Šta je napisano, a šta nam se događa

Ovih se dana navršilo tačno 22 godine od kada je usvojen (ne)čuveni Zakon o informisanju, čiji je cilj bio da se nezavisni mediji ućutkaju i/ili finansijski iscrpe do uništenja.

Za napisano u tekstu nije odgovarao novinar, već odgovorni urednik i direktor, što je služilo i za podrivanje solidarnosti u samim redakcijama, te bilo korisno za unutarnji pritisak i autocenzuru. Svako je mogao da tuži medij, a okrivljeni, mnogostruko obespravljeni, snosili su teret dokazivanja krivice. Predmete su rešavale sudije za prekršaje, a u propisanom roku od 24 sata sve je moralo da bude gotovo. Kazna za javno glasilo iznosila je od 400.000 do 800.000 dinara, što je bilo 711 tadašnjih prosečnih plata, tačnije prosečan građanin morao bi da radi više od 59 godina kako bi tu kaznu platio. Naravno, stradali su nezavisni mediji. Nakon demokratskih promena, Zakon je povučen.

Zakoni koji su danas na snazi doneti su po ugledu na dobru praksu razvijenih zemalja. Međutim, realnost je znatno drugačija.

ODE SANAK PUSTI

Šta danas važeći Zakon o javnom informisanju i medijima donet 2014. godine kaže?

Na primer, već na početku, u članu 2 stoji: „Pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti“.

Kada je reč o lažnim vestima, odnosno neistinitom i necelovitom izveštavanju, ovdašnji mediji prednjače u odnosu na region (vidi „Vreme“ br. 1551), a lažne vesti su uobičajena praksa. Iako je samo pogled na kiosk ili nekoliko minuta slušanja televizijskih emisija dovoljno da se vidi kako mediji često više zvuče kao piromani nego kao oni koji teže da očuvaju mir i spreče sukobe, istraživanje „Najava rata na naslovnim stranama srpskih tabloida“ (2018) donosi konkretne podatke. Naime, obuhvativši samo naslovne strane „Informera“ i „Srpskog telegrafa“ u periodu od godinu dana (2016–2017), detektovano je ukupno 265 „najava“ ratova i sukoba na naslovnim stranama ova dva tabloida. „Broj kršenja kodeksa neprestano je u porastu“, poručuju u Savetu za štampu. Zločin bez kazne, reklo bi se.

„Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri“, lepo se kaže u članu 4, a zatim i:

„Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu. Ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska, pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Fizički napad na urednika, novinara i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona.“

U istraživanju Fondacije Slavko Ćuruvija rađenom pre dve godine navodi se da su pritisci poslednjih godina sve gori, novinari sve skloniji autocenzuri i sve manje sposobni da se tim pritiscima odupru, kao i da su uslovi rada pogoršani.

Slučaj Milana Jovanovića, kao i druga zastrašivanja i pretnje novinarima, kako stoji i u izveštaju Evropske komisije, „izazivaju ozbiljnu zabrinutost“.

U članu 8 se navodi: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, diskriminišući urednike i novinare, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“ Ovo čak i nije neophodno komentarisati.

Govori se dalje o zabrani govora mržnje, o zaštiti maloletnika, o zaštiti dostojanstva ličnosti, svega onoga što se, u ogromnom broju slučajeva, ne poštuje.

foto: m. milenković

SUTRA JE NOVI DAN

Odlazeći ministar kulture i informisanja iskoristio je svoje poslednje dane na funkciji da se obračunava sa nezavisnim medijima, koristeći govor mržnje, napadajući svakog ko je kritikovao njegov rad i rasplamsavajući sukobe gde god je mogao. Ukratko, samo u nekoliko pisama uspeo je da prekrši nemali broj članova pomenutog Zakona. Odabir Maje Gojković na njegovo mesto, naravno, nije dobra vest. I sva je prilika da će se nova ministarka više baviti medijima nego kulturom, a imajući u vidu njeno dosadašnje delovanje i svetonazore, tim gore po medije.

Šta treba očekivati na polju zakonske regulative?

Rad na Medijskoj strategiji trajao je skoro pa godinama, i dosta je tamo značajnog napisano, a tiče se političkog uticaja na medijsko tržište i uplitanje države u rad medija, problemima vezanim za (ne)zavisnost REM-a i javnim servisima, finansiranja medija, njihove autonomije, ekonomskog i bezbednosnog položaja novinara…Tekst je usvojen 30. januara, za period 2020–2025, što znači da je već izgubljeno skoro godinu dana.

Prateći akcioni plan, trebalo je da bude usvojen sredinom maja, što se nije dogodilo. Nešto ranije advokat Veljko Mitić je, za Cenzolovku, izjavio da je „zapelo kod izjašnjavanja ministarstava o samom nacrtu teksta“. Ana Brnabić je nedavno izjavila kako će usvajanje akcionog plana za Medijsku strategiju i početak sprovođenja Strategije biti jedan od prioriteta rada nove vlade, te da se to mora učiniti u prvih 100 dana rada vlade. Na osnovu tog dokumenta, koji kasni četiri godine, u narednih pet biće menjani medijski zakoni u (proklamovanom) cilju poboljšanja medijske situacije u zemlji.

Šuplji pozivi na dijalog, kao i donošenje sadržajnih dokumenata, obično dolaze kao zahtevi Evropske unije. U poslednjem izveštaju Evropske komisije kaže se da je Strategija izrađena na transparentan i inkluzivan način, da identifikuje izazove vezane za slobodu medija u Srbiji, ali i da napredak na polju celokupnog okruženja za slobodu izražavanja nije ostvaren, dalje nabrajajući već poznate nam probleme. Bojazan je, tako, da će sve, kao i do sada, ostati mrtvo slovo na papiru odnosno vladin PR, bez stvarne primene i promena. Nedostaje nam još nezavisno sudstvo, reforma medijskog sistema, uređenje medijskog tržišta, želja političkih vlasti da se bilo šta promeni…

PODSEĆANJE O CENZURI

U „Vremenu“ (broj 418) od 24. 10. 1998. novinar Miloš Vasić o, s početka pomenutom, Zakonu o informisanju, piše:

„Cilj ove nedolične i nepristojne žurbe takođe je jasan: naterati novinare na autocenzuru i čitanje misli g. Vučića unapred, pa ako ne ide, udaviti ih monstruoznim novčanim kaznama.“

A zatim: „Sloboda štampe je temelj političke demokratije, jer bez istine nema ni pravde, ni demokratske vladavine većine. Bez slobode štampe, ostaju manipulacija i diktatura. Ova manipulantska, lažljiva i diktatorska vlast mora da ukloni istinu sa javne scene Srbije, sada kada je njen politički program pred bankrotom.“

Konačno, „deset krvavih godina populističke demagogije, šovinističke histerije i ratnih izginuća i poraza uzele su svoje danak: Srbija je letargična, apatična i bespomoćno čeka svoju sudbinu. U Beogradu se javljaju inicijative za osnivanje ad hoc reprezentativnih tela za odbranu slobode štampe, koja bi na toj jednoj – ali najdragocenijoj – vrednosti okupila sve koji misle da bez istine nema ni demokratije (…) Ili će celokupno javno informisanje u Srbiji biti jedna i jedinstvena novinsko-radiodifuzna organizacija.“

Čini se da se situacija iz 1998. nastavlja, samo drugim, perfidnijim sredstvima.

Danica Laban

Zakoni se menjaju, pritisak ostaje

Između ovdašnjeg pravnog okvira koji je više nego dobar i otužne prakse, jaz je toliko velik da je glavno pitanje – pitanje njegove (ne)premostivosti. U ovim okolnostima mnogo je razloga za pesimizam. Sa medijskom analitičarkom Danicom Laban razgovaramo o tom raskoraku, o njegovim dubljim uzrocima, o ulozi ministarstva u medijskom pejzažu gde je kršenje kodeksa normalnost.

Zakoni i samoregulatorni akti doneti su u skladu sa najboljom evropskom praksom, ali je ključni problem bio što nisu uzete u obzir osobenosti domaćeg medijskog sistema, kao ni postojeća medijska realnost. Regulacija nametnuta „odozgo“ nije koncipirana tako da adresira svaki od postojećih problema unutar specifičnog medijskog konteksta. U zemlji u kojoj su tabloidi poput današnjih, koji su kršili standarde profesionalnog izveštavanja, postojali i pre sto godina, teško je očekivati kulturu poštovanja etičkih normi, pa je u skladu sa tim trebalo razmišljati o zakonima. Međutim, u nameri da spreči politički i ekonomski pritisak na medije karakterističan za devedesete godine, zakonodavac je posegnuo za rešenjima koja su mnogo prikladnija u nekim drugim zemljama, gde se medijska tranzicija završila ili za njom nije bilo ni potrebe. Ishod je taj da su mediji ovim zakonodavnim okvirom relaksirani formalnog pritiska, iako je neformalni moguć na isti način kao i pre donošenja zakona i omogućeno im je ostvarivanje prava. Međutim, problem je u tome što je većina njih zanemarila činjenicu da uz određena prava ide i velika odgovornost.

„VREME„: Kako vidite prevazilaženje ovog raskoraka između zakonskog okvira i stanja na terenu?

Izuzetno sam pesimistična jer prevazilaženje tog jaza nikome nije u interesu. Svaka politička elita će tolerisati nepodopštine medija sve dok su u saglasju sa njenim delovanjem. Tako će tabloidi podizati tiraž kroz priče o ljudima čije će živote na taj način uništavati, a koji neće imati mogućnost da se suprotstave i nadoknade štetu koja im je naneta. O žrtvama tabloida – bilo da je reč o političarima i drugim javnim ličnostima ili običnim ljudima, a kraju i čitavom društvu – niko ne vodi računa. Sve dok ispunjavaju svoju ulogu u političkoj sferi, medijima će biti omogućeno da rade apsolutno sve što požele. Loš ekonomski položaj, nedovršena tranzicija i samim tim ranjivost medija svakako ne doprinose poboljšanju sveukupne slike, ali loš ekonomski položaj svakako ne može biti opravdanje za kršenje zakona.

Koja bi trebalo da bude uloga ministarstva ili drugih državnih organa, kada se radi o govoru mržnje, ugrožavanju pretpostavke nevinosti, pozivima na linč i svim drugim, kako kažete, nepodopštinama?

Uloga resornog ministarstva bi prvenstveno trebalo da bude donošenje i sprovođenje medijskih politika. Formalno, doneta je medijska strategija, ali se u praksi ne vidi bilo kakvo trasiranje i medijskih politika i napor da se medijska sfera uredi.

Posebno je loše što su državni organi često saučesnici u, recimo, curenju informacija i umesto da štite građane, ugrožavaju ih zajedno sa medijima. Najbolji primeri za to su tekstovi koji govore o zlostavljaju maloletnika u kojima se jasno može uočiti njihov identitet. Izvori medija su najčešće „bliski istrazi“, odnosno MUP i tužilaštvo, koji na taj način direktno učestvuju u kršenju zakona. Ova praksa traje godinama i svaka analiza sadržaja koji se bave crnom hronikom ukazuje da se odvija nesmanjenim intenzitetom. Ukoliko se ne procesiraju ovakvi postupci medija (kao i državnih organa koji u tome učestvuju), upereni protiv najranjivijeg dela društva, teško da možemo očekivati da bilo koja institucija reaguje na neetičko izveštavanje koje se odnosi na političke aktere. Važno je napomenuti da ugrožavanje bilo kojeg aspekta života maloletnika može biti procesirano kroz nemedijske zakone koji pokrivaju ovu oblast, tako da ne postoji obrazloženje zašto institucije ne reaguju u ovom slučaju. Slična situacija je i kada medij krši pretpostavku nevinosti – može odgovarati prema nemedijskim zakonima, ali se to u praksi nikada ne dešava.

A kada je reč o lažnim vestima?

Objavljivanje lažnih vesti je zabranjeno i postojećim normativnim okvirom, tako da dodatna regulacija nije potrebna, samo je potrebno da se primenjuje postojeća. Nevažno je da li je dezinformacija objavljena u nameri da se poveća tiraž ili gledanost ili kako bi se diskreditovali politički protivnici, sam taj čin predstavlja neetičku praksu sa nesagledivim posledicama. Medijske organizacije danas često zaboravljaju svoju ulogu u društvu i počinju da se ponašaju kao akteri sa društvenih mreža, koji nemaju tu vrstu odgovornosti za objavljeni sadržaj. Zato dezinformacije predstavljaju jedan od ključnih alata neetičkog izveštavanja i nemoguće ih je posmatrati van čitavog konteksta o kojem je reč.

Svi loši globalni trendovi, poput senzacionalističkog izveštavanja, tabloidizacije, upotrebe klik-bajt naslova, ovde dobijaju novu dimenziju – unapređuju se i dominiraju medijskom sferom, što je slučaj i sa dezinformacijama.

foto: medija centar

Jelena Surčulija Milojević

Kako to drugi (ne) rade

Jedan od gorućih problema ovdašnje, inače nevesele medijske situacije jeste ogroman broj lažnih vesti odnosno dezinformacija, kako u medijima, tako u celokupnom javnom prostoru. Ovaj globalni problem nailazi na različite odgovore država.

„Dosad se ni jedna zemlja nije uspešno izborila sa širenjem dezinformacija na svojoj teritoriji. Naprotiv, sve češće čujemo apele da se pronađe način da se na nadnacionalnom nivou reguliše (ne)mešanje drugih država u unutrašnja pitanja jedne suverene zemlje, posebno u vreme (pred)izborne kampanje“, kaže za „Vreme“ dr Jelena Surčulija Milojević, docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Kako objašnjava, problem u regulisanju ove oblasti jeste to što se dezinformacije, na globalnom planu, u ogromnom procentu šire putem društvenih mreža i internet pretraživača, a sedište većine tih kompanija je u Sjedinjenim Američkim Državama, a uporedna praksa pokazuje da je jako teško primeniti pravo neke druge države na američke firme.

„Drugi problem predstavlja to što je mali broj država u svoje nacionalno zakonodavstvo eksplicitno uvelo zabranu širenja dezinformacija, uprkos tome što je, na primer, Evropska unija još 2018. godine usvojila Akcioni plan protiv dezinformacija. Međutim, slično kao i u Republici Srbiji, većina evropskih zemalja ima propise koji regulišu obavezu medija da istinito izveštavaju, a ne odredbe koje zabranjuju širenje dezinformacija“, dodaje sagovornica „Vremena“.

Kada je reč o širenju dezinformacija, ono kod nas nije eksplicitno zakonski regulisano, već domaći pravni okvir propisuje da svako ima pravo da bude istinito obavešten o pitanjima od javnog značaja i obavezuje sredstva javnog obaveštavanja da to pravo poštuju, kao i da svi građani imaju pravo da budu istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisani, što je javni interes (Zakon o javnom informisanju i medijima).

Kako dalje podseća dr Jelena Surčulija Milojević: „Zakon o javnim medijskim servisima predviđa da je javni interes da javni medijski servisi istinito izveštavaju. Pružaoci medijskih usluga su dužni, na osnovu Zakona o elektronskim medijima, da obezbede ‘slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje’ građana“, a zatim nastavlja da, koliko je upoznata „do sada ni jedna domaća nadležna institucija nije reagovala na objavljivanje dezinformacija u medijima, niti su sprovele sankcije.“

foto: uns press centar