Stvaranje izjednačenih mogućnosti

Čedomir Cicović se pre tri meseca odselio u Nemačku zato što mu, kako će objasniti u ovom intervjuu, Srbija nije omogućila da unapredi ono što je do sad radio. Na primer: bio je direktor Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom „Naše zeleno polje“ u Sevojnu, koje se bavi sušenjem voća, potpredsednik Udruženja invalida cerebralne i dečje paralize, PR Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga, bio je među inicijatorima čijom zaslugom je napravljen lift u Užicu koji omogućava osobama sa invaliditetom da koriste jednu od najlepših zelenih pešačkih staza u Srbiji i da ne nabrajamo više. Rođen je 1983. godine, diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, oženjen je.

„VREME„: Povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, objavili ste vrlo zapažen post na FB–u kojim indirektno kritikujete društvo za nedovoljnu brigu o ljudima sa hendikepom. Kolika je odgovornost njih samih u stvaranju izjednačenih mogućnosti za sve?

ČEDOMIR CICOVIĆ: Najveća i najvažnija! Slogan međunarodnog invalidskog pokreta je „Ništa o nama bez nas!“. I kada se govori o unapređenju položaja osoba sa invaliditetom, ja prvo polazim od sebe i od nas samih. U prethodnom dužem periodu osobama sa invaliditetom bio je svojstven pasivan odnos prema problemima koji ih pogađaju i traženje krivca i načina za rešavanje problema u bilo kome ili čemu drugom osim u nama samima.

Ako imam diplomu koju tržište više ne traži, i imam znanja i veštine koja više nikome ne trebaju, žaliću se na sudbinu, na sistem, na državu, samo neću odvojiti vreme da istražim koja se znanja traže i za eventualnu prekvalifikaciju. To je ono zastarelo shvatanje da neko nešto treba/mora meni da učini samo zato što sam ja osoba sa invaliditetom. Kada smo osnivali „Naše zeleno polje“, prvi kriterijum je bio kvalitet i tržišna vrednost proizvoda. Činjenica da je svaki taj komad prošao kroz ruke osoba sa invaliditetom, treba da bude samo njegova dodatna, a ne osnovna ili čak jedina vrednost.

Pasivan odnos je na prvi pogled lagodniji, komotniji i zahteva manje napora, ali šalje kontinuiranu poruku svakom sistemu već trideset godina da smo mi, na primer, sasvim okej sa tim da nam država svakog meseca isplati sumu novca na ime dodatka za tuđu negu i pomoć pa kako god ga mi utrošili. Država klikne na dugme, prebaci novac na naše račune i na taj način nas skine sa dnevnog reda do sledećeg meseca. Umesto da je mi proaktivnim pristupom primoramo da isti taj novac uzme nazad i kreira sistem svih mogućih usluga koje nama trebaju, a odnose se na invaliditet. Da moj invaliditet ne bude prepreka u ostvarivanju bilo koje od mojih potreba i mogućnosti. Ali, kada biste o ovome pitali osobe sa invaliditetom, većina bi se saglasila da ostane tako kako je sada jer dobijaju gotov novac svakog meseca na račun. To je zato što se kod nas, zbog materijalnog statusa osoba sa invaliditetom, nažalost, od strane samih osoba sa invaliditetom socijalno davanje tretira kao zarada. To je ujedno i jedan od faktora koji im umanjuje motivaciju da se usavršavaju, traže i bore za svoje zaposlenje. Sve kreće od pasivnog odnosa prema položaju koji primarno jeste determinisan invaliditetom.

Ovo je jedna praktična ilustracija na koji način osobe sa invaliditetom u jednom društvu direktno utiču na stvaranje izjednačenih mogućnosti. Jer kada mi odlučimo da nam bude drugačije i pokrenemo se u tom smeru u dovoljnom broju (što je sve samo ne lako i udobno), onda će država i državni aparat morati na to da odgovore u nekoj meri. Primer za to je i Zajednica organizacija OSI u Užicu.

Naravno da i pored svega, treba razumeti osobe sa invaliditetom i takav pasivan pristup. On je, pored ostalog, i plod kolektivnog mentaliteta i odnosa prema invalidnosti u našoj tradiciji, ali i dugogodišnje dominacije takozvanog medicinskog modela invalidnosti. Sve ovo je potvrda neumitne potrebe da je pored podizanja svesti okruženja, neophodno podizati i svest kod samih osoba sa invaliditetom.

Maločas ste pomenuli Zajednicu organizacija osoba sa invaliditetom. Užice, dakle vaš kraj, verovatno je jedini grad koji ima takvu organizaciju. Koji su rezultati?

To je svakako jedinstven primer na nacionalnom nivou, retko svojstven našem mentalitetu generalno. Cilj je zajednički i jedinstven nastup svih 11 organizacija osoba sa invaliditetom u Užicu po pitanjima koja se tiču svih. Jedan od rezultata je posebna budžetska linija u gradskom budžetu za finansiranje rada tih organizacija namenjena za materijalne troškove i jedan do dva zaposlena po organizaciji, u kontinuitetu već desetak godina – što je takođe jedinstven i naravno pozitivan primer u Srbiji. Te organizacije su servisi za svoje članove i u neku ruku olakšavaju rad gradskoj administraciji, jer servisiraju veliki broj potreba tih ljudi i pomažu im da ostvare svoja prava. Bez tih organizacija i njihovog rada, ti ljudi bi sa istim tim potrebama bili usmereni direktno na gradsku upravu. Zatim, jedan od postignutih rezultata je i finansiranje velikog broja socijalnih usluga, takođe iz gradskog budžeta. Pomenuo bih i zajedničko rešavanje problema (ne) pristupačnosti u gradu, i postojanje prioritetne zdravstvene kartice u bolnici i domu zdravlja da ulazak osobe sa invaliditetom „preko reda“, kada je to moguće, ne zavisi od pojedinačne dobre volje i/ili sažaljenja medicinskog osoblja, već da bude rezultat jasnih kriterijuma i prava, što pozitivno utiče na prava i dostojanstvo osobe sa invaliditetom, a ne narušava, makar u većoj meri, prava ostalih pacijenata. To su samo neki od primera na koji način ovakav vid zajedničkog organizovanja doprinosi poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom.

Zbog preseljenja u Nemačku, više niste direktor preduzeća „Naše zeleno polje„, ali sigurno znate kako se snašlo u koroni? Kad je septembra 2018. osnovano, zaposlilo je petoro ljudi sa invaliditetom. Kako je danas?

Preduzeće trenutno zapošljava sedam osoba sa invaliditetom. Delatnost mu je, za sada, sušenje voća i pravljenje proizvoda od sušenog voća. I pre korone je radilo u smanjenom kapacitetu, zbog nepostojanja tehničkih i infrastrukturnih uslova za implementiranje i sertifikovanje zahtevnih standarda. Da bi uposlilo pune kapacitete, moralo bi da se pozicionira na tržištu sa velikim igračima, a uslov za to su upravo ti pomenuti standardi. Za sada radimo na lokalnom tržištu koje je malo i prilično zatvoreno za novine i inovacije. Ali, upravo smo na putu da od jednog od donatora dobijemo sredstva koja bi nam otvorila željeni put za razvoj i sukcesivno zapošljavanje sve većeg broja osoba sa invaliditetom – što je jedan od prioriteta poslovanja „Našeg zelenog polja“.

Osobe sa invaliditetom i inače, i kad nije pandemija, imaju problem da se zaposle.

Osobe sa invaliditetom su svakako u nezavidnoj poziciji i na tom polju, pa su na neki način i naviknute na otežano zapošljavanje. Moje mišljenje je da je dobro što postoji Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju, ali da je „duh“ tog Zakona (kako bi to nazvali stari teoretičari prava) usmeren na pogrešnu stranu. Mislim da je Zakon trebalo postaviti podsticajno, da nagrađuje one koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, a ne da kroz plaćanje takozvanih penala, na neki način kažnjava one koji ne zaposle onaj broj osoba sa invaliditetom koje Zakon kvotama propisuje. Uz to, na primer, u delu o preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, Zakon ne prepoznaje status zaposlene osobe sa invaliditetom ako radi od kuće, jer joj je, recimo, tako lakše i udobnije, posmatrajući inkluziju isključivo kroz socijalnu, da ne kažem fizičku komponentu. Ako smo svi u nekom pogonu i kancelariji fizički, to je inkluzija i zaposlenost, ako neko radi od kuće, to nije inkluzija i to zakon ne prepoznaje kao zaposlenost.

A upravo nas je sve ova situacija sa pandemijom naterala da od kuće radimo i poslove za koje smo mislili da se ne mogu tako raditi. I uopšte ovu situaciju smatram u neku ruku korisnom za širu populaciju, jer će ubuduće, bar se nadam, lakše shvatiti koliko je teško kad ti je životni kontekst sužen u svakom smislu, kao što je to osobama sa invaliditetom u Srbiji, svakog dana i pre korone. Nadam se da će to doprineti da u budućnosti svi bolje razumeju šta to tačno znači kada se kaže „težak položaj osoba sa invaliditetom“, jer je korona učinila da deo toga osveste u ličnom iskustvu.

Na sajtu Kancelarije za ljudska i manjinska prava Republike Srbije piše da je ovog juna usvojena Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije. Da li ste videli taj dokument, da li, po vašem mišljenju, obećava promenu?

Iskreno, poslednji strateški dokument u toj oblasti ljudskih prava i povrede prava u smislu diskriminacije za koji znam jeste Strategija za period od 2013. do 2018. Znam da je Labris izdao set preporuka za izradu nove Strategije u oktobru ove godine, jer je stara istekla. I pored najbolje volje, u međuvremenu, pripremajući se za ovaj intervju, tu strategiju iz juna ove godine nisam uspeo da nađem na internetu. Možda je greška na sajtu.

Međutim, ako se osvrnem na prethodnu strategiju i njene ciljeve i ciljne grupe, moj utisak iznova i iznova je nedostatak kapaciteta, adekvatnih i efikasnih mehanizama i (političke) volje institucija da se na strateškom i operativnom, svakodnevnom nivou izbore sa diskriminacijom. Ovoj mojoj tezi u prilog govori činjenica da Srbija ima čak tri zakona usmerena na zabranu diskriminacije i to: opšti Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Strategija je svakako potrebna i njeno donošenje je pozitivno, ali kao dokument koji će pre svega prevenirati diskriminaciju kroz različite aktivnosti i multisektorsko delovanje. Međutim, prethodna strategija veliku većinu ciljeva usmerava na poboljšanje primene zakona i usklađivanje sa evropskim normativnim okvirom u toj sferi. A ti zakoni su usvojeni 2006. i 2009. godine. I Strategija konstatuje da su nedovoljno usklađeni sa evropskim okvirom i da se nedovoljno odnosno neefikasno primenjuju. Koliko se od tada promenio evropski pravni i normativni okvir u toj sferi na nivou Evropske unije? I da li je Zakon u osnovi toliko slab i nedorečen da mu treba strategija da poboljša njegovu primenu? Zašto ako je Zakon dobar, jasan, precizan i nedvosmislen? A ako nije, zašto se ne promeni i poboljša? Mislim da su ova moja retorička pitanja i više nego dovoljan komentar vašeg pitanja.

Zašto ste otišli iz Srbije?

Otišao sam krajem septembra ove godine, pre svega kao podrška supruzi na početku njene poslovne karijere u Nemačkoj, bez određenih unapred zadatih ciljeva i pretenzija na ličnom planu. Nisam više direktor preduzeća, ali sam ostao uključen i angažovan na onim projektima koji su u toku kako bi se nastavili i priveli kraju prema planu, sa idejom da se odavde u najvećoj meri posvetim promociji, marketingu i eventualnim povezivanjem sa sličnim inicijativama u ovom okruženju. Osluškujem kako ovde stoje stvari po pitanju profesionalnog usavršavanja i zaposlenja i, ako se pokaže da bi to mogao biti izazov vredan truda i promena nabolje u svakom smislu, ne bežim od toga da se ovde i trajno nastanimo kao porodica. Uostalom, svojim angažovanjem dao sam dovoljno prilika da mi takve izazove ponudi i društvo u Srbiji. One koje sam dobio iskoristio sam maksimalno i izvukao maksimum iz njih. Za one koji bi predstavljali korak napred u mojoj karijeri i životu, morao bih da pravim kompromise koje nikako ne želim. Ovde mi se čini da to nije slučaj. Da je dovoljan „samo“ motiv i naporan rad. Treba, naravno, imati i sreće. Ali, kao što reče neko pametniji od mene: „Više sreće ima onaj koji dobro radi i ima sreće, nego onaj koji samo ima sreće“.