Sudbina reformi

„Prvo ću da vas pretresem pa ako nađem paklice bez akcizne markice onda ću da vam oduzimam cigarete“, nije se šalio pre neki dan u beogradskoj Privrednoj komori srpski ministar finansija Božidar Đelić promovišući među direktorima vladinu strategiju borbe protiv šverca i sive ekonomije a zarad punije i zdravije državne blagajne. Da nije u pitanju samo običan marketing potvrdila je kasnije Tržišna inspekcija zaplenom hiljada boksova i privremenim zatvaranjem stotina kioska u kojima su prodavane cigarete bez akciznih markica. Glavni tržišni inspektor Srbije Ljubiša Dimitrijević izjavio je novinarima da nije u pitanju jednokratna akcija, već stalna i standardna kontrola dok se takva pojava potpuno ne iskoreni.

Nedavni Đurđevdan, kao poslednji nezvanični čaršijski „kasting“, bio je prilika da „obično dobro obavešteni izvori“ posle jagnjećeg prečnjaka ili bubrežnjaka (i s neizbežnom čačkalicom među zubima) obavezno „isperu usta“ ličnostima i pojavama na političkoj sceni Srbije. Tema beogradskih jagnjećih salona bila je, između ostalog, sto dana nove vlade i potezi koje ona povlači u upravljanju državom, s primetnim omalovažavanjem onoga što je dosad uradila. Pri spominjanju premijerovog imena jedan naučni radnik blizak vladajućoj nomenklaturi ozbiljno se namrštio, cedeći kroz zube: „Ah, je l’ to onaj što švercuje cigarete?“ Ovakva opaska, olako izrečena između degustiranja londonskih štanglica, zapravo je samo dajdžest jer priča koja se prenosi neformalnim političkim kanalima otprilike kaže „da premijer smišljeno stavlja pod državnu kontrolu trgovinu/šverc cigaretama/naftom, a onda će taj unosni posao uzeti za sebe ili će to isto raditi u dilu sa svojim prijateljem Milom Đukanovićem“.

SPOROST REFORMISTA: Primer s cigaretama mogao bi da posluži kao dobra ilustracija zanimljivog fenomena koji prati novu upravljačku administraciju i opštu klimu na početku reformskog procesa u Srbiji. Na račun Vlade, koja o reformama još govori samo u načelu, posle sto dana njenog rada počele su da stižu optužbe za kriminal i korupciju, ali i sve češće za nesposobnost i nekompetentnost. Za ozbiljnu i hitnu analizu jeste utvrđivanje uzroka takve diskreditacije ma odakle ona dolazila. Jer, veoma je bitno utvrditi da li su kritike posledica ličnih animoziteta prema pojedincima u Vladi, stvarnih saznanja o njihovim nezakonitim poslovima, ili se radi o strateškoj diskvalifikaciji reformskog opredeljenja. Lični animoziteti i zlurade pakosti su, da tako kažemo, obavezna prateća pojava svake vlasti. Ako se radi o kriminalu i korupciji, onda bi te optužbe morala da ispita neka ozbiljna parlamentarna komisija. Ali, ako se iza svega krije antireformska ujdurma, onda to može biti posebno opasno. Jer sve prethodne optužbe, pothranjene preovlađujućim socijalnim nezadovoljstvom, mogle bi u širokim narodnim masama da ogade bilo kakve promene i postave pitanje jesu li Srbima uopšte potrebne ekonomske reforme? Odgovor na ovakvu dilemu nije nimalo optimističan i ledi krv u žilama svima koji tvrde da su poslednjih deset godina najstrašnija decenija u istoriji Srbije. Ako bi se neko populistički spretan našao da javno ponudi negativan odgovor na tako postavljeno pitanje, iza toga bi mogla uslediti politička akcija, već isprobana pre deset godina, kojom su branioci srpstva oduvali sa scene ondašnjeg reformski orijentisanog saveznog premijera Antu Markovića.

Istini za volju, Đinđić i njegovi ministri još su daleko od posla koji je svojevremeno odradio Ante Marković i moglo bi se reći (bez zle namere) da je sadašnja srpska vlada skup reformskih šminkera koji za sada još samo obećavaju a malo čine da novim zakonima sprovedu obećane radikalne promene. Niti su pokazali spremnost da jednostavnim jezikom (što bi rekli transparentno) objasne građanima šta reforme znače na svakodnevnoj individualnoj ravni i kakav boljitak donose. Činjenica je da nijedan od ključnih sistemskih zakona kojim se lomi kičma starom privrednom sistemu nije ušao u parlamentarnu proceduru, i to ne može nadomestiti nikakva retorika kojom se stvaraju samo preduslovi ali ne i stabilan ambijent za tržišno poslovanje i preduzetnički razmah. Strani strateški partneri, bez kojih Srbija nema ekonomsku budućnost, dok im nova vlast jedino priča o svojim reformskim namerama pokazuju samo visok nivo zainteresovanosti da ulažu svoj kapital, ali niko od njih neće početi biznis dok ne vidi sadržaj zakona o stranim ulaganjima, zaštiti privatnog vlasništva, transferu dobiti, sveopštoj liberalizaciji, slobodi uvoza i izvoza, privatizaciji…

VAŽNO PODSEĆANJE: Odugovlačenje sa sistemskim promenama i polovična i nekompetentna rešenja skupo bi mogla da koštaju reformiste u vladajućoj koaliciji, čija se uloga u poslednje vreme svodi na donošenje kratkoročnih mera i dnevno gašenje štrajkačkih požara u pojedinim industrijskim granama i preduzećima. Oni su upravo danas upali u zamke na koje je još krajem ’97. godine ukazivala grupa nezavisnih ekonomista (sa sadašnjim guvernerom Mlađanom Dinkićem na čelu) u projektu „Program radikalnih ekonomskih reformi“ predviđajući probleme postmiloševićeve vlade. Da stvar bude neobičnija, među sadašnjim ministrima i visokim činovnicima koji kreiraju novi ekonomski ambijent ima autora pomenutog „Programa…“. Zato nije zgoreg podsetiti da su autori u tom „Programu…“ zapisali da radikalne reforme – ekonomska liberalizacija i privatizacija – predstavljaju uslov bez koga nema strukturnih promena.

„… Iz istorijskog nazadovanja, SRJ može da izađe samo krupnim i brzim promenama. Upravo zato program ekonomskih reformi mora da bude sveobuhvatan i veoma radikalan u svojoj suštini. Osnovni argumenti u korist radikalnog programa su : 1) nizak nivo proizvodnje, 2) oprema i tehnologija su izraubovane, 3) plate nisu dovoljne ni za elementarne potrebe, 4) mito i korupcija su toliko uzeli maha da ih je moguće preseći samo radikalnim merama i 5) sprega politike, menadžmenta i mafije tako je snažna da se jedino frontalnim paketom mera može razbiti…“

Za ekonomsku liberalizaciju, zapisano je u tom dokumentu koji bi svim ljudima u novoj vlasti mogao da posluži kao reformski bukvar, postoji i ovakav savet:

„… Odmah po preuzimanju vlasti nova vlada će ukinuti sve vrste subvencija neefikasnim javnim i drugim preduzećima. Ovo mora biti učinjeno bez ikakvog žaljenja i oklevanja pošto će kasnije to biti teško jer će se u međuvremenu oformiti lobi grupe da bi te mere blokirale. Vlada po svaku cenu mora odoleti svim pritiscima za preduzimanje kratkoročnih mera koje bi pomogle preduzećima zapalim u neizlečive teškoće. Ovaj početni korak u ekonomskoj liberalizaciji mora biti izveden u maniru šok terapije, jer njegov radikalni karakter ne ostavlja prostora za bilo kakvu formu graduelizma…“

U „Programu radikalnih ekonomskih reformi“ sačinjenom pre skoro četiri godine zapisan je i savet budućim vlastima gde se kriju prepreke radikalnim ekonomskim reformama: u manipulisanju javnim mnjenjem, stvaranju veštačkog nedostatka konsenzusa o potrebi brzih i sveobuhvatnih ekonomskih reformi, postojanju renti u relativno zatvorenoj privredi koje omogućavaju nesmetano bogaćenje političkog establišmenta i namernom projektovanju perspektive socijalne nesigurnosti građana.

PORUKA GRAĐANIMA: Ako bi se ovaj savet nezavisnih ekonomista iz ’97. godine uzeo kao model za foto-robota srpskog antireformskog lobija, onda se protivnici ekonomskih reformi mogu identifikovati na gotovo svim tačkama politike i društva bez obzira na to da li se deklarišu kao pristalice vlasti ili kao opozicija. Ili, drugačije rečeno, nisu svi koje je talas građanske potrebe za promenama 5. oktobra izbacio u orbitu vladajuće nomenklature sada spremni da baš do kraja izvedu obećane ekonomske reforme. Nekima od njih kao da bi više odgovarala Srbija s imidžom države iz pretprošlog veka koja dobro živi od izvoza svinja i suvih šljiva, a da oni ubiraju trošarinu i druge vrste renti.

Sve neugodnije čarke reformista i antireformskog lobija u državnoj administraciji naterale su viđenije ekonomske eksperte Grupe 17 plus na državnim funkcijama da javno progovore o ugroženosti reformskog kursa. Guverner Mlađan Dinkić, savezni vicepremijer Miroljub Labus i srpski ministar finansija Božidar Đelić nisu želeli više da ćute i javno su upozorili da će pozivi na odustajanje od reformi biti sve glasniji, što bi trebalo da implicira da takvih poziva već ima ali su za sada tihi. Da bi umirili javnost, saopštili su da nema bojazni da će vlast odustati od reformskog kursa. Ostaje, međutim, nejasno da li ta tvrdnja (o neodustajanju) proističe iz njihovog saznanja da će vlast biti beskompromisna u sprovođenju reformi ili je osvedočeno reformski lobi oličen u trilingu Dinkić-Labus-Đelić zapravo poslao poruku vlastima da eksperti-reformatori neće ostati u državnoj administraciji ako se oko radikalnih promena budu pravili truli politički kompromisi. Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus tom prilikom je izjavio da je vlast svesna kako strpljenje birača polako kopni, ali je nestabilnu političku situaciju u zemlji (Kosovo i Crnu Goru) naveo kao jedan od razloga sporih ekonomskih reformi. Nimalo slučajno Labus je pozvao vladajuću koaliciju DOS-a da bar još dve-tri godine ostane jedinstvena kako bi sprovela ono što je obećala biračima. Guverner Dinkić imenovao je prve nagoveštaje otpora antireformskog lobija unutar DOS-a (ali ne i političke snage) koji su se pojavili oko usvajanja federalnog Zakona o carinskoj tarifi, i izrazio očekivanje da će se i kod građana dogoditi promena svesti jer se mora odustati od principa da država treba sve za njih da uradi a oni ništa za državu. „Ja i dalje osećam u društvu i političkim elitama veoma jaku rešenost da se istraje na reformskom putu“, bila je umirujuća poruka srpskog ministra finansija Božidara Đelića, uz molbu da se što širi slojevi stanovništva uključe u sprovođenje reformi.

USTANAK ILI IZBORI: Đelićev poziv na široko okupljanje reformskih snaga mogao bi biti rezultat saznanja da krug onih koji lobiraju protiv reformi uopšte nije mali. Tu su stare strukture u komorskom mehanizmu (gde na najvišim mestima i dalje sede osvedočeni kadrovi sa Osme sednice), koje u zadržavanju sistema kvota vide šansu za dalje nesmetano ubiranje renti. Njima bi se mogao pridodati ogroman broj i dalje radno aktivnih srednjih činovnika u državnoj administraciji čija je endemska sklonost korupciji izbacila Miloševićev režim na drugo mesto (posle Nigerije) korumpiranih država. Toj skupini mogu se pridružiti Miloševićevi socijalistički menadžeri koji su zadržali upravljačke funkcije u mnogim firmama i, naravno, sposobnost da s vremena na vreme organizuju štrajkove radnika. Još izražen nedostatak posla, neizvesne i realno skromne nadnice i veoma čudno ubeđenje da međunarodna zajednica Srbima treba dugoročno da plaća alimentaciju zato što su na izborima oborili Miloševića – stvorilo je od velikog dela populacije „plavih okovratnika“ jak antireformski lobi. Oni su podlegli smišljeno pothranjivanom strahu da će njihova preduzeća biti prodata strancima i da će ostati bez posla. Njima bi se mogao priključiti i deo „belih okovratnika“ zaposlenih u društvenim delatnostima (zdravstveni radnici i nastavnici), čiji se talas nezadovoljstva povremeno širi Srbijom, a njihovo nezadovoljstvo nije uzrokovano samo niskim nadnicama već i užasnim uslovima rada koje im je ostavio bivši režim.

Decenijska odsutnost sa svetskih tržišta kapitala, naučnih ideja, tehničkih dostignuća i nove filozofije rada stvorili su od srpske ekonomije sveopštu žabokrečinu u kojoj je isključivo dominirala država kao (loš) preduzetnik čiji je posao bio da brine o svemu – od nabavke sirovina do obezbeđivanja para za plate. Već spomenuti i poslovično radoznali srpski ministar finansija Božidar Đelić, raspitujući se među novinarima pre skoro tri meseca „da li su Srbi za reforme“, bio je neprijatno iznenađen negativnim odgovorom i dodatnim pojašnjenjem da će kao deklarisani reformator teško pobediti decenijski mentalitet po kome narod očekuje platu od države za posao koji ne radi, a kad nešto radi onda je to obavezno u sivoj zoni ekonomije. Tako se u Srbiji zapatio širok antireformski resantiman kome apsolutno ne odgovara evropski mentalitet. On bi mogao da posluži kao rezervoar energije onim političkim snagama i u vlasti i u opoziciji koje su prepoznatljive po tome što stalno i iznova igraju na kartu podela između jugoslovenskog predsednika i srpskog premijera i za koje su reformisti samo privremeno na vlasti jer „će budžetska kriza u junu izazvati sveopšti narodni ustanak“ kome će se, kao oštećeni korisnik državne blagajne, pridružiti oficiri i vojska. Koketiranje Miloševićevih „ađutanata“, pojedinih petooktobarskih poslovođa i još moćnih (i nedirnutih) vlasnika poslovnih imperija trebalo bi da ostavi utisak opšteg ustaničkog raspoloženja u Srbiji. Ađutantima je interes da se sistem hibernira, poslovođama da zasednu u fotelju hazjajina, a tajkunima da što više ušićare i u prelaznom periodu. Njihov pokušaj da javnosti predstave jugoslovenskog predsednika kao svog prirodnog saveznika i zaštitnika delimično se izjalovio posle Koštuničinih nedvosmislenih izjava da ekonomske reforme nemaju alternativu. Kada je, međutim, Koštunica

upozorio na Skupštini Demokratske stranke Srbije da „nama nisu potrebne samo promene i radikalni potezi nego i napredak jer te dve stvari nisu uvek isto“, antireformski lobi ponovo je napunio baterije. Ako bi reformisti hteli da cepidlače, mogli bi ovu Koštuničinu izjavu da uporede s Miloševićevim desetogodišnjim neuspešnim konceptom privrednog rasta bez ekonomskih reformi koji se (kao što nam je poznato) završio ekonomskim slomom i sveopštim zahtevom građana za promenama.

IZBEGAVANJE ZAMKE: Ukoliko „ustanicima“ ne pođe za rukom da podignu bunu u sezoni zelenih takovskih grmova, rezervni plan mogao bi da bude zahtev za opšte prevremene izbore u septembru. A ako oni ne budu zakazani, s jeseni bi antireformska imperija pokušala da uzvrati udarac i smesti državu i društvo u predcivilizacijsko doba.

Na srpskoj političkoj sceni faktor vreme dobija važnu ulogu. Ministar pravde Vladan Batić poslao je pre neki dan poruku iz Valjeva da politička bitka u Srbiji još nije završena. Ko će biti brži, neodlučni reformisti ili sve bolje organizovani antireformski lobi?

Četrdsetogodišnje iskustvo na ovim prostorima uči da je polet svih privrednih reformi zaustavljan prečim političkim pitanjima, pa bi i sada teme poput stanja na Kosovu ili odnosa sa Crnom Gorom mogle da budu alibi (poznata teza – „kakve bre reforme kad ne znate gde su vam granice države“) političkim konzervativcima da odlože reforme za „bolja“ vremena. Ta filozofija kombinovana sa antievropskim resantimanom opasna je eksplozivna smeša, sposobna da na duži rok oduva reformatore s političke scene.

Najpogubniji put za Srbiju bio bi pokušaj reformista da kompromisom izdejstvuju nastavak ekonomskih promena, jer bi to značilo upadanje u zamku Miloševićevog socijalizma sa ljudskim likom. Sva međunarodna pomoć i donacije bile bi skrcane u kratkoročne mere tipa „podrška izvozno orijentisanoj proizvodnji“, u potkupljivanje radnika deljenjem nezarađenih plata i u gašenje socijalnih požara u javnim preduzećima i službama. Takva politika na kraju 2001. godine dala bi rezultate koji se ne razlikuju mnogo od onih s kojima je Mirko Marjanović završio ’99. Reformistima u vladajućoj koaliciji kao jedino rešenje ostaju brze i radikalne promene ekonomske strukture države. Ako je tačno da u vladi čami desetine sistemskih zakona, od antikorupcijskog do privatizacionog, onda ih što pre treba proslediti parlamentu. Privatna svojina i slobodna tržišna utakmica stvorili bi u kratkom roku ambijent u kome kompanije (firme, preduzeća) počinju da deluju na principu profita, a država svojim javnim narudžbama počinje da se oslobađa korupcionaških afera. Poslanici DOS-a pred televizijskim kamerama moraju dokazati građanima da predizborna obećanja („za promene“) nisu bila lažna jer se samo radikalnim ekonomskim reformama može stvoriti ambijent koji će, bolje od bilo kakve demagoške političke kampanje (koja, usput, izgleda suviše nepristojno), slomiti antievropski mentalitet. Srbija nema vremena da svoje građanstvo podučava plivanju, nego mora da ga natera da skoči u „hladnu vodu“ i da se samo izbori da ne potone.

U nedavnom televizijskom nastupu povodom sto dana rada njegovog kabineta, premijer Đinđić nije krio ambiciju da u istoriji Srbije bude zapamćen, uz Vuka Karadžića i Mihaila Obrenovića, kao njen treći reformator. Nekoliko dana kasnije tu tezu je šire elaborirao obećavajući reformaciju celokupnog društveno-političkog sistema kao pretpostavku budućeg prosvećenog i slobodnog građanina nepodložnog tuđem vođstvu. Pri tome je, čini se, zaboravio da „otpor svakoj vlasti neće pružiti prosto slobodan čovek, već samo onaj slobodan čovek koji je osiguran privatnom svojinom“. Baš zato koncept radikalnih promena u Srbiji mora početi hitnim usvajanjem i još bržom primenom reformskih zakona koji uspostavljaju privatnu svojinu, slobodu tržišta i preduzetništva. A onda svojina i tržište, logikom svoje prirode, uspostavljaju sebi ravan i kompatibilan društveni sistem koji se zasniva na pravnoj državi i parlamentarnoj demokratiji. Bez privatne svojine i slobodnog tržišta na početku novog milenijuma Srbija se neumitno vraća u predistoriju.

NATO, pa kriminal

Na pitanje ko su antireformski lobiji, premijer Zoran Đinđić je u televizijskoj emisiji u kojoj se govorilo o sto dana rada njegovog kabineta odgovorio ovako:

„Mislim da su najjači lobi protiv reformi finansijski krugovi koji su profitirali od Miloševićeve vlasti i koji se nalaze negde između organizovanog kriminala i političkih struktura; koji dnevno truju javno mnjenje raznim dezinformacijama i tračevima kompromitujući članove vlade tezom da oni u stvari hoće monopol nad kriminalom, nad drogom, nad cigaretama, nad naftom, i da zbog toga vlada radi određene stvari – šta god vlada da uradi, to je zato da bi se Zoran Đinđić obogatio. To čujem svakoga dana, to sistematski ide Srbijom i stvara jednu vrstu nepoverenja. Otprilike, šta god vi da uradite to je iz loših namera zato da biste se okoristili. Mislim da je to prva faza u koju oni ulaze. Druga faza može da bude mnogo oštrija. Kad shvate da to ne pomaže, onda može biti i tvrđe. Ali, mi smo spremni i na to.
Mislim da se za sada radi o propagandnom ratu. I ponekad uopšte ne vidim razliku između Miloševićevog propagandnog rata protiv mene i propagandnog rata koji se sada vodi protiv mene. To su uglavnom isti ljudi, ista vrsta savetnika, ista vrsta eksperata za dezinformacije, samo je sadržaj drugačiji. Više nije NATO, pošto su oni sada za NATO, nego je sada to moja veza s kriminalom, s ovim ili onim.
Mislim da je to ozbiljna stvar i suviše bi lako bilo da smo mi slomili kičmu tom starom režimu samo time što je SPS smanjen na procenat koji sada ima. Mislim da je ta pozadina starog režima onaj deo sante leda koji se ne vidi. Vrh sante je otišao, ali je ono ispod ostalo. Nemam pregled koliko je to jako i kuda se sve to kreće, po rezultatima vidim da je dosta sinhronizovano, da je dosta finansijski moćno i da je dosta aktivno.“