Su čim pred Miloša

U Beogradu je sa odlučnom uzdržanošću dočekano predsedničko saopštenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u kome se preporučuje početak razgovora o budućem statusu Kosova. Podseća se na to da je saopštenje došlo baš na 60. rođendan UN-a. U tom kontekstu u prvi plan se ističe onaj deo u Beogradu prethodno usaglašenog izlaganja srpskog premijera Koštunice na sednici Saveta bezbednosti u kome se kaže da je nezamislivo da se rasparčava jedna osvedočeno demokratska zemlja i da se, protivno njenoj volji, menjaju njene međunarodno priznate granice.

Naglašava se da bi to bio opasan presedan sa nesagledivim dugoročnim posledicama po međunarodni poredak u celini, jer se to ne odnosi samo na sudbinu jedne balkanske zemlje nego su u pitanju osnovni principi na kojima, u interesu mira u svetu, počivaju i deluju Ujedinjene nacije.

POVELJA, REZOLUCIJE: Koštunica se u Njujorku pozvao na osnovne izvore međunarodnog prava kao što su Povelja Ujedinjenih nacija i Završni akt iz Helsinkija. Naglasio je da u tim dokumentima ne govori o fakultativnim obavezama država, već o normama međunarodnog prava sa najvišim stepenom obaveznosti, kako se pravnički izrazio o normama ius cogens, čije je poštovanje osnovni uslov funkcionisanja međunarodne zajednice kao celine, i od kojih nije moguće nikakvo odstupanje. Podsetio je da je teritorijalni integritet država nastalih raspadom bivše Jugoslavije dodatno zajemčen posebnim međunarodnim dokumentima i sporazumima, kao što su Mišljenja Arbitražne komisije Konferencije o Jugoslaviji (Mišljenje br. 3 od 11. januara 1992) i Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini od 21. novembra 1995. (Dejtonsko-pariski sporazum).

U jednom delu Koštuničinog izlaganja govori se o spremnosti Beograda da pokrajini Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu SCG obezbedi suštinsku autonomiju.

Traženo je da se okvir i mandat razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije definiše kao razgovor o statusu pokrajine unutar međunarodno priznate države SCG.

On se, naravo, pozvao na Rezoluciju 1244 SB UN-a, naglasivši da je u tom dokumentu izričito (expressis verbis) potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore. Uz to, istakao je da su sve rezolucije Saveta bezbednosti koje su se odnosile na krizu na Kosovu i Metohiji pre Rezolucije 1244 potvrđivale suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore – rezolucije br. 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1999).

To, naravno, nije promenilo odluku SB-a, što na godišnjicu UN-a izgleda kao izručenje Slobodana Miloševića na Vidovdan. Tako to s nama biva, loše prolazimo na jubilejima – kad su nas 1999. bombardovali, NATO je slavio godišnjicu. Crni humor na stranu, formalno Rezolucija SB-a je ipak na snazi. Videće se koliku će to težinu imati u pregovorima. Jedno je izvesno, malo će koji političar u Beogradu moći da pređe tu crvenu liniju u budućim pregovorima.

Po Eideovim rečima, pred Savetom bezbednosti te pregovore ne treba požurivati, ali oni se moraju završiti u razumnom roku. Zanimljivo je da on upotrebljava izraz „rekonfiguracija međunarodnog prisustva“, što znači da se iz „statusa kvo koji je postao nepodnošljiv“ ide ka nekom novom zamuljenom privremenom, a dugoročno jasnom rešenju, koje će zaobići jedno sedamnaest rezolucija i povelja. U Eideovom iskazu pred SB-om postoji još jedan indikativan detalj – on govori o tome da će se pregovori o Kosovu razlikovati od pregovora tokom raspada SFRJ – što treba da sugeriše da se neće poći od unapred pripremljenih planova. U Eideovom obraćanju, Kosovo je opisano kao „još uvek deo suverene države kojim upravljaju UN“. Teško da se to ne završi unutrašnjom krizom u Srbiji. U reakcijama političkih partija nema, doduše, zamerki na obznanjenu platformu Beograda, ali ima razlika u količini defetizma, koji je sada najveći u reakcijama radikala i partije Pokret snaga Srbije biznismena Bogoljuba Karića, što govori o tome ko namerava da kapitalizuje ishod. Predsednik Odbora Skupštine Srbije za bezbednost radikal Milorad Mirčić u izjavi Tanjugu kaže da „odluka Saveta bezbednosti o početku pregovora o statusu Kosmeta može značiti da se prejudicira krajnje opredeljenje međunarodne zajednice, odnosno da ona već ima konačno rešenje“, odnosno da činjenica da se sada na volšeban način, u kratkom periodu, nameće početak pregovora“ predstavlja „znak da konačno rešenje može da bude takvo da ne bude nimalo pozitivno za Srbiju“. Karić je izjavio da „zna šta će se desiti“: „Prvo će se Kosovo proširiti do Prokuplja, Vranja i Raške, zatim do Rožaja i Plava i na kraju do Ulcinja i na deo Makedonije, čime će velika Albanija biti kompletirana…“.

MANJINSKA PRAVA: Drugi oslonac Koštunica, odnosno autori srpske pregovaračke platforme traže u principima vezanim za ljudska prava.

U tom kontekstu skreće se pažnja na to da je i ambasador Eide ipak ukazao na težak položaj srpske i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu. U svom izlaganju Eide je, inače, naglašavao da će uspeh u pregovorima i primena budućeg statusa zavisiti od dalje primene standarda. Ako njihovo ostvarivanje ne bude dovoljno, „to bi zapretilo da budući status pretvori u neuspeo status“. Zanimljivo je da je Seren Jesen Petersen pored manjinskih prava Srba pomenuo i prava Turaka, Goranaca, Aškalija i drugih. Njihov položaj je inače retko apsolviran, ako nije bio potpuno u senci cinične sprdnje kao onda kad su se njihovi predstavnici pojavili u okviru srpske delegacije u Rambujeu.

Koštunica se pozvao na to da je ambasador Eide izneo priličan broj ključnih činjenica o teškom položaju srpske i drugih nealbanskih zajednica, da je konstatovao da je malo učinjeno da se stvore osnove multietničkog društva, da je situaciju u tom pogledu opisao kao „mračnu“, da manjinske zajednice, a naročito kosovski Srbi, „trpe od nesigurnosti koja nije samo stvar njihove percepcije“. Koštunica je dalje nabrajao: da se svojinska prava ne poštuju i ne štite, da je rašireno nezakonito zaposedanje svojine, naročito obradivog zemljišta, što onemogućava pristup takvoj svojini i njeno korišćenje bez izlaganja riziku po vlastitu bezbednost, da ima mnogo zaposedanja tuđih kuća, da svakodnevno ima maltretiranja, pljački, krađa stoke i sličnih pojava, da je masovno bespravno oduzimanje državne svojine Srbije putem privatizacije (primetivši da se to uopšte ne pominje u Eideovom izveštaju). Konstatovao je da o potpunoj pravnoj nesigurnosti Srba najbolje govori podatak da od 17.000 presuda u imovinskim sporovima koje su pred sudovima na Kosovu i Metohiji donesene u korist Srba do sada praktično nijedna nije izvršena.

Koštunica je naglasio da u Eideovom izveštaju nije navedeno da je više od 60 odsto Srba sa Kosova i Metohije danas u statusu interno raseljenih lica u centralnoj Srbiji, te da u Prištini, Prizrenu, Peći, Gnjilanu, Uroševcu i drugim gradovima na Kosovu i Metohiji više nema Srba; a da su oni izuzimajući severni deo Mitrovice u pokrajini danas uglavnom ugroženo i obespravljeno seosko stanovništvo. Skretao je pažnju na to da je potpuno ili delimično uništeno oko 150 srpskih pravoslavnih crkava i manastira, da su pravoslavna groblja širom Kosova i Metohije oskrnavljena a u mnogim slučajevima i uništena, uz konstataciju da su pravoslavni hrišćani lišeni osnovnih mogućnosti za ispovedanje svoje vere.

JEDAN NA JEDAN (?): Iz prvih reakcija posle sednice Saveta bezbednosti vidljivo je nastojanje ili bar priželjkivanje da se odnos Beograda i Prištine na kraju ipak rešava u direktnim pregovorima. (Koštunica u SB-u: „Pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, gospodine predsedniče, imaće najviše izgleda da se uspešno završe ukoliko se u svom glavnom delu budu odvijali u formi neposrednih razgovora predstavnika dveju strana.“)

Naravno, takav priželjkivani finale može eventualno uslediti samo posle perioda takozvane šatl-diplomatije, čije će okvire odrediti Kontakt grupa (Francuska, Nemačka, Italija, Rusija i SAD), a koju će, kako je već nagovestio i Kofi Anan lično, realizovati bivši finski predsednik Marti Ahtisari, koji će, kako se izrazio jedan od stranih izveštača, „šatlovati“ između Beograda, Prištine i prestonica u reginu, i koji pregovore treba da okonča za godinu dana. Za to se oslonac traži i u pohvalnim rečima koje je o direktnim pregovorima izrekao Kofi Anan u protokolarnom susretu s Koštunicom.

Sa strane kosovskih Albanaca nastoji se da se nametne atmosfera „svršene stvari“, a vest iz Njujorka tumači se kao primicanje cilju. Privremeni premijer Kosova i Metohije Bajram Kosumi prognozirao je da će u junu 2006. godine razgovori o budućem statusu Kosova i Metohije biti završeni, posle čega će ono postati nezavisna i suverena država.

Prema oceni predsednika Srbije Borisa Tadića, predstoji period teških i kompleksnih razgovora, nije isključeno ni nametanje rešenja, a po njegovoj oceni, Beograd će legitimne državne i nacionalne interese braniti argumentovano, uz jedinstven plan i strategiju. Pregovarački tim će biti sastavljen od stručnjaka vezanih za Vladu i predsednika Srbije.