Studenti – najugroženija grupa u Srbiji

Prvi put je studentkinja, nazvaćemo je Ivana, osetila strah za sebe i kolege posle Vidovdanskog protesta, kad su počeli incidenti sa policijom. Ne seća se, priča za “Vreme”, da se nekada uplašila kao tada za svoje drugare, kolege koji su nameštali binu. Policija je počela da ih hapsi. “Svi smo bili prestravljeni, pogotovo oni studenti koji su bili medijski izloženi, oni koji su bili na fotografijama, koji su se aktivno bavili pokretom”, priča Ivana. “Nedeljama nismo izlazili sa fakulteta.” Nisu smeli da odu ni do prodavnice. Kolege su im preko ograde iza fakulteta donosili stvari, čuvari unosili hranu. Na prednje ulaze nisu izlazili jer je policija prolazila svakih dvadeset minuta. Tada su i saobraćajci hapsili, tako da su se i njih bojali. “Osećala sam se kao da su zidovi fakulteta tanki kao flis papir i da će nas naći gdegod da se sakrijemo”, opisuje svoje iskustvo. “Neverovatno, vođe klanova i mafijaši sede slobodno u Skadarliji i Beogradu na vodi usred bela dana, dok se studenti kriju po podrumima fakulteta.”

Ovakve scene samo će se pogoršavati, ubeđene su sagovornice “Vremena”. Majorka policije Katarina Petrović za “Vreme” kaže kako smatra da će se falange ljudi koji su na margini društva tek dodatno aktivirati. “Neki od njih su bili u zatvoru, neki nisu, neki bi tek trebalo”, kaže Katarina Petrović. “Njih će sistem tek angažovani, ali ‘delovaće’ i po ličnom nahođenju. Jer, ti ljudi se nikada ne bi nalazili na pozicijama na kojima su sada, ili imali zaštitu koju imaju sada, da nema postojeće vlasti. Zato verujem da će životima braniti režim.”

Pukovnica policije u penziji Slavica Radovanović kaže za “Vreme” da su studenti u ovom momentu “najugroženija grupa ljudi u srpskom društvu” – ugrožavaju ih i policija i batinaši.

foto: iva tanacković

MUŠKARAC SA ŠIPKOM I BIBER SPREJ

Do prošlog 28. juna Ivana se nije plašila policije. Na svim protestima pre toga, govori za “Vreme”, osećala se bezbedno na ulici, zaštićena građanima koji žele pravdu i bore se za bolje društvo: nezadovoljnim, ljutim, ali upornim i dostojanstvenim ljudima. Čak je i kao redarka osećala da želi da štiti, a redarila je na svakom protestu. “To je trajalo do petnaest do devet na Vidovdan”, seća se. “Prvi osećaj da će nešto stvarno krenuti loše bilo je kidnapovanje Stefana Tomića nekoliko dana pre samog protesta. To je kolega koji je došao na protest kod Vlade. Niko ko ga je poznavao u tom trenutku nije mogao da veruje za šta ga terete. Sve ono što je usledilo posle završetka protesta nastavak je pokušaja da se, kroz selektivna hapšenja, oslabi studentski pokret.” Ivaninu priču deli veliki broj studenata.

Pre nekoliko večeri studentkinja, daćemo joj psudonim Sanja, u ulici je videla čoveka sa šipkom i prvo što je pomislila bilo je – nije pametno da prođe tuda, možda je za nju. To dosta govori o situaciji u državi. Ona je jedna od aktivnih učesnica studentske borbe. Za “Vreme” kaže da je, sa talasima čudovišnog nasilja prema studentima – u čemu, združenom energijom, učestvuju policija i opaki likovi na usluzi režimu – postala neuporedivo obazrivija. “Nije da sam se uplašila, samo sam pomislila da nije pametno da pređem ulicu”, objašnjava i opisuje mere predostrožnosti. “Kad se vraćam kući, gledam koje marke su crna kola u blizini, nosim biber sprej sa sobom.”

foto: tadic raw

MAMIN OTKAZ I UVEK ISTA IMENA

Treći student Nemanja, što je takođe izmišljeno ime, zatekao je mamu sa rešenjem o otkazu dan nakon što je gostovao u Utisku nedelje kod Olje Bećković. “Što sam bio aktivniji to su se češće događale situacije u kojima su se pretnja i stvarnost preklapale. Na primer, meni je tri puta u nedelju dana neki čovek stajao ispred zgrade, pa nisam išao na ulaz nego oko zgrade i čekao da se pomeri”, opisuje Nemanja. “Možda tu nije bilo istinske pretnje, ali čitava ta atmosfera bila je preteća. To pokazuje kako se ljudi osećaju i koliko se možda plaše, koliko strepe za svoju bezbednost.” Ipak, kaže, ono što se njemu dogodilo nije ni blizu onoga šta se dešava drugim ljudima – prebijanja, pretnje, otmice… Mnogi već među sobom dele strategiju – imaju broj advokata na vidnom mestu, neko uvek treba da zna gde su ili da barem nisu sami i da imaju biber sprej.

Studentkinja, izmišljenog imena Tamara, za “Vreme” govori da su batinaši “jedna postojana mreža koja se gradila godinama, jer to je ono što možemo primetiti po analizama napada”. I nastavlja: “Nekako se uvek završi sa istim imenima ili se imena međusobno povezuju. Kroz svoja iskustva na ulici i van nje postala sam svesna njihovog lika i (ne)dela, ali ono što je važno jeste fokus na ono što mi radimo i kako se ophodimo. Takvi likovi i sama njihova funkcija, čin postojanja u tom sistemu, bazira se na održavanju ‘integriteta’ kroz strah i trepet.” Ali, paradoksalno, kaže Tamara, “kada se mi uzajamno povezujemo, kada gradimo zajednicu i siguran prostor jedni drugima i jedni za druge – ti likovi gube moć, dodaje. Na kraju se često svodi na to da su u pitanju osobe koja idu u teretanu, imaju besan pogled i torbicu preko grudi, a kada ih tako posmatraš, izgube iluziju opasnih faca”.

IZBEGAVANJE ZATVORA I GOMILANJE PARA

Pored policije koja je već nebrojeno puta pribegla nasilju, studenti su na terenu iskusili i napade ljudi koji prate režim u stopu i spremni su da za njega – tuku. Na primer pojavljivanje Milana Ostojića Sandokana na protestu na Slaviji, kada je udario studenta i zapretio mu. Pošto je snimak ovog incidenta objavljen na društvenim mrežama, student je rekao za “Vreme” da mu je Sandokan dodatno pretio. Navodno je nudio i novac onome ko mu kaže studentovo ime. Osnovni motiv ovog kriminogenog dela pristalica režima nije ideologija ili ostanak na vlasti zbog puke politike, misli majorka policije Katarina Petrović, već finansijski interes. “Ovim ljudima je bitno da vlast ostane kakva jeste kako ne bi završili u zatvoru za zlodela koja su počinili, ali i da bi zaštitili svoje materijalno stanje. Sve što su stekli je verovatno nezakonito i toga su svesni”, dodaje Petrovićeva i kaže da je ubeđena kako će, s približavanjem izbora, studenti biti još više na udaru. “Uvek moraju da imaju telefon sa kamerom i nigde više ne mogu da idu sami. To je moja preporuka svim ljudima koji se bore protiv mafije”, kaže ona.

Pukovnica policije u penziji Slavica Radovanović veruje da će, kako se budemo primicali izborima, napadi na studente biti ciljani. “Svakoga ko bude držao govor, ko bude gostovao na televiziji, čije lice kriminalci vide, oni će ga juriti”, misli Slavica Radovanović. “Mora postojati makar takozvano drugarsko obezbeđenje za studente. Ne samo njih, već i za članove njihove porodice.” Njeno iskustvo, tvrdi, pokazuje da kriminogene strukture imaju dopuštenje policije da napadaju, zastrašuju i maltretiraju studente. Pominje slučaj napada na studenta u Resniku, koji je otet i stavljen u gepek. Ovaj napad se odigrao posle akcije deljenja nalepnica u aprilu 2026, kada su jednog od studenata nepoznati muškarci pretukli, ubacili u crnu škodu i odvezli u nepoznatom pravcu. Članovi zbora građana rekli su da je studentu tada razbijena glava, kao i da je prepoznao napadača iz kombija “Srbija pobeđuje”. “Ko zna šta bi se dogodilo u Resniku sa mladićem da nije bilo društvenih mreža i da građani nisu apelovali da ga vrate”, kaže Radovanović. “I sama sam tada ušla u policiju u Resniku i pokušala da razgovaram s njima, da im objasnim šta se dogodilo, da tražim pomoć.”

Slavica Radovanović ne očekuje da će policija u narednom periodu biti tu da štiti studente. “MUP će”, kaže ona, “organizovano da se povuče tek kada bude video da režim pada, što u ovom momentu nije slučaj. Kada sam shvatila da ljudi s kojima sam godinama radila u kancelariji, s kojima sam se družila, nemaju razumevaja, moj promil optimizma za pomak u policiji se ugasio”, dodaje. Danas imamo sumanutu situaciju da policajci koji su hapsili te kriminalce i celu karijeru proveli da bi oni završili iza rešetaka – sada moraju da ih čuvaju, da sarađuju sa njima. “Manjina je probala da se odupre i ostala je bez posla”, podseća Slavica Radovanović.

foto: iva tanacković

FIZIČKA UGROŽENOST I POSLEDICE

Sam osećaj fizičke opasnosti pokreće čitav niz psiholoških procesa kod ljudi, objašnjava za “Vreme” psihološkinja Sara Kalember: “Vlast ih je nazivala najrazličitijim imenima, najviši državni funkcineri govorila su da su plaćenici i teroristi. Potom su krenule pretnje, a zatim i fizički napadi koji nikada nisu prestali”. Ona dodaje: “Doživljaj fizičke ugroženosti aktivira osećaj straha i biološke reakcije poput odgovora fight or flight (borba ili bekstvo). U tim trenucima se oslobađa adrenalin, kao i drugi hormoni stresa, ubrzava se puls i telo se priprema da reaguje. Takav intenzivni stresni odgovor se povlači kada prestanemo da percipiramo direktnu fizičku pretnju, odnosno kada se izvučemo iz situacije u kojoj smo fizički ugroženi.”

Pojedini studenti, pak, više od godinu i po ne mogu da pobegnu od direktnih napada i konstantna su meta tabloida, režima i njegovih korumpiranih i kriminalnih pipaka. Zato Kalemberova kaže da ovoj grupi mladih ljudi “veći problem predstavlja prolongirani stres ili strepnja, nego moguća ili ponovna fizička ugroženost”. Da bi se reklo koji su to najčešći psihološki problemi sa kojima su se studenti u blokadi do sada suočavali tokom protesta, Sara Kalember ističe da bi, bez pouzdanih rezultata ili uvida, odgovor na ovo pitanje, u određenoj meri, bio nagađanje. “Na osnovu nekih iskustava ili literature, može se reći da problemi sa kojima se studenti vrlo često ili svakodnevno suočavaju mogu značajno uvećati rizik od razvijanja anksioznosti i anksioznih poremećaja, depresije, sindroma sagorevanja, PTSP-a, ali i emocija poput krivice, sramote, ambivalencije, poremećaja spavanja…”, navodi psihološkinja. Svima koji misle da im je potrebna stručna pomoć savetuje da se bez oklevanja obrate psiholozima ili psihijatrima, jer se suočavaju sa neverovatnim pritiscima, a brojni stručnjaci pomoć nude besplatno. Naime, po sredi su izazovi koje bi i najiskusniji političar ili aktivista jako teško podneo. “Ogroman je značaj strategija prevencije i mreže podrške, ali ponekad mi se čini da te elemente zanemarujemo”, kaže Sara Kalember. “Ova dva faktora sami po sebi možda nisu dovoljni za oslobađanje od prolongiranog stresa, ali ga mogu olakšati ili bar sprečiti da dođe do ozbiljnijih psihičkih posledica.”

KAD “OPAKI LIKOVI” PROBUDE PRKOS

Iako su na početku, u razgovoru za “Vreme”, studenti opisivali unutrašnje borbe i iskonski strah za sopstveni život i sudbinu svojih bližnjih, završavali su sličnom porukom. Kao da su ih ova iskustva ojačala, a preko noći su postali odrasli ljudi koji se plaše, ali ih strah ne blokira. “Prestali smo da se bojimo opasnih likova. Mislim da se studenti njih najmanje plaše”, kaže Sanja s početka teksta. “Nije to vrlina – sad smo, kao, mi neustrašivi. Mi smo samo duboko istraumirani i više ne reagujemo.”

Psihološkinja Sara Kalember objašnjava da svako ko odlazi na protest, ko potpisuje peticije, donira, pruža druge vidove podrške i pokazuje solidarnost – potvrđuje studentima da lična žrtva nije bez svrhe. “To je upravo ono što bi, barem delom, moglo da stoji iza toga što i sami opisuju: da im se probudio prkos i da su razvili nove strategije kako da se nose s ovakvim pritiskom”, kaže ona. “Takva podrška može da ima i mobilizacijski efekat, da stvori osećaj zajedničke svrhe i privremeno potisne strah.”

Mnoge su Sanjine koleginice i kolege tabloidi najstrašnije razvlačili kad god bi to zatrebalo režimu (dakle bez prestanka). “To je užasno”, kaže Sanja, “ali, mislim, ako smo to preživeli, sada tek ne treba da se plašimo.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!