Stabilni Predsednik

„Ako hoćemo da se Srbija vrati vladavini zakona i konsoliduje krhku demokratiju, to će biti lakše sa g. Koštunicom i njegovom administracijom nego bez njega.“ Ova rečenica, koju je Aleks Borejn, kopredsednik južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, napisao pre nekoliko dana u „Njujork tajmsu“, verovatno najbolje odražava zapadni stav prema jugoslovenskom predsedniku. Bez obzira na to koliko ga vole ili ne vole, ključni zapadni politički faktori voljni su da s njim konstruktivno sarađuju. Moguće je – mada ne i izvesno – da će posle objavljivanja rezultata parlamentarnih izbora u Crnoj Gori zvanična Podgorica takođe pokazati spremnost za saradnju.

Mada Vojsilavu Koštunici – kao i novim vlastima u celini – opada popularnost, predsednik SRJ je i dalje političar koji uživa najveću podršku u Srbiji. Prema najnovijim istraživanjima agencije Strateški marketing, Koštunica bi pobedio na izborima za predsednika Srbije ukoliko bi rešio da se kandiduje. To je činjenica koju Zapad uvažava možda i više nego mi ovde.

DRŽAVNIK GODINE: Dodeljujući ovih dana Koštunici tradicionalnu nagradu „Državnik godine“, američka nevladina organizacija Institut Istok-Zapad (East-West Institute) jugoslovenskom predsedniku odala je više priznanja nego što su to spremni da učine mnogi njegovi koalicioni partneri: „Ove godine odajemo priznanje predsedniku Koštunici koji je poštenim i otvorenim izborima smenio jednog od poslednjih evropskih diktatora. On se takođe nagrađuje za svoje napore u transformisanju ratom opustošene i ekonomski unazađene zemlje u mladu demokratiju, kao i za nastojanja da ona postane deo evropske zajednice“, kaže se u obrazloženju nagrade.

Nagrada se, inače, dodeljuje 8. maja u Njujorku na svečanoj večeri kojoj će prisustvovati oko 700 gostiju, uključujući vođe finansijskih, investicionih i vladinih krugova u SAD i Evropi. Još se ne zna da li će g. Koštunica otići na tu večeru da primi nagradu, ali bi njegova pozitivna odluka možda značila i zvaničnu posetu Vašingtonu, odnosno susret sa američkim predsednikom Bušom.

AMERIČKA PODRŠKA: Pomenuta nagrada dodeljuje se onima koji su „postigli značajan napredak u približavanju svojih zemalja političkoj stabilnosti i ekonomskom prosperitetu“, a između ostalih dobili su je Eduard Ševarnadze, Vaclav Havel i bivši američki predsednik Džordž Buš (otac). Sam Institut Istok-Zapad, osnovan pre 20 godina sa sedištem u Njujorku, prepoznaje se najčešće kao konstruktivni kontrapunkt Međunarodnoj kriznoj grupi, takođe američkoj nevladinoj organizaciji koja je u vreme Klintonove administracije imala velikog uticaja na formulisanje „jastrebovske“ politike prema Srbiji.

Izuzimajući Institut Istok-Zapad, vrlo uticajan američki nevladin sektor manje je naklonjen Koštunici nego zvanični Vašington. Međutim, Međunarodna krizna grupa, kao i nekoliko drugih nevladinih organizacija slične orijentacije – na primer Hjuman rajts voč ili američki Institut za mir – više ne predstavljaju baš toliki oslonac novoj, više izolacionistički nastrojenoj republikanskoj administraciji.

Zvanična Amerika je – takođe prošle nedelje – priredila prijatno iznenađenje Vojsilavu Koštunici. Predsednik Džordž Buš je, čitavih nedelju dana unapred, Koštunici čestitao državni praznik SRJ 27. april i u ime američkog naroda uputio iskaze prijateljstva i dobre želje svim građanima Jugoslavije – „sad kad nastavljamo da gradimo na temeljima prijateljstva započetkog 17. novembra prošle godine“ (datum uspostavljanja diplomatskih odnosa SAD i SRJ). „SAD pozdravljaju mogućnost da sarađuju sa novom demokratskom Jugoslavijom kako bi uspostavile istorijski snažne veze dveju zemalja i kako bi iznova naglasile američku podršku procesu reformi koje ste započeli Vi i drugi demokratski lideri“. Pored zaboravljene topline u bilo kakvoj komunikaciji Vašingtona sa Beogradom, prava je retkost da se u tako malo rečenica toliko puta pomene Jugoslavija (a ne odvojeno Srbija i Crna Gora).

OPET HAG: Bila bi, razume se, greška pomisliti da između Zapada i Koštunice vlada nekakva politička idila. Britanski mediji i dalje u istoj rečenici najčešće definišu jugoslovenskog predsednika kao legalistu i konzervativnog nacionalistu, dok se u američkim glasilima sreće ocena da je reč o „još jednom nacionalisti koji je hteo veliku Srbiju“.

Na konkretnijoj ravni, glavni kamen spoticanja ostaje Koštuničina nevoljnost da isporuči Slobodana Miloševića Hagu. Čelnici savezne i vlasti u Srbiji skoro ritualno ponavljaju da im ekstradicija Miloševića nije prioritetno pitanje – ali glavnim zapadnim prestonicama je u velikoj meri to i dalje od ključne važnosti. Oko suđenja Miloševiću će biti – i već jesu – napravljeni neki kompromisi, ali će ta priča još trajati. Ipak, Aleks Borejn je u pomenutom tekstu u „Njujork tajmsu“ ocenio da je Koštunica „pronicljiv političar i zna da postoje očigledne političke realnosti koje neće nigde otići“. Dodao je da je „naravno, opravdan zahtev da se Miloševiću sudi za ratne zločine nerešen“. „Da li je moguće da g. Koštunica pozitivno odgovori na zahteve iz Haga i prevaziđe protivljenja iz sopstvene vlade i pristalica g. Miloševića? Mislim da jeste.“ Borejn je zaključio da „g. Koštunica zaslužuje i podršku i pritisak“.

PRAVI MUŠKARAC: Kad se sve sabere, najžešća osporavanja Koštunice nikad i nisu stizala iz Vašingtona, Brisela i Londona, a kamoli iz Pariza, Rima ili Bona – nego iz Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića.

Kampanja independističke crnogorske koalicije još jednom je građena na suprotstavljanju hegemonističkom Beogradu. Komplikacija je bila samo u tome što ovog puta na vlasti nije Milošević – prema kome se protivljenje nije moralo posebno obrazlagati. U nedostatku tako korisnog – gotovo idealnog – neprijatelja, biračima se nastojalo objasniti da je Koštunica isti, odnosno još gori od svog prethodnika. Podgoričke „Vijesti“ su, na primer, neposredno pred izbore kroz sledeću misao utvrdile ko je bio pozitivnija figura: „Milošević je pretio muški. Koštunica preti podmuklo.“ Na ulicama Podgorice mogla se pročitati parola „Slobodan je u zatvoru. Koštunica je slobodan“. Zanimljivo je da su crnogorski liberali, koji se – za razliku od DPS – od svog nastanka dosledno zalažu za nezavisnu Crnu Goru, znatno korektniji prema Koštunici.

Ipak, to više-manje histerično osporavanje Koštunice nije, sudeći po izbornom rezultatu, nikoga naročito ubedilo. Sama činjenica da je Koštunica iz Srbije – nasuprot očiglednim očekivanjima autora kampanje – nije bila dovoljna. Naprosto, on je i kao ličnost i kao političar, i po stilu vladanja i po uverenjima toliko suprotan Miloševiću (pa i Đukanoviću), da nikakvi argumenti o komparativnoj prednosti Miloševićeve muževnosti nisu vredela.

Ishod parlamentarnih izbora pokazao je – što je važnije – da je savezna država legitimnija nego što su to independisti u toj Republici bili raspoloženi da priznaju. Oni su, naime, sve vreme kampanje tvrdili da savezna država ne postoji. Skoro polovina birača je međutim tvrdila baš suprotno.

To još ne znači da se Podgorica neće upustiti u rizik otcepljenja i da će savezna država u nekoj formi opstati, ali znači da je – uprkos klimavoj državi kojom predsedava, oružanim sukobima, svakovrsnim iskušenjima u zemlji i pritiscima spolja – politička pozicija Vojislava Koštunice posle skoro sedam meseci na vlasti dosta stabilna.