I na sajtu naprednjaka, kao uostalom na sajtu svake pristojne stranke, ima ona rubrika „O nama“. Tu obično mogu da se nađu crtice iz istorije stranke, program i statut stranke kao „najviši pravni akti“, pravilnici, finansijski izveštaji i razna druga dokumenta. Budu tu poređani i tzv. organi odlučivanja: skupština, glavni odbor, predsednik, predsedništvo, potpredsednici i zamenici predsednika, pa kad se klikne na odgovarajući „organ“ iskoče imena i prezimena, prigodne slike i doterane biografije, kako to već običaji nalažu.
Kod naprednjaka su, dakako, ti običaji nešto prekrojeni. Tako, ispred svih „organa odlučivanja“ kao „najviši organ“ ne stoji Predsednik, s opcijom da se klikne na njega pa da iskoči slika aktuelnog s biografijom. Ne. Naprednjaci su prosto okačili „Aleksandar Vučić“, ispred Predsedništva, Glavnog odbora, Izvršnog odbora, Saveta i Opštinskh odbora. Što će reći da je Aleksandar Vučić u SNS-u postao funkcija, sama po sebi. To i nije tako loše, jer za razliku od ostalih stranaka koje vode računa o tome da stranka bar na zvaničnim prezentacijama izgleda kao demokratska organizacija, naprednjaci veruju da će njihovi simpatizeri koji se upute na sajt da recimo popune pristupnicu za članstvo, ceniti tu vrstu, da kažemo, neposrednosti.
Drugi ilustrativan detalj je to što je stranica „Aleksandar Vučić“ under construction. To jest „u pripremi“. Ima samo slika Vučićeva, bez biografije. Sajt, kao i stranka, kazali bi zlonamerni, kuburi s imenima, biografijama i istorijom. Nigde se ne spominje Srpska radikalna stranka, nigde nije zapisano da je SNS nastao otcepljenjem od Šešeljevih radikala, tj. preuzimanjem najvitalnijeg dela SRS-a, ko voli tačnost.
SVAKI CEZAR IMA SVOGA BRUTA: Od istorije SNS-a ima tek ovoliko, očigledno pisano pred majske izbore 2012: „Pojavila se nova nada i nova šansa za već pomalo apatične i nepoverljive građane Srbije – Srpska napredna stranka, na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Posle brojnih uvredljivih i optužujućih izjava na njihov račun od strane njihovih bivših saradnika, jedno je postalo sigurno – naprednjaci su najsnažnija opoziciona stranka Srbije, sa realnom perspektivom da u idućih nekoliko meseci preuzmu vođstvo na političkoj sceni Srbije. Ovakva startna snaga, kako po broju članova tako i po podršci među građanima, pravi je tektonski poremećaj u političkoj stvarnosti Srbije.
Srpska napredna stranka je i formalno osnovana predajom 10.054 izjave osnivača stranke, koje su prikupljene za neverovatna – 2 dana, koje su Nikolić i Vučić 10. oktobra 2008. predali Ministarstvu za upravu i lokalnu samoupravu.“
To što je stranica „Aleksandar Vučić“ u pripremi, i što na sajtu ne postoji nijedna zvanična biografija, nego se samo ažuriraju intervjui, izjave i saopštenja naprednjaka, može samo da navede na zaključak da je cela stranka u pripremi. Ne zato što Aleksandar Vučić nije stigao da za godinu dana, otkako je preuzeo naprednjake od Tomislava Nikolića, organizuje stranku, nego zato što ne želi zvanično da je organizuje. Jer bi to značilo da se opredeli za drugog i trećeg, za početak. Čoveku kojem je dr Vojislav Šešelj bio politički otac i mentor, jasno je da taj početak znači i početak kraja ili, kako se ono kaže, „Svaki Cezar ima svoga Bruta“, a tu su sudbinu na ovim prostorima izgleda uspeli da izbegnu samo Josip Broz i Tomislav Nikolić. Ovaj drugi pošto je postao predsednik Srbije i odlučio da ispuni predizborno obećanje i skloni se sa mesta predsednika stranke. Ako je, međutim, Nikolića mimoišla ta sudbina, nije njegove ljude u stranci, koje Vučić polako sklanja iz partije pripremajući je za neke nove izbore kad će prvi put nastupati sam kao šef jedne stranke. To konkretno znači da se u ovom deljenju oprostio od ministra kulture Bratislava Petkovića, ali je zato ostavio Milana Bačevića, ministra prirodnih resursa, rudarstva I prostornog planiranja.
Nekadašnji treći u svetom radikalskom trojstvu Šešelj–Nikolić–Vučić, pa onda dugogodišnji drugi (praktično od Šešeljevog odlaska u Hag, 2003) još uvek drži na značajnoj udaljenosti sve pretendente na drugo, odnosno treće mesto u stranci. Krucijalni dokaz Vučićeve gadljivosti na ideju da mu se neko od istaknutih naprednjaka približi mnogi su pronašli u njegovom pojavljivanju sa Aleksandrom Vulinom u vili „Bokeljka“ kad su otpočeti razgovori o rekonstrukciji vlade. Naime, samo Vučić od trojice lidera koalicije nije došao s partijskim kolegom.
Ipak, posle ostavke Tomislava Nikolića na mesto predsednika SNS-a, i prelaznog v.d. stanja Aleksandra Vučića na mestu šefa naprednjaka, na vanrednoj sednici Skupštine SNS-a 29. septembra 2012. Aleksandar Vučić je izabran za predsednika stranke kao jedini kandidat za tu funkciju, a Jorgovanka Tabaković (guvernerka Narodne banke Srbije, prim. a) na mesto zamenika predsednika stranke. Na predlog A. Vučića.
ČARLIJEVI ANĐELI: Jorgovanka Tabaković je na listi koalicije Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić, bila na zavidnom trećem mestu, iza Nikolića i Vučića, a markantno 6. i 21. mesto zauzele su još dve u tom trenutku ne toliko poznate naprednjačke dame – Zorana Mihajlović, potonja ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine i potpredsednica SNS-a, i Jadranka Joksimović, poslanik SNS-a u Skupštini i član GO SNS-a.
Sve tri su na jeziku brze, zasad deluju kao tri vučice koje bi bile spremne i da se ozbiljno podžapaju s kim god treba ne bi li zaštitile Vučića. Na neprimerene i vrlo seksističke komentare iz tzv. demokratskih krugova o svom izgledu, umeju da odgovore drsko i bez ustezanja. Pritom, u nacional–konzervativnoj partiji, kako stoji u zvaničnoj prezentaciji SNS-a na Vikipediji, Vučiću opasnost od njih ne preti. Jorgovanka Tabaković, doktor ekonomskih nauka, inače rodom iz Vučitrna, stara radikalka i ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju u drugoj vladi Mirka Marjanovića, kad je došlo do razlaza sa Šešeljem, znala je da će za Nikolićem. Tada je kazala: „Kada je Nikolić rešio da ide iz SRS-a, ja sam bila na putu, ali sam mu odmah javila telefonom da sam uz njega, ma šta rešio – bilo da napušta politiku ili da osniva novu stranku“ („Glas javnosti“, 25. 1. 2009).
Zorana Mihajlović, još jedan doktor ekonomije, ali bez radikalske prošlosti, rodom iz Tuzle. Bila je u G17 plus, a od 2004. do 2006. na mestu savetnice Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade Srbije, za energetiku i zaštitu životne sredine. Potom i savetnica generalnog direktora JP Aerodrom „Nikola Tesla“. U Srpskoj naprednoj stranci je od aprila 2010. godine, i za vrlo kratko vreme postaje član Izvršnog odbora SNS-a, a od septembra 2012. potpredsednica stranke.
Mada je u jednoj od verzija rekonstrukcije, po pisanju nekih tabloida bliskih Vučiću, bila na listi onih koje je šef naprednjaka hteo da počisti iz ministarskih fotelja, čini se da ju je ovog puta Vučić zaobišao ako je čak i hteo da je rekonstruiše. Kako bilo, odgovarajući na pitanje novinara hoće li biti sklonjena s mesta ministarke energetike rekla je samouvereno, ali pokorno i posvećeno: „Predsednik SNS-a Aleksandar Vučić uvek od mene ima blanko ostavku, i kad bude zatražio, dobiće je.“
I treća, ali ne i najmanje važna, Jadranka Joksimović, poslanik SNS-a u Skupštini Srbije i član GO SNS-a. Dosad je imala važno mesto u prezentovanju saopštenja i prvih reakcija naprednjaka na bilo koji uznemirujuć događaj u Vladi Srbije, posebno na relaciji Dačić–Vučić, dok bi Aleksandar Vučić diplomatski, mudro ćutao. Ta ju je uloga bez sumnje dovela u neugodnu poziciju koju je nekad imala Jelena Trivan u DS-u za vreme Borisa Tadića, tj. u javnosti je navukla kritike da je samo Vučićev trbuhozborac. U stvari, superlepak Vlade Srbije koja je počela da puca na samom početku. Jedan od njenih upečatljivijih nastupa bio je posle govora Ivice Dačića u Dragincu na pomenu žrtvama fašizma Mačve i Pocerja, kada je kazao da je Srbija svojom borbom protiv fašizma i žrtvama zaslužila da danas bude u EU i podsetio da upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata danas ne puštaju Srbiju u EU. Joksimovićeva je ispred SNS-a kazala da je „prošlost takva kakva jeste, da ne možemo da je menjamo, da je naše da je poštujemo, ali da Srbija mora da gleda u budućnost, da se okrene zemljama EU, posebno Nemačkoj i Francuskoj, kao motorima razvoja evropske ekonomije“. Posle je usledilo ono Dačićevo izvinjavanje, trčanje u nemačku ambasadu i sve tako. Kako bilo, više puta je i pre Dačićeve afere Draginac napadana da sve te njene govore i izjave u ime SNS-a u stvari piše A. Vučić, a ona mu tu dođe kao prezenterka vesti. Nikada nije ostajala dužna onima koji su dovodili u sumnju njenu nezavisnost i inteligenciju. Tako se jednom prilikom i pohvalila da je bila đak generacije na FPN.
O VODI I JAMAMA: Dvojica funkcionera SNS-a o kojima se nekoliko nedelja unazad posle Vučićeve samorekonstrukcije u stranci raspravljalo kao o mogućim opcijama za novog ministra odbrane (koje u trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“, u utorak, 30. jula, još nije poznato) jesu predsednik beogradskih naprednjaka Nebojša Stefanović, aktuelni predsednik Skupštine Srbije i potpredsednik SNS-a Bratislav Gašić, poznatiji kao Bata Santos, gradonačelnik Kruševca. Prvi je počeo u generalnom sekretarijatu Aleksandra Vučića u SRS-u, studije ekonomije završio je na Megatrendu, a upućeniji naprednjaci pričaju da nikada neće iskoračiti iz Vučićeve senke, pa je u javnosti poznat kao Vučićev trbuhozborac broj 1, daleko ispred Jadranke Joksimović. Kao predsednik beogradskih naprednjaka odavno se nada mestu gradonačelnika Beograda, što u skorije vreme nikako ne bi odgovaralo Aleksandru Vučiću. Zato su, mada on možda ni slutio nije, njegove najave smene Dragana Đilasa, ostale samo u domenu medijskih spinovanja i pretnji, nikako kao stvarna Vučićeva namera. Gašić će pak ostati upamćen kao potpredsednik SNS-a koji je skinuo svoju sliku sa Miškovićem sa Fejsbuka, pošto je predsednik Delta holdinga pritvoren. Poslednjih dana ističe se izjavama da bi bilo bolje da Vučić bude premijer, jer je energičniji od Dačića, kao i pozivanjem Vuka Jeremića da dođe u SNS. Povodom priča da će biti jedan od novih ministara u rekonstruisanoj vladi, odgovorio je da kao vojnik partije ne bi odbio nijedno zaduženje pa ni ministarsko.
Još jedan odličan đak danas je istaknuti funkcioner stranke, član GO SNS-a i ministar pravde – Nikola Selaković (30). U trenutku kad je postao ministar bio je asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ušao je u SRS 2001. sa 18 godina „iz revolta što mi je otac Miodrag, generalni direktor Industrije obuće Beograd, posle 5. oktobra dobio otkaz samo zato što je bio član SPS-a“, rekao je 2010. godine potpisniku ovih redova. Vojislav Šešelj mu, reče, nikad nije bio uzor, „iako je tada odavao utisak čoveka koji se borio protiv DOS-ovog režima“. Selakovićev ulazak u SRS imao je samo jedan cilj: borba protiv vladajućeg (DOS-ovog) režima. U Srpskoj naprednoj stranci je od osnivanja. Vučić i Nikolić su ga primetili kao trostrukog pobednika takmičenja u besedništvu na Pravnom fakultetu. U nekim krugovima SNS-a bio je viđen kao ozbiljan pretendent na mesto drugog, odnosno trećeg, mada je na listi naprednjačke koalicije bio tek 94. Upućeni u prilike u SNS-u tvrde da ga njegova mladost i nesnalažljivost u komunikaciji, posebno s medijima, dosta guraju od te pozicije i da je za naprednjačke prilike „preučen“. Te da zahvali samo dragome Aleksandru Vučiću što je tu gde je. Ostaće upamćen po gafu s flašicom hrvatske vode na Pravnom fakultetu. Naime, jedna se studentkinja požalila da joj je asistent Selaković bacio flašicu hrvatske vode u đubre koja je stajala na njenoj klupi. Selaković je prvo potvrdio tu priču, rekavši da je bacio flašicu želeći da objasni studentima da će Srbiji pomoći ako budu kupovali domaće. Potom je demantovao da je bacio flašicu, objasnio da je sve laž i estradizacija, a da je na predavanju o zločinima u Drugom svetskom ratu i nacifašističkom zakonodavstvu u NDH, o genocidu nad Srbima i jamama u Hrvatskoj, ugledao flašicu hrvatske vode na klupi i zaključio predavanje da su Srbi pre 70 godina bacani u jame a da danas piju hrvatsku vodu jamnicu, jer se ta voda hrvatskog proizvođača „puni baš u selu Jamnici gde su do 1995. živeli Srbi a danas ih nema“, te da je na osnovu te priče iskonstruisana laž o bacanju flašice u kantu. Kako bilo, među naprednjacima danas spominjanje Jasenovca nije baš u modi jer isuviše podseća na Šešelja i njegove priče iz Haga, i što bi kazala Jadranka Joksimović, „poštujemo istoriju, ali Srbija treba da gleda u budućnost“.
Ovog puta bi u prilozima za portret Srpske napredne stranke možda trebalo izostaviti estradnog menadžera Sašu Mirkovića, takođe člana Glavnog odbora SNS-a. Njegovi gafovi i političko-estradna biografija bar nisu nepoznati. Takođe o Radošu Ljušiću, novom direktoru Službenog glasnika, raspredaju nadugačko i naširoko i prva i druga Srbija, dok jedan od, prema tvrdnjama naprednjaka, najubedljivijih stranačkih funkcionera, Oliver Antić, u punom kapacitetu radi za Tomislava Nikolića a mnogo manje za stranku.
Ovim se lista istaknutih naprednjaka ne završava. I ova je stranica, u stvari, u pripremi, jer, ako je verovati Radomiru Nikoliću, sinu Tomislava Nikolića i predsedniku Izvršnog odbora stranke, od početka godine u SNS je ušlo 50.000 novih aktivista…