentskom trgu i okupiralo Rektorat i okolne fakultete – PMF, Filološki, Filozofski. Sprečili su održavanje nastave na tim fakultetima. Tražili su da Naučno-nastavno veće BU, koje je tog dana zasedalo, prihvati zahtev studenata i obustavi rad Beogradskog univerziteta. To se i dogodilo četiri dana kasnije. Jedinstvu profesora i studenata doprineo je i Slobodan Milošević koji je sastanak sa profesorima i studentima 17. juna iskoristio da im kaže da je za njega Beogradski univerzitet podjednako važan kao i bilo koja poljoprivredna zadruga.

Mada ovaj studentski protest, koji je trajao nekoliko nedelja, nije doveo do pada režima, ostaće upamćen po oslobođenoj energiji, parolama, akcijama, tribinama i predavanjima sve u samostalnoj studentskoj organizaciji i šetnjama po Beogradu kao načinu protestovanja.

VIDOVDANSKI SABOR

Baš u vreme studentskog protesta, te iste godine organizovan je veliki opozicioni skup na Vidovdan, 28. juna 1992. ispred zgrade Savezne skupštine u Beogradu. SPO je bio organizator, a pridružio mu se deo Demokratske stranke (kasnije je od tog dela nastao DSS) i Srpska liberalna stranka. Sabor je trajao do 5. jula, a svrha organizovanja bila je smena režima zbog izuzetno teških političkih i ekonomskih prilika (ratovi i sankcije) u kojima se našla tadašnja Savezna Republika Jugoslavija, proglašena neki mesec pre 27. aprila 1992. Ratovi su izbili u tri bivše republike SFRJ, pa je sled događaja odveo Miloševića do donošenja Žabljačkog ustava i proglašenja SRJ. Te godine je formiran i DEPOS – Demokratski pokret Srbije koji je predvodio SPO (u okviru DEPOS-a su 1992. bili i DSS i Nova Srbija, a 1993. izašao je DSS a ušao Građanski savez Srbije). Pošto je opozicija bojkotovala savezne izbore, kao i zbog međunarodnih sankcija, Milošević je pristao na kompromis i seo sa opozicijom za okrugli sto. Učinio im je ustupak. Pristao je da se umesto većinskog izbori sprovedu po proporcionalnom sistemu. I opet pobedio u decembru 1992.

foto: miroslav petrović

STUDENTSKI PROTESTI 1996–1997.

Zajedničkim mitingom „Za promene – Zajedno“ DS, SPO i GSS 9. marta obeležavaju godišnjicu demonstracija i tako počinje osnivanje Koalicije Zajedno. Koaliciji se pridružio i DSS. Formirana je pred savezne izbore 3. novembra 1996, na kojima je koalicija SPS-JUL-ND osvojila 1.848.669 glasova ili 64 mandata u Skupštini, Koalicija Zajedno 969.296 glasova ili 22 mandata, SRS 764.430 glasova ili 16 mandata. Građani su drugačije glasali na lokalnim izborima. Kandidati Koalicije Zajedno u drugom krugu, koji je održan 17. novembra 1996. godine, pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i više od 40 opština u Srbiji. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji, koji je on hteo da zataška velikom izbornom krađom. Direktan povod demonstracijama jeste krađa na lokalnim izborima 1996. godine, neka vrsta okidača, ali su rame uz rame sa krađom izbora stajali i teška društveno-politička i ekonomska situacija u kojoj se zemlja nalazila, izolacija zemlje, potreba za promenama.

Koalicija Zajedno organizovala je svakodnevne proteste građana u većim gradovima Srbije, a uporedo sa građanskim otpočeli su i protesti studenata. Građanski protesti u organizaciji Koalicije Zajedno trajali su 88 a studentski – 117 dana. Na kraju je Milošević bio primoran da prizna rezultate izbora februara 1997, posle dolaska Felipea Gonzalesa, specijalnog izaslanika OEBS-a.

Podsećanje na proteste 1996/97. ne bi bilo potpuno bez epizode o kontramitingu 24. decembra 1996. na Terazijama. Kontramiting „Za Srbiju“ organizovali su SPS i JUL u tri popodne, na istom mestu gde su se pristalice Koalicije Zajedno nedeljama sakupljale. Za 4000 autobusa koji su toga dana dovozili pristalice socijalista u Beograd, potrošeno je 800.000 litara dizel goriva. Za kontramiting je ukupno potrošeno 1. 386.000 nemačkih maraka.

Završilo se pogibijom Predraga Starčevića, učesnika protesta Koalicije Zajedno, i to je ono najskuplje što je ostalo na računu Slobodana Miloševića tog dana. Ivica Lazović je teško ranjen. Bilo je na desetine povređenih sa obe strane. Telo Predraga Starčevića pronađeno je na mostu Gazela, a preminuo je od posledica batinanja, stoji u novinskim izveštajima o tom događaju. Kao i da je na Ivicu Lazovića, ispred prostorija SPO-a u Knez Mihailovoj pucao iz pištolja Živko Sandić, jedan od kandidata SPS-a na lokalnim izborima u Vršcu. Srbija je tog dana bila na ivici građanskog rata. Bilo kako bilo, kontramiting koji je Slobodan Milošević organizovao obio se njemu o glavu, građanski i studentski protesti bili su masovniji nego do tada.

foto: draško gagović

5. OKTOBAR 2000.

Na sajtu www.beograd.rs, zvaničnom sajtu Grada Beograda, stoji o događajima 5. oktobra ovako: „Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili

velikoj izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. (…) Pristalice DOS-a dolazile su u Beograd od ranog jutra, organizovano iz više pravaca, iz cele Srbije, a predvodili su ih lideri DOS-a. Policija je uspela da velikom količinom suzavca rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ. Više desetina građana ušlo je oko 16 časova u Saveznu skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u Ulici majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima. U Urgentni centar je primljeno više desetina građana sa lakšim i težim povredama. Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok je bager krenuo da se probije do ulaza. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati. Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a. U toku večeri održana je i konstitutivna sednica novog sastava Skupštine grada Beograda. Stotine hiljada ljudi je tokom cele noći bilo u centru Beograda, slaveći pobedu, ali i strepeći od moguće intervencije Vojske i drugih bezbednosnih formacija bivšeg režima. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi. Bilo je to prvo jutro bez diktatora na vlasti.“

U ovom pregledu događaja 5. oktobra nedostaje da je poginula Jasmina Jovanović, aktivistkinja DSS-a iz Miloševca kod Velike Plane, tako što je pala pod točkove kamiona. Preminuo je i Momčilo Stakić iz Krupnja koji je doživeo srčani udar, a kasnije je zabeleženo i da je povređeno još 65 ljudi.

PROTESTI PROTIV VUČIĆEVOG REŽIMA

Između 5. oktobra i ovih poslednjih protesta trebalo bi spomenuti i „Protest protiv diktature“ 2017. Po završenim izborima, 3. aprila 2017. počeli su studentski i građanski protesti protiv diktature Aleksandra Vučića, šetnje na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i Smedereva, Čačka, Kragujevca. Mada vlast u to nije verovala, mogli smo saznati da su se organizovali spontano preko Fejsbuka. Tako je spisak zahteva demonstranata bio podugačak, a spontanost se isprečila pred njih kao ozbiljnija prepreka, protesti protiv diktature obeležili su tu 2017. godinu zato što su baš njihove mane – dugačak spisak zahteva i spontanost – istovremeno bile i njihove glavne vrline. Odavno se u Srbiji nije dogodila iskra sveopšte pobune koja se osetila na ovim protestima, i to je njihov najveći kapital, koji je dobrim delom očuvan i na protestima 2018/19.

Nezahvalna su poređenja sa protestima i kontramitinzima devedesetih, dva puta se u istu reku ne može zagaziti, ništa ne može biti isto, i to što mnogi učesnici današnjih protesta objavljuju svoje fotografije „nekad i sad“ decembar 1996 – decembar 2018, ponosni na činjenicu što su uvek bili na „istoj, pravoj strani“, pre je neka vrsta kolektivne terapije nego ponos spram činjenice da su i onda i sad – na istoj strani. Jadan je to ponos, upadamo u zamku da se bezmalo tri decenije na ulicama gradova Srbije vodi jedna te ista bitka. Nije dobro, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što, zarad nekakvog kolektivnog zdravlja, treba insistirati na činjenici da celu jednu deceniju nije bilo potrebe da se protestima vodi borba za fer i demokratske izbore i slobodne medije. A to, priznaćete, nije malo. Zarad kolektivnog zdravlja.