Kao što je poznato, država nije iskoristila pravo preče kupovine, a po svemu sudeći ni Beograd na vodi neće iskoristiti priliku da Staru šećeranu uključi u svoje naselje. Naime, na mapi koja je objavljena uz odluku Vlade od aprila ove godine, parcela na kojoj se nalazi Stara šećerana ušla je u Prostorni plan Beograda na vodi. Nakon završetka kupovine i zvaničnog prelaska kompleksa u ruke Vlade Stanišića i Željka Drčelića, te parcele u Prostornom planu više nema
Stara šećerana, simbol beogradske kulture i privrede, ipak neće biti deo Beograda na vodi. Iako se ovaj objekat nalazio u granicama Prostornog plana Beograda na vodi objavljenog u aprilu 2024. godine, u novom predlogu prostornog plana, koji je trenutno na ranom javnom uvidu, parcele na kojima se nalazi Stara šećerana izuzete su iz obuhvata Beograda na vodi. To znači da će sudbina Stare šećerane iz planova potencijalnih arapskih investitora preći u ruke njenih novih privatnih vlasnika.
KO SU NOVI VLASNICI STARE ŠEĆERANE?
U junu ove godine Stara šećerana prodata je za 690 miliona dinara kompaniji “Vrenje”. Novi vlasnik preuzeo je 18 nepokretnosti na površini od 12 hektara, među kojima su i istorijski objekti poput glavne hale i pozorišta KPGT, koje je od 2021. godine gradska ustanova kulture pod zaštitom države. Firma “Vrenje” ima dva vlasnika: dve trećine vlasništva drži “Pan-alko sistem” čiji je vlasnik Vlado Stanišić, a preostala trećina pripada “Konkord vestu” Željka Drčelića.
Željko Drčelić, vlasnik ili suvlasnik najmanje 11 firmi, od ranije je poznat široj javnosti kao vlasnik kompanije “Konkord vest” koja je samo u 2023. godini potpisala sa državom ugovore vredne 12 miliona evra (1,4 milijarde dinara). Njegovo poslovanje često prate brojne kontroverze, od kojih je najnovija nelegalno zidanje luksuznog objekta na Senjaku, spratnosti veće od one predviđene građevinskom dozvolom, o čemu je pisao beogradski nedeljnik “Radar”.
Drčelićeve kompanije redovno su angažovane na velikim državnim projektima, pa tako mogu da se pohvale radom na Kliničko-bolničkom centru Zemun, Naučno-tehnološkom parku Niš, sportskom centru “Radnički” u Beogradu, ali i rekonstrukcijom Muzeja grada Beograda koja je procenjena na 44 miliona evra.
ZAŠTO SE BEOGRAD NA VODI POVLAČI?
Vlada Republike Srbije je 5. aprila 2024. godine donela Odluku o promeni Prostornog plana za projekat Beograd na vodi, proširujući ga na dodatnih 327 hektara, uključujući i parcelu gde se nalazi Stara šećerana, u Radničkoj ulici. Samo dan pre licitacije za kupovinu Stare šećerane, ministri Goran Vesić i Nikola Selaković obišli su kompleks, uveravajući javnost da je “ovaj prostor pod zaštitom države kao kulturno dobro od najvišeg značaja. On to mora i treba da ostane”, istakli su Vesic i Selaković, nagoveštavajući mogućnost da država preuzme objekat i nakon prodaje.
Kao što znamo, država nije iskoristila pravo preče kupovine, a po svemu sudeći ni Beograd na vodi neće iskoristiti priliku da Staru šećeranu uključi u svoje naselje. Naime, na mapi koja je objavljena uz odluku Vlade od aprila ove godine, parcela na kojoj se nalazi Stara šećerana ušla je u Prostorni plan Beograda na vodi. Nakon završetka kupovine i zvaničnog prelaska kompleksa u ruke Stanišića i Drčelića, te parcele u Prostornom planu više nema.
Nedeljnik “Vreme” se pisanim putem obratio Muhamedu Alabaru, direktoru “Igl Hilsa”, vlasniku projekta Beograd na vodi, sa pitanjima vezanim za budućnost kulturnog kompleksa Stara šećerana i potencijalnim poslovnim vezama sa Željkom Drčelićem. Do zaključivanja teksta nismo dobili odgovor. Imajući u vidu značaj i potencijal kompleksa Stare šećerane, nesporno je da bi ona Beogradu na vodi donela mnogo toga – da nije tako, ne bi se ni našla u inicijalnom Prostornom planu projekta. Uklanjanje Stare šećerane iz projekta Beograd na vodi otvara mnoga pitanja, a nameće se zaključak da razlog leži upravo u novim vlasnicima i kontroverzama koje bi mogle da ugroze reputaciju Muhameda Alabara i čitavog projekta.
DRŽAVA NASTAVLJA DA SE OBRAČUNAVA SA SPOMENICIMA KULTURE U BEOGRADU
Odlukom skupštine Beograda iz 1984. godine Stara šećerana je “utvrđena kao pojedinačno nepokretno kulturno dobro – spomenik kulture”, a odlukom iz 1987. ušla je u okvire kulturno-istorijske celine Topčider – nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Kroz svoju dugu istoriju, Stara šećerana svedočila je istorijskim momentima koji su oblikovali Beograd i njegov kulturni identitet. Fabrika šećera je bila i bolnica za ranjenike srpske vojske iz Balkanskih ratova (1912–1913) i utvrđenje jedinice nemačke vojske (1944) nazvane “borbena grupa Vitman” po oficiru koji je komandovao tom jedinicom, a koja je izdržala napade i ubila veliki broj partizana i pripadnika Crvene armije tokom oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.
Bila je i centar važnih društvenih događanja u glavnom gradu. Sredinom devedesetih se u oronulu fabriku smestila trupa KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar) koja je tu, u ruševinama, igrala svoje predstave. Malo je poznato da se upravo u Staroj šećerani odigrao i presudni događaj za formiranje radničkog pokreta u Srbiji. Radnici i radnice su 1907. godine stupili u štrajk koji je završen tragično nakon što su u fabriku ušli štrajkbreheri i žandarmerija – ishod je bio četvoro poginulih radnika i veći broj povređenih.
Uprkos njenom značaju za negovanje kulture sećanja, ostaje pitanje šta će se dogoditi sa Starom šećeranom sada kada je Beograd na vodi više ne želi. Da li će država stati u zaštitu svojih spomenika kulture ili će novi vlasnik iskoristiti bliskost sa vladajućom Srpskom naprednom strankom da sa fabričkog kompleksa ukloni status kulturnog dobra i Staru šećeranu pretvori u još jednu bezličnu stambenu zgradu? Republički zavod za zaštitu spomenika kulture dobio je novog direktora nakon što je stara direktorka podnela ostavku uslovljena ultimatumom ministra Siniše Malog da podnese predlog za skidanje statusa zaštićenog kulturnog dobra sa zgrade Generalštaba. Ostavku je iz istog razloga podnela i direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda. Sve ukazuje na to da će država nastaviti sa praksom obračuna sa spomenicima kulture u Beogradu, uklanjajući zaštićene simbole sećanja i podižući na njihovom mestu staklene nebodere u kojima će stanove moći da kupe samo pobednici SNS tranzicije.
Izmenama i dopunama Prostornog plana područja posebne namene za Beograd na vodi planirano je da se na području Beogradskog sajma, izuzev Hale 1, grade stambeni objekti visine od 70 do 120 metara. Za spomenik kulture Fabriku hartije Milana Vape, poznatiju kao Jugošped, na Savskom vencu, planirano je da bude pretvorena u muzejski prostor u koji će, prema najavama ministra finansija Siniše Malog, biti premešten Muzej Nikole Tesle. Osim Beogradskog sajma, izmenama prostornog plana planirana je izgradnja stanova i na parcelama uz kompleks spomenika kulture Stare šećerane na Čukarici. Na ovim parcelama pored Hipodroma nekada su se nalazila skladišta NIS, a pre tri godine ih je na javnom nadmetanju kupila firma Beograd na vodi d.o.o. Izmenama prostornog plana na ovom potezu se planiraju stambeni objekti visine do 80 metara. Predviđeno je i širenje Beograda na vodi na Novi Beograd gde je, kako saopštava udruženje Naša mesna zajednica (NMZ), u Bloku 18a na zaštićenoj parceli planirana izgradnja stambeno-poslovnih objekata visine do 32 metra. U neposrednoj blizini planirana je i izgradnja komercijalnih objekata visine do 32 metra, što će zelenilo na ovom području svesti na nivo statističke greške, strahuju u NMZ.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Koji su razlozi za odugovlačenje radova i debelo probijanje rokova prilikom rekonstrukcija beogradskih ulica i trgova? Kakav je kvalitet tih radova? Kome odgovara neprestana rekonstrukcija jedne te iste ulice?
