Posle pisanja portala 021.rs o stavovima izvesnog Vladislava Đorđevića, promocija njegove knjige u Arhivu Vojvodine je otkazana. Iako to nije navedeno kao razlog, biće da je do ovoga došlo jer ono što Đorđević govori i piše nije mišljenje već najsramnije gadosti na račun žena – živih i mrtvih
U Arhivu Vojvodine 16. januara trebalo je da bude održana promocija knjige Vladislava Đorđevića Feminizam i teologija: Puzajuća jeres feminističke teologije. Nakon što je portal 021, tj. novinarka Dragana Prica objavila vest o promociji knjige, uz navođenje problematičnih stavova autora, promocija je – otkazana.
Ko je i šta je Vladislav Đorđević, zna svaka koliko-toliko angažovana feministkinja u Srbiji. Šanse da je nikad nije pomenuo, ostavio komentar na društvenim mrežama ili probao da je prosvetli slanjem poruka izuzetno su male. Vladislav se proslavio negde između 2015. i 2016. godine. Tada je na portalima Novi standard i Srpski kulturni klub pisao tekstove koji su otvoreno zagovarali ukidanje obrazovanja žena. Ukratko: žene uče školu u godinama kad su najatraktivnije i najplodnije i time odlažu materinstvo, a kasnije zauzimaju radna mesta muškarcima, koji treba da rade i izdržavaju porodicu. Ko ne veruje, evo citata: “Trebalo bi ispitati koje su psihološke i sociološke posledice dominacije žena u prosveti. Čini se da dominacija žena u populaciji visokoobrazovanih negativno utiče na brak i natalitet. Što je žena obrazovanija, to se teže odlučuje na brak i rađanje dece. Imajući u vidu sve činjenice, čini se da je potrebno da država podstiče obrazovanje muškaraca. Nažalost, država, pod uticajem feminističkog lobija, radi upravo suprotno. Ona podstiče obrazovanje žena i njihovo zapošljavanje u prosveti pod izgovorom da su u školskom sistemu diskriminisane. Za takvu favorizaciju žena u prosveti nema opravdanja.”
Đorđević je autor nekoliko knjiga, kao što su Prednosti žena, Feminizacija Srbije, Mit o patrijarhatu, Zanemarivanje biologije u društvenim naukama, Borba za veru: Hrišćanski odgovor na feminističku teologiju.
Zvaničnu biografiju ovog mislioca nije lako pronaći, ali prateći njegov lik i delo, znamo da je dugo bio blizak sa poznatim psihoterapeutom takođe problematičnih stavova Zoranom Milivojevićem, a čest gost i saučesnik na tribinama i promocijama mu je Slobodan Antonić. Blizak je i sa pokretom “Živim za Srbiju”, pod vođstvom antivakserke patrijarhalnog kova dr Jovane Stojković i njenom advokaticom Milinom Dorić (koja je trebalo i da govori na novosadskoj promociji, ali, eto…)
Dan nakon što je portal 021.rs objavio vest da će promocija Đorđevićeve knjige biti održana, Televizija N1 donela je informaciju da je ovaj događaj otkazan. Međutim, direktor Arhiva Vojvodine Nebojša Kuzmanović izneo je niz problematičnih teza za ovaj medij, očigledno i dalje nemajući pojma o kome se radi.
DA SEDNEMO DA POPRIČAMO
U razgovoru za N1 Kuzmanović kaže da je u “razgovoru sa autorom i konsultacijama sa kolegama” odlučeno da se “promocija knjige otkaže, ali da se napravi okrugli sto ‘feminizam – antifeminizam’ u kojem bi se kroz dijalog o feminizmu razgovaralo o ovoj temi”.
Na pitanje kako je moguće da Arhiv Vojvodine, nosilac projekta “Evropsko žensko sećanje – REWOMEN”, kojim se obeležava 20. godišnjica Povelje EU o osnovnim ljudskim pravima kreiranjem međunarodne dokumentarne izložbe posvećene istoriji Pokreta za oslobođenje žena u Evropi, organizuje promociju jedne ovakve knjige, Kuzmanović kaže da “Arhiv nije kulturni centar koji kreira programe”, već je otvoren za sve vrste stavova.
“Kada su došli ljudi da naprave projekat REWOMEN, izrazito feministički, mi smo prihvatili, kada je došao Đorđević za promociju knjige, mi smo prihvatili. U arhivu je 60% žena, od osam rukovodećih mesta na pet su žene. Nemam nikakav mizogen odnos prema ženama, naprotiv i ne osećam krivicu, niti da sam se nešto ogrešio o žene”, kaže za portal N1 Kuzmanović, dodajući da je “okrugli sto najbolja opcija da se argumentovano ukrste stavovi”.
A stavovi Vladislava Đorđevića, kako je pisao Radio 021, su između ostalih i da su pravni institut nasilja u porodici “izmislile lezbofeministkinje sa ciljem uništavanja muškaraca, brakova i porodica”, da je “jedan od osnovnih uzroka dekadencije srpskog društva odsustvo patrijarhalnog vaspitavanja devojaka”, tvrdeći da devojke treba da budu “ponizne i čedne”, da je problem kada se žene “previše” obrazuju jer im se onda podižu kriterijumi za brak, tvrdeći da će one postati “žrtve svog akademskog uspeha”.
Branio je Đorđević i Miroslava Aleksića kom se sudi za silovanje sedam devojaka, i Branislava Lečića, pa i Milutina Jeličića Jutku, koji je osuđen (i odslužio zatvorsku kaznu) za polno uznemiravanje Marije Lukić. Dok je Jutka sedeo u zatvoru, Vladislav je pisao o Mariji Lukić kao “nekulturnoj i nečestitoj ženi”: “Muškarčevo seksualno ponašanje je velikim delom uslovljeno ženinim seksualnim ponašanjem. Kako kaže narodna mudrost – ker ne skače na kuju dok ona ne mahne repom… Žena koja se pristojno ponaša i odeva ima malo šansi da bude obasuta lascivnim porukama, a još manje da bude seksualno napadnuta”.
Nismo sigurni da treba zaista naglašavati, ali, za slučaj da neko i dalje ne zna: do početka pandemije korona virusa, u SAD i Evropi organizovane su ad hoc izložbe odeće koju su žene nosile u trenutku kada su silovane ili napadnute. Broj perjanih jakni, debelih kaputa i vrećaste odeće, te upadljivo odsustvo “provokativne odeće”, šta god to bilo, pokazuje da Vladislav Đorđević mrzi žene, i to je sva njegova mudrost i ideologija.
No, vratimo se na Nebojšu Kuzmanovića, direktora Arhiva Vojvodine i njegov predlog da se održi jedna debata na temu feminizma i antifeminizma. Predlog je sasvim na mestu, ali pod uslovom da to bude samo jedan u seriji razgovora, gde će se raspravljati i o antifašizmu i fašizmu, rasizmu i antirasizmu, o tome da li deca sa teškoćama u razvoju uopšte treba da žive, i generalno, da to bude jedan serijal debata o osnovnim, najosnovnijim pravima ljudi i onima koji se tim pravima, suprotno Zakonu o zabrani diskriminacije, protive. To se, naravno, neće dogoditi, jer nije svaka izgovorena ili napisana rečenica jedno legitiman stav ili mišljenje. Mnogo toga je, naprosto, smeće.
Da li pisanija Vladislava Đorđevića spadaju u stavove ili smeće, ostavljamo čitaocima da prosude sami, na osnovu rečenica iz “njegove tastature”. Podsetimo, petnaestogodišnja Tijana Jurić nestala je u noći između 25. i 26. jula 2014. godine u blizini Bajmoka. Dvanaest dana kasnije policija je otkrila da je Tijanu napao, pokušao da siluje i ubio mesar iz Surčina Dragan Đurić, koji je kasnije osuđen na 40 godina zatvora.
Tri godine nakon ubistva Tijane Jurić, u nekakvoj zaumnoj Fejsbuk grupi “Pravda za muškarce” Vladislav Đorđević napisao je sledeće: “Meni je žao svake tragično nastradale osobe, pa i Tijane. Ali nije ona nikakav anđeo, nego manipulant. Nije ona nikakva svetica, nego proračunata zavodnica. I nije Igor Jurić nikakav častan otac, nego jedan nesavestan otac koji je dopustio da mu ćerka radi šta hoće.” Raspisao se Vladislav Đorđević tog dana, pa se unapred izvinjavamo čitaocima i zbog dužine i zbog sadržaja, ali u interesu je javnosti da zna o kome se radi. Pa je tako dodao: “Kako neko može pomisliti da se oni (Tijana i njen ubica, prim. nov.) nisu poznavali? Ti si mislio da se čovek iz Zemuna jednog dana probudio i rekao sebi: ‘Hajde da odem u Suboticu i ubijem neku devojku. To je prava stvar. Baš mi je dosadno, nemam šta drugo da radim!’ O Bože Gospode! Oni su se i te kako dugo poznavali i razmenjivali porukice i telefonske razgovore. A u tome je poenta, to svi feministički mediji ZATAŠKAVAJU.”
Podsetimo, istraga o ubistvu Tijane Jurić ni u jednom trenutku ni u naznakama nije pokazala da su se ubica i žrtva poznavali. No, ovo nije bio kraj tirade Vladislava Đorđevića: “Nije ona nikakva svetica ni nevinašce, ona je mahala crvenom maramom ispred rogova bika. Zato od nje ne treba praviti mit nevinosti i čednosti. I još nešto. Tijana nije bila nikakvo dete. Dete je osoba do 14 godina, a ona je imala 15. Ona je bila tinejdžerka.” Oni koji je nazivaju detetom, poentira Vladislav Đorđević “manipulišu našim osećanjima, jer ona jeste bila maloletna osoba, ali ne dete”.
Ovaj čovek napisao je ne jednu, ne ni dve, nego četiri “knjige” protiv feminizma. Međutim, dovoljno je videti njegovo pisanje o Tijani Jurić i zaključiti da između korica tih štampanih stvari nisu ni stavovi ni ideologija, već najsramnije i najsmrdljivije smeće. Utoliko otkazivanje ove promocije nije nikakva cenzura knjige, već usluga Novom Sadu i ljudskom rodu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
