Šta sve Srbija može kad neće da uradi ništa

Otkako su tela trojice braće Bitići, Amerikanaca albanskog porekla, pronađena u julu 2001. godine u masovnoj grobnici kod Petrovog Sela, njihov slučaj ne prestaje da bude tema ovdašnjih medija i političara. To interesovanje dakako nije posledica želje Srbije i njenog društva da se suoče sa jezivim zločinima počinjenim u njihovo ime, već činjenice da su u pitanju američki državljani i da najmoćnija država sveta ne prestaje da insistira na tome da se otkriju i kazne nalogodavci i izvršioci ovog trostrukog ubistva. Da nije Sjedinjenih Američkih Država i porodice Bitići, koja takođe uporno insistira na rešavanju ovog slučaja, verovatno bismo imena ubijenih – Ilija, Argona i Mehmeta – odavno već zaboravili, a još je verovatnije da nikada ne bismo ni čuli za njih. Kao što nikada nismo saznali ni za imena, ni za sudbine svih onih koji su pronađeni u istoj masovnoj grobnici, koja se nalazila odmah pored baze Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP-a Srbije i u kojoj je pronađeno ukupno 75 tela. Kao što javnost veoma malo interesuju imena i tragične sudbine oko 8000 ubijenih albanskih civila (podaci Fonda za humanitarno pravo) tokom rata na Kosovu, od kojih su neki završili u džinovskoj grobnici nadomak glavnog grada.

Slučaj Bitići odavno je već postao paradigma naše političke i društvene scene. On svedoči o impotentnosti domaćih pravosudnih organa koji se nalaze u raljama izvršne vlasti, licemerju naših političara, ali i jasno pokazuje da Srbija u proteklih dvadeset godina nije bila – a pogotovo to nije sada – spremna da se suoči sa svojom, zločinima bremenitom, nedavnom prošlošću. Pokazuje, na kraju, šta je sve ova država spremna da uradi onda kada neće da uradi ništa. Sve ono što se dešavalo, a pogotovo ono što se nije dešavalo u istrazi i sudskom procesuiranju ovog zlodela ide u prilog opravdanosti postojanja Haškog tribunala, uz sve zamerke koje se mogu izneti na njegov rad. Da je procesuiranje ratnih zločina ostavljeno domaćem pravosuđu, u ogromnoj većini procesa, a pogotovo u onima u koje su upetljane „velike zverke“, desilo bi se isto ono što se desilo u ovom slučaju. A desilo se – ništa! Za ubistvo trojice braće podignute su, tokom svih ovih godina istraga i pritisaka, samo optužnice protiv dvojice pripadnika MUP-a, i to za „pomaganje u izvršenju krivičnog dela“. A i one su odbačene. Tačnije, Veće za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je dvojicu pripadnika MUP-a oslobodilo u maju 2012. godine.

foto: ap

ISTORIJA OPSTRUKCIJE

Slučaj Bitići je, dakle, evidentan pokazatelj da Srbija nije sposobna – kao uostalom ni druge zemlje regiona – da se, osim u pojedinim marginalnim slučajevima, nosi sa ratnim zločinima i dramatičnim kršenjima ljudskih prava, osobito ako je u njima učestvovalo mnogo povezanih lica, ako su uključene policija i/ili vojska, i ako trag vodi do samog vrha tih službi ili, ne daj bože, do nekog političara. A po svemu sudeći, braća Bitići nisu mogla da budu likvidirana bez odobrenja nekog visoko pozicioniranog policijskog, vojnog ili državnog službenika. O tome svedoče i brojne, veoma intenzivne opstrukcije ovog procesa sa raznih strana. Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević je nedavno svedočio da su opstrukciju vršili čak i njegovi najbliži saradnici.

Iako je o slučaju Bitići često izveštavano, iako je javnost, bar ona koja je iole zainteresovana, mnogo puta mogla da čuje detalje ovog zlodela – nije zgoreg da ih još jednom ponovimo. Za razliku od mnogih drugih, ovu tragičnu priču bar znamo.

Elem, rat je već bio prošao – petnaestak dana po potpisivanju Kumanovskog sporazuma braća Bitići su ilegalno ušli u tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, u pokušaju da pomognu dvema romskim porodicama da odu sa Kosova. Zaustavila ih je policijska patrola, koja je konstatovala da Ili, Argon i Mehmet nemaju valjana dokumenta, tačnije putne isprave i vizu za ulazak u SRJ. Sprovedeni su pred prekršajnog sudiju u Prokuplju i kažnjeni sa 15 dana zatvora. Zbog dobrog vladanja, rešenjem upravnika prokupačkog zatvora pušteni su tri dana pre isteka kazne, tačnije 8. jula. I umesto da im se omogući odlazak na Kosovo ili u Albaniju, po izlasku iz zatvora oni bivaju ponovo uhapšeni. Zvanično, još uvek se ne zna ko ih je praktično preuzeo iz zatvora i likvidirao, ne znamo to ni dvadeset i kusur godina posle.

Optužnica koju je podiglo Tužilaštvo za ratne zločine, a koja je rezultirala oslobađajućom presudom, teretila je dvojicu pripadnika MUP-a, Sretena Popovića i Miloša Stojanovića, da su preuzeli braću Bitići po izlasku iz zatvora i sproveli ih do Nastavnog centra MUP-a Srbije u Petrovom Selu. Onda su ih, opet prema optužnici, predali nekim drugim, nepoznatim pripadnicima MUP-a, koji su ih potom likvidirali, pucajući im u potiljak. Sud je ustanovio, međutim, da nema dokaza ko je i gde ubio braću Bitići, kao i da „ne postoje dokazi da je za likvidaciju odgovoran MUP“. Nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je da mu „nije jasno“ zašto su ova dvojica oslobođena, s obzirom da su postojali veoma snažni dokazi protiv njih. Sa druge strane, Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo pre nekoliko godina je ustvrdila da Tužilaštvo nikada nije upotrebilo sve dokaze koje poseduje u slučaju Bitići, ne samo u slučaju dvojice policajaca.

Ili, Argon i Mehmet su, dve godine posle egzekucije, pronađeni u masovnoj grobnici. Nalazili su se pri vrhu grobnice, ispod njih je bila gomila smeća, a onda ostala zakopana tela. Znak je to da su u masovnu grobnicu naknadno ukopani. Imali su prostrelne rane u predelu glave, povez preko očiju, a ruke su im bile vezane žicom. U odeći jednog od njih bilo je rešenje sudije za prekršaje iz Kuršumlije od 27. juna 1999. godine, kojom su kažnjeni na 15 dana zatvora, što je olakšalo njihovu identifikaciju. U trenutku smrti Ili je imao 25, Agron 23, a Mehmet – 21 godinu.

Portal Istinomer prošle godine je objavio tajmlajn slučaja Bitići u okviru projekta Istinomer amnezije. Uz pomoć grafičkog prikaza novinskih napisa, mogli smo da ispratimo kako su se stvari u ovom slučaju odigravale od jula 2001. godine, kada su pronađene tela, pa do septembra 2018. godine, kada je predsednik Kosova Hašim Tači posthumno odlikovao Ilija, Agrona i Mehmeta. Grafički prikaz potvrđuje da je slučaj medijski prisutan zahvaljujući pre svega pritisku američke vlade i saopštenjima za javnost porodice Bitići, a da su državni organi, odnosno srpski zvaničnici skoro po pravilu delovali reaktivno, odnosno odgovarali na pritiske. Pažljivo posmatrajući slučaj, možemo prepoznati model ponašanja srpske vlasti: nakon pritiska SAD, neki od zvaničnika Srbije kaže da Srbija otprilike radi „punom parom“ na rasvetljavanju ovog slučaja i da se uskoro očekuju rezultati. Na kraju se naravno ne desi ništa, i tako već godinama. I opet ćutnja dok se ne oglasi neko od Amerikanaca ili dok porodica Bitići ne pošalje neki svoj javni apel.

ZBUNJENI I NEPRIPREMLJENI

Stvari su međutim ovih dana dobile novu dimenziju i povodom slučaja Bitići oglasio se Kongres SAD, koji je jednoglasno usvojio rezoluciju u kojoj se od Srbije zahteva da pod hitno reši ovaj slučaj. Da li će rezolucija dovesti do napretka u istrazi i procesuiranju ovog zločina ili će se sve, kao i do sada, završiti na obećanjima srpskih vlasti i predsednika Vučića?

Eksperti tvrde da su SAD upotrebile izrazito jako oružje. Posle Kongresa, rezoluciju bi trebalo da usvoji i Senat, a to će značiti da će svaki zvaničnik SAD imati obavezu da u komunikaciji sa srpskim vlastima insistira na rešavanju ovog slučaja. U rezoluciji stoji i to da će od rešavanja slučaja Bitići zavisiti „razvoj odnosa SAD i Srbije“ i dodaje se da je za SAD „potpuno neprihvatljivo“ da nijedna osoba do sada nije proglašena krivom za njihovu smrt, kao i da se trenutno „niko ne suočava sa optužbama za te zločine“. Rezolucija, koja zahteva od Srbije da rešenje ovog zlodela stavi kao prioritet prioriteta, sa velikom radošću je dočekana u Prištini, dok je zvanični Beograd, čini se, prilično zbunjen i nepripremljen. Naprednjačka propagandna mašinerija nije baš sigurna kako da reaguje na nju, jer se ona ne uklapa u zvaničnu priču o izuzetno dobrim odnosima Srbije i SAD koju prate i skupe marketinške akcije. Ne uklapa se ni u priču o velikom veziru Aleksandru Vučiću koga cene i kome se dive na svim stranama sveta. Reagovao je doduše „čuveni“ naprednjački poslanik Milorad Drecun, koji je rekao da rezolucija predstavlja „neprihvatljiv pritisak na Srbiju“. Očekivano, porodica Bitići je sa velikom radošću reagovala na rezoluciju i pozvala specijalnog američkog predstavnika za Zapadni Balkan Metjua Palmera i specijalnog izaslanika za pregovore Srbije i Kosova Ričarda Grenela da u svom radu kao prioritet stave slučaj braće Bitići i pravdu za žrtve ratnih zločina.

Isto tako očekivano, u američkoj rezoluciji se spominje Goran Radosavljević Guri, nekadašnji visoki funkcioner

MUP-a i komandant policijske jedinice koja je kontrolisala područje na kojem su se nalazili pomenuti Nastavni centar MUP-a i masovna grobnica. Kažemo očekivano jer su američki zvaničnici više puta javno dovodili njegovo ime u vezu sa ovim zločinima, a krajem prošle godine Stejt department mu je zabranio ulazak u SAD zbog „umešanosti u grubo kršenje ljudskih prava“ i zbog toga što postoje „kredibilni dokazi“ da je povezan sa egzekucijom. Guri je na sličan način reagovao i onda kada mu je zabranjen ulazak u SAD i sada, povodom rezolucije Kongresa SAD. Rekao je otprilike da se on ne brine, da mirno spava, da je nevin, a rezoluciju je doživeo, slično kao Drecun, kao pritisak na Srbiju. Guri je dodao – „i na predsednika“. Uzgred budi rečeno, sam Aleksandar Vučić je – ako je verovati Iljiru, bratu ubijenih – svojevremeno u razgovoru sa porodicom Bitići rekao da je Guri odgovoran za ubistvo trojice.

Vučić je, inače, u više navrata obećavao američkim zvaničnicima da će ubice braće Bitići biti pronađene i kažnjene, ali se naravno ništa od toga nije desilo. Osim nemuštih saopštenja Tužilaštva za ratne zločine, u kojima se kaže da se vodi istraga protiv nepoznatih počinilaca, ne postoje nikakvi znaci da se nešto po ovom pitanju odista i radi.

Čini se da su i Amerikanci napokon shvatili da ne treba verovati Vučiću ni kad darove nosi. Što nije ni čudno ako uzmemo njegovu izjavu koju je 2015. godine dao prilikom posete Sjedinjenim Državama: „Neću reći nešto što neću uraditi. Nisam obećao da ćemo priznati nezavisnost Kosova, ali sam obećao da ćemo rešiti slučaj Bitići. I videćete da li ćemo ispuniti naše obećanje ili ne. To je razlog zašto je Srbija danas pouzdan partner, kažemo šta mislimo i radimo ono što kažemo.“ Inače, kada je ovo Vučić izjavio, Guri je bio član glavnog odbora Srpske napredne stranke. U februaru ove godine Vučić je, nakon što su mu američki kongresmeni nekoliko puta ponovili ime Gurija, ustvrdio da nema dokaza da je ovaj umešan u ubistvo braće Bitići. „Oni su ga dva puta pomenuli, pitao sam ih imaju li dokaze, nisu ih imali. Ako nemate dokaze, da se ne igramo medijskim naslovima, rekla mi baba Višnja“, rekao je Vučić. Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević pre toga, u decembru 2018. godine, govoreći o brojnim opstrukcijama u ovom slučaju, izjavio je da je Tužilaštvo u velikoj meri uspelo da „rasvetli tu situaciju“ i da je saslušavalo Gurija kao osumnjičenog.

ISTAKNUTI ČLANOVI PARTIJE

Pored navedenog, slučaj Bitići svedoči i o tome kakav odnos srpska vlast i Srpska napredna stranka imaju prema Zapadu i prema tzv. demokratskim vrednostima. Nema nikakvog dokaza da je to nekako povezano, ali interesantno je da je oslobađajuća presuda protiv dvojice pripadnika MUP-a donesena paralelno sa dolaskom SNS-a na vlast. Sa jedne strane, SNS se kao zalaže za evropske integracije, a sa druge – na unutrašnjem planu čini sve suprotno od onoga što predstavlja smisao postojanja EU. Vučić zna ponekad, doduše sve ređe, da progovori o zločinima koje su Srbi počinili nad pripadnicima drugih naroda na prostoru bivše Jugoslavije, ali je istovremeno čitava piramida njegove vlasti formirana od onih koji su tokom devedesetih podržavali rat i zločine. Zahvaljujući vlastima, javnost Srbije zagađena je nacionalizmom, govorom mržnje, zveckanjem oružja i neprestanom proizvodnjom najrazličitijih kriza. U vučićevskim medijima revidira se prošlost, relativizuju se zločini iz devedesetih i reprodukuju najpogubniji nacionalistički stereotipi. Ponovo je dominantna retorika po kojoj su Srbi isključivo žrtve, dok su svi ostali prevejani zločinci čiji je smisao života da napakoste srpskom narodu. Osuđeni ratni zločinci gostuju na tribinama SNS-a i u najgledanijim televizijskim emisijama. Takoreći, oni su superstarovi. Da li se u takvoj atmosferi, uz ovakvu strukturu vlasti, može očekivati razrešenje slučaja Bitići? Teško, veoma teško. Kao što se ne mogu – a o tome svedoče brojna saopštenja nevladinog sektora – očekivati ni razrešenja i adekvatne kazne za počinioce drugih, brojnih ratnih zločina počinjenih u ime Srbije i srpskog naroda.

I sam Guri je ovdašnji superstar bez obzira na to što ga američka vlada nedvosmisleno, na osnovu „kredibilnih dokaza“, dovodi u vezu sa egzekucijom braće Bitići. Nedavno je nekadašnja direktorka Kancelarije za Balkan u Stejt departmentu Dženifer Braš rekla da oni veruju da je Guri izdao naređenje za ubistvo braće Bitići. U Srbiji je, inače, jedna od najvećih tajni ko je sve član glavnog odbora mastodonta pod imenom Srpska napredna stranka, ali se zna da je Guri od osnivanja stranke bio u njenom glavnom odboru. U rezoluciji Kongresa SAD navodi se da je on čovek koji je u vreme ubistva bio „visokopozicioniran u lancu komande srpske policije“, a sada je – navodi se – „istaknuti član Srpske napredne stranke“. Inače, po statutu SNS-a članove glavnog odbora predlaže predsednik stranke, a bira ih skupština. Guri je u izjavi za medije demantovao da je visoki funkcioner, ali je istakao da je član SNS-a i da „ne namerava da napusti tu partiju“.

Ostaje pitanje bez odgovora: da li je Guri usled američkih pritisaka sklonjen iz glavnog odbora SNS-a? I još važnije: da li je to sve što je SNS spreman da uradi kao ustupak Amerikancima i pravdi?