Stidiš li se, komšija

Kad god u Beograd treba da dođu predsednik Rusije Putin (Vladimir Vladimirovič, voli da naglasi predsednik SNS i Srbije Aleksandar Vučić) ili ministar odbrane Šojgu (Sergej Kužetovič, u skladu sa tim ponavlja takozvani ministar odbrane Aleksandar Vulin, a režimski tabloidi „rastelale“), Srbija se prikazuje kao antifašistička zemlja koja je u Drugom svetskom ratu bila na strani pobednika nad fašizmom. Isto vredi i kada dolazi predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko.

Činjenicu da je na čelu Srbije bio „četnički vojvoda“ Tomislav Nikolić, a da je prvi „ađutant“ takozvanog vojvode Vojislava Šešelja (titulu mu navodno dao Momčilo Đujić) sada predsednik Srbije, niko od takvih medija ne pominje. Kao što se ni država ne oglašava povodom raznih praznika antifašističke borbe, uključujući 4. jul – Dan borca. Šta briga za to četničke vojvode proklamovane 13. maja 1993. (slučajno na Dan bezbednosti) u manastiru Knežina na Romaniji?

KAO BUGARI NA SMILJANIĆ BRDU

Kad se ne seća država, seti se jedan čovek, pojedinac. Čovek koji je ustao protiv sistema u kome se dozvoljava rušenje spomen-ploče (srušili bi i spomenik, ali je od kamena, masivan) poginulim partizanima, Srbima, u borbi protiv bugarskog okupatora u mestu Ljubiš na Zlatiboru, 7. novembra 1943. godine.

Taj spomenik partizanima palim u borbi sa bugarskim fašistima na Smiljanića brdu u Ljubišu i ostalim žrtvama fašističkog terora, podigao je narod tog kraja 1951. godine. Bila je to žestoka bitka u kojoj partizani nisu hteli da se povuku jer je komanda Druge proleterske brigade mislila da će sa Bugarima lako izaći na kraj. Rezultat – 11 mrtvih i 29 ranjenih partizana. Koliko je stradalo Bugara, ne zna se. Procene su različite, pogotovo one koje daje suprotna strana, i kreću se od 75 do 35 poginulih, ali u Ljubišu je ostala izreka koja se i danas koristi: „Najebaše kao Bugari na Smiljanića brdu!“

Mnogi će se, jer to nisu učili u istoriji, zapitati otkud Bugari na Zlatiboru? Bilo ih je, i to sve vreme tokom rata, kao i po čitavoj Srbiji, i bili su zapamćeni po surovosti. Malo ko zna i da je jedan bugarski puk, sa najmanje dva bataljona, učestvovao u bitci na Sutjesci – na nemačkoj strani, naravno.

VANDALIZAM NOVOKOMPONOVANIH ČETNIKA

Poslednjih decenija spomen-obeležje u Ljubišu bilo je zaraslo u šikaru, čak je i niklo drveće, meštani su tu istovarivali smeće. Niko nije vodio računa o njemu dok ga se nije setio penzionisani pukovnik – pilot helikoptera Srećko Prentović, koji se sa 45 godina na svoj zahtev penzionisao u proleće 2000. godine i vratio u zavičaj. Iz zavičaja je otišao kao četrnaestogodišnji dečak u Vojnu gimnaziju u Mostaru, potom na Vojnu akademiju u Zadar, a onda prošao klasični put oficira – nakon što je bio instruktor letenja u Mostaru, pa komandant 111. helikopterskog puka u Banjaluci, potom obavljao funkcije u Beogradu; završio je kao načelnik odeljenja avijacije u Komandi RV i PVO. Umesto da ode na neko od usavršavanja i postane general, on je svom nadređenom, kad mu je to najavio, odgovorio: „Ja sam podneo zahtev za penziju!“ Ovaj mu u šoku kaže otprilike: „Ali mi na tebe računamo“, i dobije odgovor: „Ali ja ne računam na vas.“ I tako je Prentović otišao u svoje selo.

Posle dolaska iz Banjaluke u Beograd, osam godina je sa dvoje male dece živeo kao podstanar po zemunskim suterenima i podrumima, gledao kako drugi dobijaju stanove preko veze i mimo liste. Dobio ga je i on usred rata, 1999, pa je mislio da se kolege šale s njim.

Kao zaljubljenik u zavičaj, Prentović je poslednjeg dana oktobra prošle godine organizovao svoje komšije da očiste predeo oko spomenika na Smiljanića brdu (po majčinoj liniji, majka mu je iz Smiljanića, gde su Bugari te 1943. popalili kuće, uključujući kuću njegove babe, udovice sa petoro male dece). Okupilo se njih nekoliko, uradili su to za jedan dan, čak su doneli boju i kistove da obnove slova na spomen-ploči. Bili su zadovoljni i srećni jer su učinili nešto za svoje selo, a onda su dva jutra kasnije dobili poruku – ploča je razbijena. Neko je („novokomponovani četnici čiji dedovi su bili partizani“), pod okriljem noći, razbio spomen-ploču, verovatno jer je tek tada video.

NOVA SPOMEN–PLOČA

Obraćao se Srećko raznima, od policije do opštinske uprave i resornog ministarstva za boračka pitanja – niko ga nije udostojio odgovora. Zato je odlučio da sam naruči postavljanje nove ploče i pozove svoje komšije, rođake i prijatelje na novo „svečano otvaranje“. Pozvao je i predstavnike ministarstva, opštine i Mesne zajednice Ljubiš. Niko se od zvaničnika nije odazvao, kao što ni ranije nisu obraćali pažnju na njegove dopise. Odlučio je da iz svog džepa plati sve, pa i ploču koja je skoro identična prethodnoj, samo sa novododatim datumom obnavljanja. Autor ovog teksta ga je spojio sa jednim državnim zvaničnikom, koji je ponudio da iz svog džepa sufinansira, ali je Srele, kako ga svi zovu, to odbio – njemu nije stalo do para, nego do odnosa države!

Došao je i taj 4. jul, desetak ljudi na „svečanom“ otvaranju. Tu su komšije iz Ljubiša, uglavnom Smiljanići, njegov bivši načelnik štaba dok je bio komandant helikopterskog puka, Mijodrag Dukanac iz Kraljeva, pa advokat Dušan Bratić iz Beograda sa ženom i troje dece, inženjer Branko iz Beograda, koji je trenutno na Zlatiboru i autor teksta. Bratićeva deca su položila bukete cveća na spomenik. Ništa opština, ništa država. Bratića je Prentović predstavio kao „velikog poštovaoca tekovina antifašizma“.

U jednom trenutku, taman kada je Prentović trebalo da počne kratki govor i skine šatorsko krilo sa nove spomen- -ploče (stara, polomljena, u komadima je bila ispod), stiže i neki bager-buldožer, pa počinje da sklanja smeće oko spomenika. Otkud on – čovek je radio na obnovi nekog puta tu blizu, video grupu ljudi i spomenik, pa na svoju ruku rešio da „pripomogne“, da odgurne nabacano smeće.

Komšijska priča

Na pitanje ko je mogao da polomi spomen-ploču, Prentović kaže: „Ne verujem da je neko potegao čak iz Bugarske da bi učinio ovaj vandalizam. Ne verujem da je počinilac potegao ni iz susednog Gostilja niti sa Vodica (deo Zlatibora). On je tu, među nama, naš komšija, Ljubišanin. To je ono što najviše boli. Šta se događa u njegovoj glavi ne mogu da dokučim, svakako ništa dobro. Komšija, lupaš li spomenike na groblju, komšijama sa kojima se sporečkaš oko nečega? Zašto ti smeta spomenik onima koji su ostavili svoj život u borbi protiv okupatora? Na čijoj strani bi, ti komšija, bio tada da si bio rođen i mogao da nosiš pušku? Ko te tome učio i naučio? Imaš li decu? Vaspitavaš li i njih tako? Plašiš li se da će neko, sutra kada se sam preseliš na groblje, neko polupati tvoj spomenik? Negoduješ li na sav glas kada na TV-u vidiš polomljene spomenike na srpskim grobljima na Kosovu? Cenim da da. A ideš okolo sa maljem i lupaš obeležja onima koji su dali svoj život da bi ti bio slobodan. Stidiš li se, bre, ičega? Komšija? Stidimo se mi, tvoje komšije. Stidimo se tebe!“ On dodaje da mu potpuno odsustvo interesovanja i razumevanja svih nivoa „vlasti“, počev od Saveta mesne zajednice, preko opštine, pa do republičkih organa, govori samo jedno – oni imaju razumevanje i blagonaklono gledaju na ovaj čin vandalizma.

„Oni su na strani onoga ko je spomenik polupao, a ne na strani onih koji spomenik žele da sačuvaju. Tužne li činjenice za sve antifašiste uboge Srbije u 21. veku. To nas neće obeshrabriti. Istrajaćemo na zahtevima da sada oni završe ono što smo mi započeli. Da dovedu spomenik u stanje kako to Zakon o ratnim memorijalima i nalaže. To je njihova zakonska obaveza“, ukazao je Prentović.

SRELETOVA ORGANIZACIJA

Taman su se svi pitali gde su „špijuni“, kad dolazi stariji čovek sa motokultivatorom (domaći ga ne prepoznaju) i baca tri drvena sanduka na taj prostor koji je neko odredio kao „smetlište“. Ljubišani, dobri domaćini, odmah se pitaju – ko li je ovoga poslao, pa koji će to seljak da baci drvene sanduke na „smetlište“? Sanduci se iscepaju, pa daske služe sa loženje.

Prentović je održao kratak govor, ukazao na tekovine antifašističke borbe, podsetio na to šta se dešavalo te 1943, jer je bugarski okupacioni korpus bio više nego dobro utvrđen, a partizani su imali pogrešnu procenu. Zahvalio se svima koji su došli, i onima koji nisu došli, a bili su pozvani.

Položili su vence i cveće, a onda je druženje nastavljeno u kafani „Pećinar“, sve je „Srele organizovao“. U kafani se povela priča o sasvim drugim stvarima, iz prošlosti i sadašnjosti i, što je zanimljivo, ništa o aktuelnoj politici, Vučiću i vlasti koju Srele svaki dan kritikuje na društvenim mrežama, od pada helikoptera za čijim komandama je bio njegov nekad podređeni Omer Mehić.