Ima u Alanu Fordu, kultnom strip-serijalu nekolikih ex YU generacija, jedan osobito živopisan lik zvan Sir Oliver: večito ležerno neobrijan sredovečni tip s intelektualnim cvikerom, odeven u iznošene krpe koje su koju deceniju pre bile otmene, probisvet navodno engleskog porekla i još navodnije plave krvi (Englishman in New York…), danonoćno u pozi prefinjenog i duhovnim vrednostima odanog aristokratskog dendija kojeg je zlehuda sudbina bacila među priproste američko-lumpenproleterske suklate, kao biser među svinje. Iza svoje pompezne poze, ova šarmantna belosvetska protuva zapravo je superspretni i ultraokretni šaner opšte prakse, lakoprsti umetnik koji će vas istresti iz gaća pre nego što ste išta primetili. Razume se, kao čovek od duha i kulture, Sir Oliver najviše voli zlato i srebro, nakit i antikvitete, umetnička dela i ostale skupocene andrmolje; sve ovo, dakako, ne znači da je tankoćutni (kripto)Britanac gadljiv na cash: treba, ipak, nekako opstati u tom surovom svetu nerafiniranih prekookeanskih seljačina… Kad dođe do dobre i vruće robe, Sir Oliver obavezno naziva svog drugara Binga, zaduženog za otkup i plasman na tržište, započinjući razgovor neizbežnim pitanjem: „Halo, Bing, kako brat?“
Ne verujem da je Željko (Veliki) Simić, donedavni ministar kulture Srbije i univerzalni intelektualni opslužitelj Slobodana Miloševića od početka do kraja njegove sramne vladavine, čitao Alana Forda: bio je, po svoj prilici, odviše zauzet kreativnim tumačenjem i kolegijalnim dopisivanjem Marksa, Hegela, Andrića, Danila Kiša i ostalih svojih intelektualnih vršnjaka, odavno nemoćnih da se brane… Ako je, pak, i čitao nešto tako profano, trudio se brižljivo da se to nipošto ne primeti: nikako se to nije uklapalo u imidž i seksepil intelektualca po meri pink–kulture, čija je mušterija i maneken bio kad god je bio u prilici. A bio je stalno u prilici… Kao idealni, politički besprekorni serbian dandy, večiti would–be mladoženja s Perspektivom, bio je bogomdana Dobra Prilika sa stanovišta svake majke koja ima hronično neudatu kćer s neizlečivim intelektualnim svrabom, savršen lik slatke pametnice iz mentalno-erotske perspektive Ruške Jakić i sličnih endemskih likova, neomarksistička Kleo Patra koja periodično producira obimne kupusare sklepane od sterilnih, zastrašujuće nedarovitih paraeseja iz kojih je Duh bežao panično i skičeći kao krme iz Kabula. Niko nije umeo tačno da vam objasni šta Željko Simić jeste: sve što ste videli, pre nego zavirite u tekstove i knjige, bilo je kako je dizajniran, kakvoj malograđanskoj predstavi o Misliocu njegova negovana poza odgovara. I njegova je povremeno rutinski demonstrirana nadmenost uvek bila usklađena s ovim pompeznim stilom: nikada nisi znao gde joj je izvor, ali je bilo jasno da se njome pouzdano može fascinirati svaka tetka, ujna i strina po Pambukovici i Šušeokama, beskrajno zahvalna svim jelenama tinskama (tinskima?) medijske Srbije što dovode u studio Velike Ljude Današnjice…
A bio je Željko (Veliki) Simić vazda i prilično osetljiv na svoj status na srpskoj intelektualnoj sceni, smatrajući da je to što ga ljudi od nekakvog ugleda i dela skoro beziznimno smatraju ispraznim gnjavatorom-šmirantom koji ne bi ni postojao bez jakih političkih veza samo dokaz koliko ga zavidljivi Dušmani mrze što je tako nedostižno lep i pametan, visok i plav, superioran u svojoj sistematskoj nesuvislosti; o tome kako je držao do časti i ugleda da i ne govorimo: onomad je tužio Vreme po notornom Šešeljevom Zakonu o informisanju jer se ovo usudilo pretpostaviti da je ministar kulture (Željko Simić) postavio upravnika Narodnog pozorišta (Željka Simića), žaleći se usput kako ga je ovaj list nazivao malim, što nikako ne odgovara činjenicama…
Sada je, kažu, taj građanin Željko V. Simić – ili neko ko neodoljivo liči na njega, kao lažni na pravog Obrena Joksimovića! – zatečen in flagranti kako potkrada prijatelja, inače art–dealera ili tako nešto, u njegovoj rođenoj kući. Na video-snimku koji je policija prikazala (a RTS i Studio B iste večeri predstavili javnosti, kao svojevrsnu moralnu snuff–porno–atrakciju, što je više nego zanimljivo, ali i u najmanju ruku etički kontroverzno) vidi se kako neohegelijanac žurno i spretno trpa u džepove neke novčanice (po 100 DM, MUP dixit), ručni sat za koji nam je objašnjeno da je skupoceni rolex, i još neke dražesne sitnice, pronađene posle u njegovom stanu. Na policiji i sudu je da utvrde činjenice, držaćemo se prezumpcije nevinosti uprkos vlastitom očinjem vidu (i on ponekad vara), ali ako je to što smo videli ono što mislimo da smo videli, onda to nije ništa više nego majstorski, poenterski potez kistom na vlastitom autoportretu, a građanin Željko Simić nam se ukazuje kao srpski Sir Oliver, Drveni Filozof sklon plemenitim metalima, simbolišući, u ovom žalosnom osobnom padu (koji je tako odviše ljudski, i utoliko, u izvesnom smislu, simpatičniji od bilo čega što je do sada uradio), i celu nepodnošljivu bedu one mizerne epohe u kojoj su ovakve persone bile Neko i Nešto: epohe u kojoj su se šarlatani i foliranti meketavo prenemagali o Smislu dok su vam uništavali živote i celu jednu zemlju držali u zaptu, i u kojoj su banalne protuve trkeljisale o Moralu dok vam trkeljišu buđelar.
